Помоћ Дому слепих и слабовидих у Крушевцу
Пише: Драган Ћирић
Некада престони град Крушевац и овај дом ипак су видљива кућа за око 130 лица којима је ускраћено да виде, али осећају сваки наш трептај и пружену руку много више него што обично мислимо. Као и дар СНО дошао из далеке Америке
Долазимо у древни српски град, некадашњу престоницу српског царства. Најпре се зауставимо у Лазарици, цркви посведочења Косовског боја и њеног имењака цара Лазара. Крушевац. На обалама реке Расине западног Поморавља, окружен Жупом, планинама Јастребац и Копаоник, увек изнова буди историјска сећања. Подигао га је и утемељио тада кнез Лазар 1371.г , а после славне битке њиме су столовали кнегиња Милица и син деспот Стефан, који ће престоницу преселити у Београд.
Видовдан је свима нама значајан датум, а овом граду посебан као дан Косовског боја. У народној словенској митологији тај дан је и Свети Вид, свевидеће божанство.
Да ли је то видно или не, СНО у Америци слави Видовдан од постојања, сада ће 110. година, па се здесило да помоћ треба сада да се упути онима без вида и слабовидим у овом некада престоном граду. Провиђење или случајност, реците ви мени.
Долазимо до центра града и тражимо зграду коју је слепима и слабовидима поклонила као дародавац бабица Мила Велимировић (1868-1943). Ево већ је томе 80 година како одолева и зубу времена, али и некад пажњи, некад непажњи како града тако и државе. Задужбине, оне предратне, биле су плен послератне „господе“ (послератних задужбина скоро да и нема).
- Било је потребно много труда и правних радњи да се задужбина поново врати својој намени, каже нам Снежана Радовић, председница Савеза слепих и слабовидих Крушевца.
Хумана бабица је имање завештала Дому слепих „Краљ Александар“(данас је то установа „Вељко Рамадановић“ у Земуну), који, по открићу тестамента, нашим претходницима уступају цео поклон – каже Снежана.
- Како немам своје деце ни тако блиских сродника, којима би била моја помоћ неопходна, то сам решила, да помогнем онима, којима је помоћ најпотребнија… У тим мислима, а при чистој савести и здравом разуму, ја се латих да напишем овај тестамент свагдашњи и последњу жељу моју – записала је Мила Велимировић у тестаменту 1928. године.
После Милине смрти 1943.године, кућа и плац, међутим, нису припали слепима, већ их је родбина, према сведочењима чланова Савеза слепих Крушевац, продала трећем лицу. Ипак, 1963.г, први чланови Савеза долазе до тестамента и суд одлучује у корист слепих.
Задужбина Миле Велимировић у улици Веселина Николића данас је други дом за све слепе и слабовиде у великом Расинском округу. Само из Крушевца у „Милину кућу“ долази 130 чланова. Затекли смо једну мању групу од њих двадесетак тога дана када је добротом Српске народне одбране у Америци стигао поклон од $1,300 долара за неопходну обнову просторија у којима свакодневно има живота, а године грађевини не додају већ одузимају онај сјај који је некада имала. Упознати су са великом историјом Српске народне одбране у Америци, њеним оснивачима и значајном добротворству наших Срба из Америке.
Ипак, није тако страшно, каже нам Сања Николић, секретар Савеза, јер има људи који помажу да се задужбина одржава. Ето, мало пред Божић стигао нам је дар и од вашег Србина из Америке Милоша Шупице и «Спасимо српску децу» за све који овде долазе. Сада ви из СНО. Имамо и овде наших мајстора који добровољно поправљају најпотребније. Град помаже колико може, а зграда одолева иако јој је потребна значајна реконструкција.
Тако смо дошли и до главне теме: шта је потребно да се уради? Председница Снежана нам говори да је у плану ангажовање за санирање крова, а потом и генерална обнова два купатила, подрума и кречење већег дела просторија. Вода и влага нагризли су зидове, а плафон и кров су посебна прича и ту је потребно направити добар план и редослед радова. Надамо се и помоћи града и добрих људи у том замашном послу, каже председница Радовић. Договор је пао да то и снимимо када буде завршено.
Провели смо неколико сати у разговорима, а потом смо дошли и у њихову библиотеку. Слепи читају књиге и часописе на Брајевом писму, посебним књигама, које добијају из Београда. Све их је мање. Ипак, Нина Милетић из Крушевца, штићеница овог Дома, освојила је скорије трећу награду на конкурсу поезије у Београду песмом „Узео си ми пролеће“.
- Један монах је трипут цитирао моју песму. Једном Божијем човеку који се моли за цео свет су се допале речи моје песме. И рецитовала сам те речи устрепталог срца и пуна треме пред једно стотину људи. И није мени проблем то, читала сам ја и пред ширим аудиторијумом али то, када читам испред Цркве, или у Манастиру у Храму Божијем и Дому Божијем сва уздрхтим и таква ме трема ухвати да мислим да ћу у земљу пропасти а држим се некако јер ме сам Господ држи – каже нам награђена песникиња Нина.
Мики је редовни давалац крви, вози и двосед бициклу и истиче се у вери да примером покаже да заиста нема предаје и поред свих тешкоћа мањка једног чула. Има јоште тих индивидуалних успеха за сваку похвалу. Два пута недељно се обавезно штићеници састају у дому, ту су приче, искуства се деле, а и покоји колач, сок и кафа. Нису у дому беспослени, има увек шта да се уради и створи. Својим радом они праве разне рукотворине које продају на приредбама и сајмовима како би сакупили средства за одржавање дома и својих активности. Организују се и краћа путовања, обилазе оближње српске знаменитости. Оду и у куглану покадкад - ко сме, тај и може, што би рекао војвода Мишић. Трећи новембар је дан особа са инвалидитетом и тога дана се сви сете ових људи, а њихов живот и борбе су свакодневне. Тако и овде, тако и у другим градовима и местима. Додуше, долазе им и ђаци из крушевачких школа да науче мало емпатије и сазнају и о својим вршњацима којима је ускраћен вид. Да не окрећу главу и буду спремни да помогну лицу са белим штапом на улици или гдегод.
