sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2154

Дражини генерали (2)

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Под својом непосредном командом, односно у ланцу командовања оног дела Југословенске војске који се налазио у Отаџбини, Дража је имао осам генерала

Четврти по реду генерал који је стао под Дражину команду био је Живорад Р. Божић (Ваљево, 1885 – Босна, вероватно село Кожухе, јануар 1945). Божић је завршио 36. класу Ниже и 22. класу Више школе Војне академије у Београду. Као млади поручник и капетан учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. Из тих ратовао понео је низ одликовања, укључујући и Карађорђеву звезву и Орден белог орла. У Априлском рату 1941. године био је командант Личке дивизије. Одведен је у заробљеништво у Немачку, одакле је пуштен 1944. због болести (имао је чир). Најдаље крајем лета те године одлази на Равну Гору и ставља се на расположење генералу Дражи Михаиловићу, који га одмах поставља за команданта позадине Врховне команде.

Септембра 1944. године све јединице Врховне команде прелазе Дрину и преко Семберије одлазе даље на запад. Током октобра Команда позадине смешта се у село Бољанић код Добоја. Она се старала о спашеним америчким пилотима и изградњи импровизованог аеродрома, а највише посла било је око збрињавања рањеника и тифусара.

Здравље генерала Божића и даље се погоршавало, тако да је ускоро преминуо. О његовој смрти Дража је 20. јануара 1945. године послао мајору Певецу, шефу Центра везе Врховне команде, следећи радиограм, тражећи да се у распису свима ’’истакне овај пример’’:

’’Ђенерал Живорад Божић преминуо је вршећи савесно своју дужност до последњег момента. Иако тешко болестан, није хтео да напусти своје дужности да оде на лечење, које му је нуђено под најповољнијим условима.’’

Генерал Божић је сахрањен уз највише војне почасти које су се у тим приликама могле указати. Његови посмртни остаци и данас се налазе у порти цркве у једном селу у долини реке Босне (највероватније село Кожухе).

Генерал Божић имао је ћерку Дарославу Дару, која се 1937. године удала за поручника Боривоја Г. Ристића, а после рата за великог писца Мешу Селимовића. О љубави Даре и Меше Селимовићa објављено је много новинских чланака.

Крајем лета 1944. године започели су преговори са Недићевом Српском државном стражом у преласку ове формације под Дражину команду. Дражу је у преговорима заступао генерал Мирослав Трифуновић. Исход је био прелазак око 6.000 недићеваца у четнике, 6. октобра 1944. године. Они су преформирани у формацију звану Српски ударни корпус (СУК), састава две дивизије. Тако је под Дражину команду дошао још један генерал, пети по реду, Стеван М. Радовановић (Београд, 1879 – Сиднеј, Аустралија, 1960), који је до тада био командант Српске државне страже, а од тада Српског ударног корпуса.

Радовановић је завршио 29. класу Ниже и 13. класу Више школе Војне академије у Београду. И он је прошао све претходне ратове, доносећи из њих више одликовања, међу којима је била и Карађорђева звезда. Пре превођења у резерву, 1933. године, био је командант Шумадијске дивизијске области. У Априлском рату 1941. године командовао је позадином 6. армије. У службу Милана Недића ступио је 9. септембра 1941, најпре као командант жандармерије.

Помоћник команданта Српске државне страже и Српског ударног корпуса био је генерал Боривоје Јонић, али он је генералски чин добио од Милана Недића.

Крајем октобра 1944. Српски ударни корпус повлачи се у Босну, преко реке Лим, са око 20.000 четника. Четницима су, на том путу, бивши недићевци изгледали као лудо храбри или потпуно неискусни, како је то у својим мемоарима описао Милош Младеновић, четник Топличког корпуса. Испоставило се да је у питању ово друго и припадници Српског ударног корпуса ускоро су почели да трпе велике губитке од комуниста. Разлог је био што су рат провели у касарнама и нису били спремни за услове под којима су ратовали четници. Карактеристична је жалба Боривоја Јонића од 26. новембра 1944: ’’Припадници СУК немају опреме, наоружања, муниције, коморе, новаца ни за дуван ни за воће, санитетског материјала, храна је оскудна, већином једаред дневно се једе са 1/4 хлеба на дан или са 1-2 кромпира место хлеба’’.

Све ово требало је обезбедити освајањем Тузле од комуниста. Битка за Тузлу била је једна од највећих у грађанском рату. Леву нападну колону чиниле су три подколоне, од којих је најбројнија била под командом генерала Радовановића (1. и 2. дивизија СУК, појачане Власеничком бригадом). Напад на Тузлу није успео. Почетком јануара 1945. године цели Српски ударни корпус отишао је у Добој код Немаца, који су их возовима пребацили у Аустрију. 

У радиограму генералу Матији Парацу од 12. фебруара 1945, Дража користи термин Српска државна стража, а не Српски ударни корпус, наводећи:

’’Што се тиче СДС, то су обични бегунци, који нису у стању ни три месеца да издрже у шуми. Када сам их примио, ја сам им обећао само тешкоће и борбу. Чим су се уверили, побегли су код својих старих господара. То је врло жалосна ствар. Нарочито када се има на уму да је тамо било много активних официра. Због људства које ће једног дана опет прићи нама, ја ћутим.’’

Парац је шести генерал под Дражином командом. На једној фотографији видимо да се он на Равној Гори налазио лета 1944, али у цивилу. Његова евентуална задужења током лета нису позната. Оно што је сигурно, то је да је од 1. децембра 1944. године генерал Матија Парац командант Хрватске армије у саставу Југословенске војске у Отаџбини.

Матија Л. Парац, Хрват, рођен је 1885. године. Завршио је аустроугарску Кадетску школу и у Првом светском рату је учествовао као официр црно-жуте монархије. После рата ступио је у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прва служба била му је у Крагујевцу, и ту се 1920. године оженио Даринком, ћерком хотелијера Наума Костића.

У Априлском рату 1941. године био је командант пешадије Дравске дивизије. После проглашења НДХ ступио је у Хрватско домобранство, које напушта 1942. и склања се у Београд, где ужива Недићеву заштиту.

У једном документу, као опуномоћеник генерала Параца помиње се генерал Драгутин М. Кузмић (Крижевци, 1886 - ?), други хрватски генерал под Дражином командом, а укупно седми. И Кузмић је завршио аустроугарску Кадетску школу. У Првом светском рату био је командир телеграфске чете и командант 4. ловачког босанско-херцеговачког батаљона на италијанском фронту. После рата, по преласку у војску Краљевине СХС, добио је службу у Књажевцу, где се 1920. године оженио Будимком, ћерком трговца Љубе Јанковића. Имали су сина Томислава и ћерке Злату и Лепосаву. Уочи рата био је помоћник команданта Шумадијске дивизијске области, тако да му је породица остала у Крагујевцу. Син Томислав био је четник 3. крагујевачке бригаде.

И генерал Кузмић је заробљен у Априлском рату 1941, али је пуштен као Хрват. На основу четничких докумената може се закључити да је ступио у Хрватско домобранство, са службом у Сарајеву. Одатле је најпре сарађивао са четницима, а потом је прешао у њихове редове. ’’Ђенерала Кузмића упутити на Требаву~, писао је Дража 6. октобра 1944. капетану Раји Бањичићу, начелнику штаба 2. групе бригада Мајевичког корпуса. Кузмић ускоро долази у Врховну команду и постаје ’’командант свих домобранских јединица које су ступиле у редове Југословенске војске у Отаџбини’’, како је записано у радиограму мајора Радослава Филиповића, помоћника шефа Центра везе Врховне команде, потпуковнику Душану Смиљанићу, команданту Шумадијске групе корпуса, од 29. октобра 1944. године. Филиповић је пренео Кузмићево питање где се сада налази његов син. Смиљанић је 4. децембра одговорио да је Кузмићев син остао у Крагујевцу.

Један распис од 1. децембра 1944. потписали су Дража и Кузмић, вероватно због тога што се Парац тада није налазио у Врховној команди. У распису се поред осталог каже:

’’Слободне хрватске одреде на подручју уже Хрватске окупља генерал Матија Парац, на подручју Босне и Херцеговине генерал Драгутин Кузмић, а на подручју Славоније брат пуковник Лука Сарић.’’

Из наредних Дражиних депеша видимо да су се генерал Матија Парац и ’’Денкер’’ (непозната шифра), налазили у Словенији, са задатком да окупљају Хрвате. ’’Поручите Парми (Парацу - прим. аут) да развијете што јачу акцију према Загребу и да ме известите шта је тамо постигао’’, писао је Дража војводи Доброславу Јевђевићу 22. децембра 1944.

Извештаје из Хрватске подносио је и извесни Жика Симић, док се за Кузмића у једном документу каже да ’’енергично ради у области Сарајева’’. Кузмић се у ово доба налазио у штабу пуковника Гојка Бороте, команданта Сарајева и Романијског корпуса, али и у самом Сарајеву. Мада симбо-личног бројног стања, припадници Хрватске армије одиграли су велику улогу у набавци вакцина и лекова, а вероватно и оружја, муниције, одеће и сл. Такође, они су спасили велики број рањеника и болесника од усташа. Као и увек, Дража је на прво место стављао спашавање живота својих рањеника и болесника, без обзира на то шта ће ко рећи. Тако је на стотине тифусара и тешких рањеника преко Хрвата који су ступили у четнике, или су макар сарађивали са четницима, слато у хрватске или немачке болнице.

Генерал Матија Парац је на челу неколико стотина припадника Хрватске армије, заједно са осталим четницима, прешао у Италију. Преминуо је у емиграцији. Генерала Кузмића заробили су комунисти и извели пред њихов суд, после чега му се губи сваки траг, што значи да је убијен.

Осми генерал који је дошао под Дражину команду био је Миодраг Дамјановић (Алексинац, 1893 – Немачка, 1956). Био је питомац 42. класе Ниже и 23. класе Више школе Војне академије у Београду. И он је из претходних ратова изашао са низом одликовања. Генералски чин добија 1937. године и тако постаје најмлађи генерал Југословенске војске. У Априлском рату 1941. године био је начелник штаба 3. групе армија. Немци га пуштају из заробљеништва пролећа 1944, да би заменио шефа Недићевог кабинета, пуковника Масаловића, кога су четници убили марта те године.

’’На службу’’ код Драже генерал Дамјановић се јавио 19. децембра 1944. године. У распису свима од 26. децембра Дража пише да је Дамјановић дошао из ропства по његовом наређењу и да је ступио на дужност коју му је он одредио. У ово доба, децембра месеца, Дамјановић је стигао у Босну са генералом Мирославом Трифуновићем и Дража га је одмах поставио за свог помоћника. 

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.