Вечери Слободе - Како сам градио Грачаницу у Херцеговини

kongres-istok-2013-1 У петак 01. новембра 2013. године, у просторијама Српске Народне Одбране у Чикагу одржано је вече посвећено часопису Слобода. Тема вечери су била Српска доброчинства, а гост је био наш угледни бизнисмен Бранко Тупањац који је говорио о томе како је градио Херцеговачку Грачаницу. Скупу је присуствовао и епископ новограчанички владика Лонгин који је захвалио Тупањцу, великом ктитору, народном човеку широке руке али и великог срца што је направио храм и учинио тако велико дело.

Председник СНО Славко Пановић је рекао да већ 13 година од када је сазидана Грачаница планира да се на неки начин, у своје име и у име чланова СНО захвали и одужи Бранку Тупањцу. Уводну реч дао је о. Урош Оцокољић, говорећи о задужбинарству у српском народу и о томе како само велики и добри људи остављају за собом трагове у виду задужбина или добротворних фондова. 

Како сам градио Грачаницу

Задужбинарство код Срба има веома дугу и богату традицију. Оно се најчешће везује за лозу Немањића. Најстарија сачувана задужбина, поред Хиландара који је изван Србије, је манастир Студеница а највећи задужбинар је краљ Милутин који је за 40 година оставио исто толико задужбина.

Човек који је наставио традицију задужбинарства и обогатио српску духовност и културу велелепном Грачаницом на Црквини код Требиња је угледни бизнисмен из Чикага Бранко Тупањац. За само шест месеци свом родном граду у Херцеговини подарио је прелеп манастир а после 57 година испунио и последњу вољу нашег чувеног песника Јована Дучића да његов вечни дом буде у Требињу, под куполом која ће личити на манастир Грачаницу на Косову.

«За Јована Дучића сам чуо први пут када сам као дете са 11 година отишао у Нови Сад на школовање. Када сам се са 19 и по година вратио у Херцеговину Дучић се помињао али све некако кријући, па сам се ја запитао ко је у ствари тај човек. Људи су ми углавном говорили ‘немој о њему да причамо он је народни издајник’. Питао сам зета, који је у то време био начелник унутрашњих послова и подсекретар БиХ, за Дучића а он ми је рекао да Дучић никад у животу није ништа лоше написао нити урадио. Осуђен је само због једне песме у којој је дотакао Хрвате и комунизам»- присећа се Бранко Тупањац својих првих сусрета са ликом и делом нашег чувеног песника.

У Америку Тупањац долази 1968. године. Знајући да је Дучић сахрањен негде у околини Чикага, одмах после три дана, пошто се распитао о тачној локацији одлази на Дучићев гроб код манастира у Либертвилу.

Када сам на његовом гробном месту видео само један дрвени крст помислио сам, да ли је могуће да је српски народ издао онаквог човека, каже Тупањац и додаје:

«У међувремену сам прочитао доста о Дучићу и тада сам помислио да за живота мога и ко зна чијега он нема шансе да буде пребачен у Херцеговину. А нарочито нисам ни сањао да ћу ја бити тај што ће правити цркву у којој ће он бити сахрањен».

Деведесетих година када је комунизам у Србији почео да слаби почела су и његова размишљања да би Дучић можда могао да буде враћен у Херцеговину. Прочитао је Дучићева три тестамента, из којих се види да би желео да буде сахрањен на неком брдашцету у Требињу и да ту буде нека мала капела у облику Грачанице.

Октобра 1999. године Тупањац се у Кливленду састаје са групом од 15-ак људи који су дошли из Републике Српске са жељом да се посмртни остаци Јована Дучића пренесу у Требиње. Питали су Тупањца да ли би он могао да им помогне да се то организује, а они су у Требињу већ одредили локацију на којој би била направљена црква и где би Дучић био сахрањен. Иако је делегација из РС предлагала да се прикупи новац од наших људи у Америци и да делом они сами обезбеде средства, Тупањац им је на то рекао:

«Ако будемо ишли да скупљамо новац Бога питај да ли ћемо га икад скупити. Можемо почети и градња може трајати годинама. Ја ћу пристати да све сам урадим, под условом да ми се нико не меша у посао.»

Само два месеца након овог сусрета, на Светог Николу, у Требињу Бранко Тупањац је постигао договор са челним људима из Републике Српске и представницима цркве да се крене са изградњом сада већ чувене Херцеговачке Грачанице. Брдо на Црквини је било јако неприступачно. На једном делу налазио се темељ цркве коју је још краљ Милутин почео да прави пре 750 година. За цео пројекат ангажован је архитекта Предраг Ристић. Било је неопходно да се брдо поравна, да се направи пут до манастира. Радови су почели у марту а завршени у октобру 2000. године, када се и обележавало 2000 година хришћанства. За тих шест месеци у три смене радило је 350 људи. Поред цркве, направљен је и амфитеатар, седам соба, купатила за калуђере, две банкет сале, 10 женских и седам мушких тоалета са фото ћелијама за посетиоце и пратећи објекти који ће издржавати цркву која се налази један километар ваздушном линијом од центра града и одатле се пружа прелеп поглед на Требиње.

«Те године сам 14 пута ишао у Херцеговину. Ја нисам уопште постављао питање шта колико кошта. Чак су из Унпрофора почели да контролишу одакле долази новац, али ја се нисам обазирао на то. Ја сам то правио за свој народ»- каже Бранко Тупањац.

Пренос Јована Дучића

Вађење посмртних остатака Јована Дучића из гробља код манастира у Либертвилу почело је 12. октобра 2000. године а преко Москве, Београда, Подгорице, Никшића и Даниловграда у Требиње су стигли 16. октобра. Из Чикага је у пратњи овога великог догађаја била и делегација састављена од наших најугледнијих људи у Америци. Тупањац се присећа да кад је отворио сандук, 57 година пошто је сахрањен, тело Јована Дучића је изгледало као да је јуче преминуо. На грудима му је пронађена књига «Лирика».

Кроз све ове градове куда су пренети посмртни остаци Дучића, дочекани су уз највеће почасти и велики број људи. Само кроз Требиње, где је и била највећа свечаност, за два дана прошло је око 500.000 људи. Километарске колоне, улице посуте цвећем. Више од пола Херцеговине и сво српство дошло је да ода пошту једном од наших највећих песника.

Бранко Тупањац један од наших најугледнијих и најуспешнијих бизнисмена у Америци познат је и по својој скромности. Био је донатор у многим хуманитарним акцијама. При крају свог излагања о томе како је правио Грачаницу, Тупањац је рекао:

«Ја нисам имао намеру све ово да говорим. Када сам правио цркву стално су долазили новинари и тражили интервју. Ја сам говорио - кад завршим. Кад смо завршили дошло их је сто. Тад сам рекао - питајте оно дело, оно говори. Тако и сад, да није било Славка Пановића, председника Српске народне одбране а који је и био присутан у Требињу, који ме већ 12 година зове да све ово испричам, не бих пожелео да сам дођем и испричам.»

И тако, после ове скромне исповести Бранка Тупањца, пред очима присутних заиста се приказало „дело које говори“ – дугометражни документарни филм о градњи херцеговачке Грачанице и преносу остатака српског дипломате и песника Јована Дучића. Са великом пажњом је пропраћено све што је приказано. После завршетка филма, у очима и души свих присутних било је јасно о каквом се добротвору ради и шта је учинио за Српство. Нека му је Бог на помоћи!
Кажу да се величина једног човека не огледа у томе колико уме, зна и може већ колико је спреман поделити са онима који немају, не знају и не могу. Бранко Тупањац је своју величину и спремност да помогне показао кроз своја дела о којима ће генерације и генерације причати.

kongres-istok-2013-longin

kongres-istok-2013-panovic

kongres-istok-2013-uros-ocokoljic

Print Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe