$100.000 награда

Достојан споменик - беседа председника СНО

Беседа Славка Пановића, на отварању споменика ДражиВаше Преосвештенство, Часни оци, Уважени председниче Удружења Српских Бораца КЈВ брате Милоше Катићу, поштовани представници српских националних организација, драга моја браћо Срби и сестре Српкиње, драга и мила српска омладино,

Помаже БОГ!

Окупили смо се овде код наше свете Грачанице да још једном посведочимо наше дубоко поштовање и љубав према Ђенералу Драгољубу Михаиловићу српском Чичи, човеку који може сваком Србину да служи на понос и родољубу који је још за живота саградио себи живи споменик у срцима свог народа. Истовремено, желим да одам признање братској организацији Удружење Српских Бораца КЈВ, која је подигла овај велелепни споменик, који ће сведочити будућим генерацијама како су волели и поштовали свог врховног команданта.

И после 63 године од његове мученичке смрти остаје чињеница о генералу Дражи Михаиловићу да је он оснивач првог, најуспешнијег и најважнијег покрета отпора у Европи тада окупираној од нациста и њихових савезника.

Он је на Равној Гори развио барјак отпора већ у мају 1941, у тренутку када је Совјетска Русија још била у привидном пријатељству са Трећим Рајхом, Америка неутрална, а Енглеска трпела поразе у Грчкој и северној Африци. Равногорски покрет био је у војничком смислу и по војно-стратешком учинку далеко најважнији покрет отпора у Другом светском рату, уз изузетак совјетских партизана, који су имали непоражену државу и војску са друге стране фронта. У окупираној Југославији, Титови комунисти ниједног тренутка нису имали за главни циљ отпор окупатору, већ освајање власти. Зато су управо Равногорски покрет сматрали за главног непријатеља, а не Немце или усташе. До напада Немачке на Совјетски Савез комунистима није на памет падало да се боре.

Од мучког убиства двојице српских жандара у Белој Цркви 7. јула 1941. па све до лета 1944. комунисти су само против Срба предузимали офанзивна дејства, док су борбу са Немцима, усташама или Италијанима прихватали искључиво када су морали, када им је била наметнута. Насупрот остатку окупиране Европе, Дражини борци су ослобађали градове попут Лознице – и то у лето 1941, када је Вермахт грабио ка Москви и Лењинграду. У јесен 1943. Дражини су борци водили операције стратешког значаја у југозападној Србији и источној Босни, када су се немачки губици мерили стотинама мртвих, рањених и заробљених. Дража и његови борци спасли су и евакуисали 600 савезничких авијатичара оборених над небом српских земаља, што је више него што су спасли, а камоли евакуисали, сви остали покрети отпора у Европи заједно.

Да је којим случајем неки покрет отпора у Европи постигао за четири године организовања и деловања оно шта је Дража постигао само у првој недељи октобра 1943. ослобађањем Вишеграда и Пријепоља и рушењем пруге Београд-Сарајево о томе би још како знао спољни свет. Истина о ђенералу укључује и њега као човека, а не само као лидера и историјску личност првог реда. Он је симбол верности: Богу, своме народу, својој Отаџбини, своме Краљу и својим савезницима. Дража је своје борце и официре третирао и као своје синове и млађу браћу, у личном опхођењу био је благ и пријатан, заинтересован за сваког свог саборца и за судбину њихових породица.

Реч је о хероју, јунаку, војнику и витезу, али и једном добром човеку и Србину утемељеном у духовност, морал, традицију, предање и дух свога народа. Он је једна од највећих личности коју је српски народ дао у 20. веку. Драга браћо и сестре, Турци су паљењем моштију Светог Саве на Врачару мислили да ће тако заплашити српски народ и угасити буктињу слободе и вере православне, па су се тиме повели и комунисти који су на зверски начин 17. јула 1946. године уморили ђенерала Дражу.

Данас у престоном граду Београду, на Врачару, диже се у небеса највећи православни храм на Балкану, па ће, ако Бог да, и на месту где је погубљен Дража бити саграђен достојан споменик који су он и његови саборци и следбеници са својим слободарским идејама заслужили. Поигравање са Дражиним гробом, чији смо сведоци ових дана, равно је продужавању грађанског рата из 1941-1945 и равно је издаји и злочину, поготову ако имамо у виду сва страдања и искушења које су Срби искусили током деценија које су за нама и сва она искушења и страдања која Србима тек следе у деценијама пред нама.

Нажалост, ово је тако јер у Србији помирења још није било. Комунистички зликовци, њихове авети и њихови ученици и посвећеници, још увек су на сцени. Тек када Дража буде достојно сахрањен, знаћемо да смо на путу коначног залечења рана из 1941-45.

Нека је слава и хвала нашем Чичи.

Жив је Дража умро није, док је Срба и Србије!

Славко Пановић, председник Српске народне одбране у Америци

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dveri
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe