Вечери Слободе - предавање: 100 година од Балканских ратова за ослобођење

Вечери Слободе 02. 11. 2012.

У петак 2. новембра 2012. године, Српска Народна Одбрана је на најсвечанији начин обележила 100-годишњицу Првог Балканског рата.  У препуној сали СНО, махом млађих генерација, наш Генерални секретар прота Урош Оцокољић одржао је изванредну беседу о овом великом догађају којим су Срби коначно, после пет векова, истерали Турке из Србије.

Његово преосвештенство, епископ Новограчанички-Средњезападни Г. Лонгин, благословио је овај скуп одајући признање учесницима Балканских ратова, њиховом херојству и жртвама и са свима присутнима отпевао молебан «Вечнаја памјат».

Балкански рат за коначно ослобођење

Пише: Протојереј-ставрофор мр Урош Оцокољић

Харолд Темперли, професор историје на Универзитету у Кембриџу, у својој историји о Србији, писаној у Лондону 1919. године, каже: «Српски је народ на страницама светске историје достојно себе обележио и потврдио у својој вековној борби са непријатељима, храброст и отпорност какву не пружа историја ниједног народа на свету».

И заиста, историја српског народа спада у јединствене историје света. Српска историја кроз векове представља једну дубоку драму, која још увек траје. Неколико периода те историје уплећу се један у други, нарочитим духом прожети и једном идејом водиљом осветљени.

Узмимо само три најмаркант-нија периода наше историје:

Доба српске славе за време Немањића;

Доба српског робовања за време Турака, и

Доба борбе за слободу, од Карађорђа до Драже.

Мало која национална историја има, по речима св. Српског Владике, тако јасне периоде, како целине тако и делове, као што је наша историја.

Такав један период наше историје чини и борба српског народа за ослобођење испод петвековног османлијског робовања за време Балканских ратова вођених 1912. и 1913. године.

Балкански ратови спадају у оне историјске догађаје који су осветлали образ српског војника, и учинили велику прекретницу не само у историји српског народа већ и у историји тадашње Европе. Нажалост, велики успеси тога рата били су, од средине 20. века, после доласка ненародне комунистичке власти у Србију, заташкавани, и покривани велом заборава, а и данас спадају у затамњену прошлост, јер и садашњи, поједини, неокомунисти који су на власти у Србији, гледају на ту славну српску историјску прошлост са подозривим очима. Ипак су принуђени да, стидљиво и скромно, овде онде, обележе стогодишњицу Балканских ратова, мада би, сигуран сам, неки од њих радије прослављали неке такозване «народноослободилачке офанзиве», које су Србији донеле само педесетогодишње робовање.

Први Балкански рат није се десио изненада и непланирано. Ослобођење од Османлија била је дуго негована мисао у свим слојевима српског друштва. Турски зулуми и насиља над хришћанским становништвом Балкана, а поред тога и расна мржња Арбанаса према Србима, није се могла више трпети, па су балканске државе осетиле потребу да се приближе и споразумеју о заједничкој борби против Турака.

Када су припреме у дипломатском и војном погледу биле завршене, образован је савез између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. Савезници су сада само тражили повод за рат. Међутим, велике силе су покушале да их у томе спрече, и енергично су се противиле свакој акцији која би нарушила статус-кво на Балкану. Али, пошто је Порта одбила захтев балканских држава за побољшање живота хришћана и прекинула дипломатске односе са Србијом, Бугарском и Грчком, балкански савезници су изјавили «да су, на своју велику жалост, присиљени да прибегну оружју». И тако су 17. октобра објавили Турској рат.

У Цариграду су били уверени да је турска војска добро спремна и да ће Турска са савезницима врло лако изаћи на крај. Међутим, Савезничке државе нису ниједног момента сумњале у свој успех.

Општа мобилизација српске војске била је објављена Указом Краља Петра Првог 30. септембра 1912. године.

Одзив обвезника био је изнад сваког очекивања. Укупно је мобилисано 356 хиљада људи. Од ових снага образоване су три армије за операције на вардарском бојишту, и помоћне снаге за дејство у правцу Санџака.

У ратној прокламацији Краљ Петар каже: « Ја сам, у име Божије, наредио мојој јуначкој војсци да пође у свети бој за слободу наше браће , за бољи живот и напредак Краљевине Србије. Наша браћа Црногорци (који су први објавили рат Турској) већ ките ловорикама своје непобедне заставе, а са нама ступају напред и војске Бугарске и Грчке. Вековима су нам патње заједничке биле, заједнички нас интереси везују, нека нам рад и на добру и слободи Балканског полуострва буде заједнички».

Савременици су тада забележили да је целу земљу захватило одушевљење  и патриотски занос. Свугде се је чула лупњава добоша, пуцањ прангија и звуци црквених звона. Народни песник каже:

Затресе се сва земља Србија

Стаде писка труба и борија,

Стаде треска јасних таламбаса

Са цркава звона зазвонише,

На горама виле поиграше.

Пјева царство мало и велико,

Игра царством и старо и младо,

Ђед кликује сина и унука,

Вјерна љуба господара свога,

А сестрица брата јединога.

Сва Србија цара честитога,

Задан један од јутра до мрака,

На оружје беше подигнута.

Први Балкански рат био је један од најпопуларнијих ратова у нашој историји. Неколико векова, од 14. до 19. века, сво епско доба нашег народа, испуњено је било сталним сном о борбама крста са полумесецом «За крст часни и слободу златну». Читави нараштаји српског народа васпитавани су етиком косовске епопеје. Највећи део места наше немањићке прошлости, као што су били Рас, Призрен, Пећ, Скопље, Прилеп и класично Косово; најславнији споменици наше културе, као Грачаница, Сопоћани, Високи Дечани, Лесново, Нагоричино, Кратово и други манастири, налазили су се под Турцима. «Онамо намо» био је стари поклич неколико наших нараштаја, и са Кнезом, песником, искрено се заклињало:

«Онамо... покој добићу души

Кад Србин више не буде роб!

Први пут у историји Балкана иступили су заједно Срби, Бугари и Грци против једног непријатеља.

Србија се за овај рат била одлично спремила. Имала је солидно оружје, добру артиљерију и довољно муниције. Војник је углавном био наш сељак, издржљив, задовољан малим, са разумевањем и љубављу упућен у значај целе акције. Са њима, спремна за борбу била је и српска ђачка и студентска омладина. А и официрски кадар је био пун одушевљења, жељан великих подвига и спреман за највеће пожртвовање.

Основна идеја српског ратног плана била је да се главне војничке снаге усмере према долини Вардара, а помоћне снаге према Санџаку, с циљем да се непријатељу наметне одсутна битка пре него што сконцентрише своју војску.

За извршење овог маневра, улоге појединих армија биле су већ одређене.

Врховни командант српске војске био је Краљ Петар Први, а начелник штаба генерал Радомир Путник. Његов помоћник био је Живојин Мишић.

ПРВА, уједно и најјача армија, под командом престолонаследника Александра, имала је да послужи, као стожер целе операције, са циљем да фронтално нападне главне турске снаге.

ДРУГА армија била је под командом генерала Степе Степановића, у чијем саставу је била и једна бугарска дивизија, а

ТРЕЋА армија је била под командом генерала Божидара Јанковића, са задатком да наступа према Косову у долину Вардара ради сједињења са Првом армијом.

Узимајући у обзир све елементе ситуације, српски Генералштаб је усвојио идеју да концентричним наступањем сједини главне снаге своје војске за одсудну битку на Овчем пољу.

Турцима су биле познате ратне припреме балканских савезника, па је командант турске вардарске војске Зеки-паша наредио да турска војска крене према кумановској висоравни, и да ту потуче Прву армију код Куманова, пре него што се српске армије сједине. Српска армија је спокојно очекивала да јој се Трећа армија придружи, и да заједно крену на југ.

Међутим, Турци су се лукаво приближили српској војсци и отворили жестоку паљбу. Упркос знатној надмоћности, турска вардарска дивизија није успела да искористи ефекат изненађења. У тешкој дводневној битци, 23. и 24. октобра, Срби су потукли турску вардарску војску Зеки-паше и то тако снажно и одлучно да се она није могла прибрати све до Битоља. Панично бекство турске вардарске армије упечатљиво је описао њен командант Зеки-паша. Он, између осталог, каже: «Гледао сам како Срби у густим редовима појурише напред, и заузеше просторе које смо ми са успехом били држали. Овакав завршетак борбе испунио ме је тугом. Вардарска војска се претворила у некакву бежећу гомилу».

