Где је Дражин гроб?

Пише: Милослав Самарџић

sloboda_1977-2Питање где је Дражин гроб последњих месец дана актуелније је него икада. Разлог је награда од 100.000 долара, коју је 21. марта Српска народна одбрана из Чикага јавно обећала ‘’лицу или лицима која пронађу земне остатке првог герилца поробљене Европе за време Другог светског рата’’. Вест су пренеле скоро све новине у земљи, а уследила су сведочења бројних ‘’очевидаца’’. Једни су ‘’видели’’ да је Дража убијен на Ади Циганлији, други се куну да је то било на Ади Хуји, трећи на Ратном острву, четврти на Старом Сајмишту, пети у Лисичјем потоку... Један удбаш чак је сведочио да је Дражу видео у Москви, двадесетак година после рата.

Међутим, и даље остаје факат да је познат само један документ о Дражином убиству и да само једна прича, која тај документ прати, потиче из редова четничке организације. То је оригинална фотографија мртвог Драже, која се непосредно после 17. јула 1946. године нашла у штабу генерала Миодрага Дамјановића, команданта Истакнутог дела Врховне команде и свих четничких јединица које су се тада налазиле у логорима у Италији. Фотографију је из руку комуниста извукла Дамјановићева обавештајна служба. Касније, Дамјановић је снимак оставио својој секретарици, Загорки Васић, а она га је предала потписнику ових редова, 1993. године, када се из Калифорније први пут вратила у Србију.

Загорка Васић, рођена у селу Милатовац код Крагујевца, пре рата је била секретарица у кабинету председника владе Краљевине Југославије, током рата Дражин, а потом Дамјановићев обавештајац. После 1993. године долазила је у Србију још неколико пута, да би се онда трајно преселила. Продала је свој салон лепоте у Калифорнији и са добијеним новцем учинила много добрих дела, међу којима је и финансирање изградње чесме у оквиру Спомен-комплекса ‘’Ђенерал Драгољуб Михаиловић’’ у Ивањици. Замонашила се у Манастиру Жича, ту се упокојила и ту је сахрањена.

Из Италије, генерал Дамјановић је слао Загорку Васић на специјалне мисије у Србију. Јануара 1946. године добила је задатак да дође и пита Дражу да ли жели да напусти земљу. У случају потврдног одговора, Дамјановић је гарантовао да то може извести у року од 24 часа. Са лажним документима, преко поверљивих људи, служећи се уговореним лозинкама, Загорка је дошла до Бајине Баште, а затим до Беле Цркве. Последњу линију везе чинио је илегалац под шифром ‘’Воденичар’’, коме је она пренела поруку генерала Дамјановића. Када се вратио од Драже, ‘’Воденичар’’ је саопштио Дражине речи: ‘’Ја сам болестан, на умору, али немам намеру да идем из земље. Земља се не носи на ђоновима, него у грудима. Генерал Дамјановић је школован човек и мора да разуме да ја нећу одавде’’. На питања ‘’Воденичара’’ и његових пратилаца: ‘’Шта ћемо ако Вас ухвате? Шта ће бити са равногорском идејом?’’ - Дража је одговорио: ‘’Ја нисам равногорска идеја, ја сам је само покренуо. Она ће и даље да живи, можда ће бити јача после моје смрти. Ви сте млади, доживећете победу. Не бојте се, идеја живи’’.

Загорка се вратила у Италију и пренела одговоре. Ускоро, када је стигла вест да је Дража заробљен, Дамјановић је почео да кује планове да га ослободи. Планови нису остварени, али напори генерала Дамјановића и његових обавештајаца имали су утицаја на развој догађаја. Комунисти су приметили да се нешто дешава и подигли су мере обезбеђења на највиши ниво. Тако, они нису свакодневно возили Дражу до затвора Озне у центру Београда, у Ђушиној улици, већ су га држали у непосредној близини суднице, на Топчидеру. Уочи рата овде је изграђан низ подземних склоништа од бомбардовања. Скривеним ходницима, тунелима, постоји веза између Белог двора, на брду, и Дома Гарде, тик испод брда, у коме је одржавано суђење. Тако је Дража извођен у судницу из тих подземних склоништа, док се од Ђушине улице до Топчидера свакодневно кретала марица са лажним Дражом, који је "направљен" још од кад је извођена представа заробљавања уз помоћ лажног Калабића.

Напетост је порасла до крајњих граница после саопштавања смртне пресуде, у рано поподне 15. јула. И тада је Дража враћен у подземно склониште, док је у Ђушину улицу још једном отишла марица са његовим двојником. У атмосфери неизвесности,одлучено је да се ликвидација извшрши пре истицања жалбеног рока. Комунистима је било важно да изджре још само једну ноћ, док не сване 17. јул, дан на који су бољшевици 1918. године убили последњег руског цара Николаја Романова. Ликвидација на ма каквом удаљеном месту није долазила у обзир. Одлучили су да убију Дражу ту, где се налази, и да га закопају што је могуће ближе. Да су четнички илегалци били близу, комунисти су се уверили неколико месеци касније, када је у логорским билтенима у Италији објављена фотографија мртвог Драже. Ова фотографија, као и све што је везано за Дражино убиство, чувана је као највећа тајна, али ипак није могла бити сачувана. На њој се види да је Дража свирепо мучен и да му је одсечена лева рука. После убиства однет је поред јаме и ту је начињен снимак.

Штампа