Риза-паша, командант македонске турске војске, бивши турски војни аташе у Београду, рекао је да је српски војник најбољи војник на свету. Галиб-паша, који је учествовао у Кумановској битци, јавио је Цариграду: «Не могу да отмем ни стопу земље од српских војника».

Ево како је народни песник видео пораз турске војске на Куманову:

«Сину ватра из српског оружја

Засу турке градом оловнијем,

Бјеже паше а бјеже субаше,

Бјеже хоџе а бјеже хаџије,

Побацаше свијетло оружје,

Побацаше ћурке и саруке;

Погубише капе и фесове,

Погубише доце и тобоце,

Оставише алајли барјаке,

Оставише храну и џебану,

Оставише свилене шаторе,

Оставише каре и топове;

Бјеже Турци главом без обзира

Голи, боси и неопасани,

А гоне их Срби витезови;

Преко мртвих спотичу се живи,

Српске сабље силом сијеваху,

Турске главе свуда зијеваху.

Ту су Турци царство изгубили,

А Косово Срби осветили».

После победе на Куманову, српска војска је преостали део турске војске дотукла 16. новембра код Битоља, ослободила град, и том победом победоносно завршила другу победоносну битку на Вардарском бојишту.

Подносећи стојички временске непогоде и свакојаке оскудице, српска војска је за непун месец дана ослободила целу Стару Србију.

Кад је Трећа армија, под командом генерала Боже Јанковића, у силном налету убрзо заузела Санџак, Косово и Метохију, њена два одреда су 18. новембра прешла у Албанију и избила на Јадранску обалу. Аустро-угарска је тада Србији поставила енергичан захтев да се њена војска мора повући са Јадранске обале и Албаније и велике силе су тада признале Албанију као нову независну државу.

Велику храброст и истрајност показали су такође српски војници Друге армије, под командом генерала Степе Степановића, који су учествовали на источном фронту, у опсади и заузећу Једрена.

Аустро-угарска је такође захтевала од Краља Николе, који је уз велике напоре и жртве црногорске војске заузео 23. априла Скадар, да га преда Албанији, што је он морао, под великим притиском, и да учини.

Коначно, уговор о миру био је потписан са Турцима 30. маја 1913. године.

На тај начин сви задаци који су били постављени српској војсци били су извршени, и народни и државни идеали остварени. Србија је у овом рату показала велику моралну и материјалну снагу и њен углед у свету је одједном јако порастао.

Анализирајући Балкански рат, из наше перспективе, може слободно да се каже да су октобра месеца 1912. године, на светлу ослободилачког сунца, синули српски мачеви, за које се мислило да су одавно зарђали. Од кршног Дурмитора до плаве Авале затресла се тада цела земља напаћеног српског рода. Прах наших покојних праотаца, покривен мраком векова, и притиснут тежином ропске груде, осетио је олакшање. Две српске државе, Карађорђева Србија и Његошева Црна Гора, загрлиле су се у братству оружја, да уз помоћ Бугарске и Грчке, започну велико дело ослобођења испод туђинског јарма. У борби против Турака и Арнаута, петвековно ропство било је одстрањено за пет недеља, и Балкан враћен балканским хришћанским народима. Написан је само у року од једног месеца најлепши део тадашње српске историје, а Србија је престала да буде мала Србијица.

У души и срцу сваког Србина данас, ако је Србин, треба да постоји само једна мисао: повратак Косова у српске руке јер је то српска земља, засута гробовима српских јунака и заливена, више него кишом, српском крвљу. Том крвљу, везала је Србија заувек своју историју са животом, са вечношћу.

Нека је слава и хвала кумановским херојима, са нашом усрдном молитвом Господу Богу да душе њихове награди ореолом вечности.

Изворна литература:

Владимир Ћоровић, Историја Срба;   Саво Скоко, Војвода Радомир Путник

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe