sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2169

    Природа међународних односа XXI века

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Крајем друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Russian Revolution, a Century Later

    Срђа Трифковић

    A hundred years ago, in the early hours of November 7, 1917, the Bolsheviks grabbed power in Petrograd. Within weeks they took advantage of Russia’s collapsing political and social structure to impose control over the country’s heartland. The result of the coup was a tragedy of world-historical proportions. A vibrant, flourishing culture was destroyed amidst a bloodbath one hundred times worse than the terror in France in the 1790’s.

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Спомен музеј Иве Андрића у Београду

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Ни 42 године после смрти јединог нашег нобеловца, јавност у Србији не зна многе важне детаље из његовог живота, попут оног да је поклонио целокупан износ (данашњих око милион евра) Нобелове награде • 

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Прича о двојици српских владика

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Убрзо после такозване ’’арондације’’ или реорганизације у Српској православној цркви у Америци и Канади сазнао сам да наша Српска православна црква Светог Саве на Валингс путу није више била у саставу Новограчаничке епархије у Чикагу и владике Лонгина него под јурисдикцијом владике Митрофана који је управљао Источним делом Америке.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Saga of Two Serbian Bishops

    By Nikola Maric

    Shortly after the so called “Arondacija”, or redistribution in the Serbian Orthodox Church in America and Canada I found out that our Cleveland St.Sava Church on Wallings Road no longer belonged with the New Gracanica in Chicago and its Bishop Longin but with Bishop Mitrofan who administered the Eastern part of America.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    Mihailovich against Romel

    By Miloslav Samardzic

    Милослав Самарџић

    ON FILE: Lesson 3: Sabotage and Diversions during the “Battle for Supplies”

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Словеначка антисрпска пропаганда

    Пише: Александар Петровић

    Политичка и ратна пропаганда у словеначким листовима „Slovenec“ и „Ilustrirani glasnik“ илити Како су неки видели српску војску у Великом рату

    Опширније...

Слобода 2154

Дражини генерали (2)

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Под својом непосредном командом, односно у ланцу командовања оног дела Југословенске војске који се налазио у Отаџбини, Дража је имао осам генерала

Четврти по реду генерал који је стао под Дражину команду био је Живорад Р. Божић (Ваљево, 1885 – Босна, вероватно село Кожухе, јануар 1945). Божић је завршио 36. класу Ниже и 22. класу Више школе Војне академије у Београду. Као млади поручник и капетан учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. Из тих ратовао понео је низ одликовања, укључујући и Карађорђеву звезву и Орден белог орла. У Априлском рату 1941. године био је командант Личке дивизије. Одведен је у заробљеништво у Немачку, одакле је пуштен 1944. због болести (имао је чир). Најдаље крајем лета те године одлази на Равну Гору и ставља се на расположење генералу Дражи Михаиловићу, који га одмах поставља за команданта позадине Врховне команде.

Септембра 1944. године све јединице Врховне команде прелазе Дрину и преко Семберије одлазе даље на запад. Током октобра Команда позадине смешта се у село Бољанић код Добоја. Она се старала о спашеним америчким пилотима и изградњи импровизованог аеродрома, а највише посла било је око збрињавања рањеника и тифусара.

Здравље генерала Божића и даље се погоршавало, тако да је ускоро преминуо. О његовој смрти Дража је 20. јануара 1945. године послао мајору Певецу, шефу Центра везе Врховне команде, следећи радиограм, тражећи да се у распису свима ’’истакне овај пример’’:

’’Ђенерал Живорад Божић преминуо је вршећи савесно своју дужност до последњег момента. Иако тешко болестан, није хтео да напусти своје дужности да оде на лечење, које му је нуђено под најповољнијим условима.’’

Генерал Божић је сахрањен уз највише војне почасти које су се у тим приликама могле указати. Његови посмртни остаци и данас се налазе у порти цркве у једном селу у долини реке Босне (највероватније село Кожухе).

Генерал Божић имао је ћерку Дарославу Дару, која се 1937. године удала за поручника Боривоја Г. Ристића, а после рата за великог писца Мешу Селимовића. О љубави Даре и Меше Селимовићa објављено је много новинских чланака.

Крајем лета 1944. године започели су преговори са Недићевом Српском државном стражом у преласку ове формације под Дражину команду. Дражу је у преговорима заступао генерал Мирослав Трифуновић. Исход је био прелазак око 6.000 недићеваца у четнике, 6. октобра 1944. године. Они су преформирани у формацију звану Српски ударни корпус (СУК), састава две дивизије. Тако је под Дражину команду дошао још један генерал, пети по реду, Стеван М. Радовановић (Београд, 1879 – Сиднеј, Аустралија, 1960), који је до тада био командант Српске државне страже, а од тада Српског ударног корпуса.

Радовановић је завршио 29. класу Ниже и 13. класу Више школе Војне академије у Београду. И он је прошао све претходне ратове, доносећи из њих више одликовања, међу којима је била и Карађорђева звезда. Пре превођења у резерву, 1933. године, био је командант Шумадијске дивизијске области. У Априлском рату 1941. године командовао је позадином 6. армије. У службу Милана Недића ступио је 9. септембра 1941, најпре као командант жандармерије.

Помоћник команданта Српске државне страже и Српског ударног корпуса био је генерал Боривоје Јонић, али он је генералски чин добио од Милана Недића.

Крајем октобра 1944. Српски ударни корпус повлачи се у Босну, преко реке Лим, са око 20.000 четника. Четницима су, на том путу, бивши недићевци изгледали као лудо храбри или потпуно неискусни, како је то у својим мемоарима описао Милош Младеновић, четник Топличког корпуса. Испоставило се да је у питању ово друго и припадници Српског ударног корпуса ускоро су почели да трпе велике губитке од комуниста. Разлог је био што су рат провели у касарнама и нису били спремни за услове под којима су ратовали четници. Карактеристична је жалба Боривоја Јонића од 26. новембра 1944: ’’Припадници СУК немају опреме, наоружања, муниције, коморе, новаца ни за дуван ни за воће, санитетског материјала, храна је оскудна, већином једаред дневно се једе са 1/4 хлеба на дан или са 1-2 кромпира место хлеба’’.

Све ово требало је обезбедити освајањем Тузле од комуниста. Битка за Тузлу била је једна од највећих у грађанском рату. Леву нападну колону чиниле су три подколоне, од којих је најбројнија била под командом генерала Радовановића (1. и 2. дивизија СУК, појачане Власеничком бригадом). Напад на Тузлу није успео. Почетком јануара 1945. године цели Српски ударни корпус отишао је у Добој код Немаца, који су их возовима пребацили у Аустрију. 

У радиограму генералу Матији Парацу од 12. фебруара 1945, Дража користи термин Српска државна стража, а не Српски ударни корпус, наводећи:

’’Што се тиче СДС, то су обични бегунци, који нису у стању ни три месеца да издрже у шуми. Када сам их примио, ја сам им обећао само тешкоће и борбу. Чим су се уверили, побегли су код својих старих господара. То је врло жалосна ствар. Нарочито када се има на уму да је тамо било много активних официра. Због људства које ће једног дана опет прићи нама, ја ћутим.’’

Парац је шести генерал под Дражином командом. На једној фотографији видимо да се он на Равној Гори налазио лета 1944, али у цивилу. Његова евентуална задужења током лета нису позната. Оно што је сигурно, то је да је од 1. децембра 1944. године генерал Матија Парац командант Хрватске армије у саставу Југословенске војске у Отаџбини.

Матија Л. Парац, Хрват, рођен је 1885. године. Завршио је аустроугарску Кадетску школу и у Првом светском рату је учествовао као официр црно-жуте монархије. После рата ступио је у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прва служба била му је у Крагујевцу, и ту се 1920. године оженио Даринком, ћерком хотелијера Наума Костића.

У Априлском рату 1941. године био је командант пешадије Дравске дивизије. После проглашења НДХ ступио је у Хрватско домобранство, које напушта 1942. и склања се у Београд, где ужива Недићеву заштиту.

У једном документу, као опуномоћеник генерала Параца помиње се генерал Драгутин М. Кузмић (Крижевци, 1886 - ?), други хрватски генерал под Дражином командом, а укупно седми. И Кузмић је завршио аустроугарску Кадетску школу. У Првом светском рату био је командир телеграфске чете и командант 4. ловачког босанско-херцеговачког батаљона на италијанском фронту. После рата, по преласку у војску Краљевине СХС, добио је службу у Књажевцу, где се 1920. године оженио Будимком, ћерком трговца Љубе Јанковића. Имали су сина Томислава и ћерке Злату и Лепосаву. Уочи рата био је помоћник команданта Шумадијске дивизијске области, тако да му је породица остала у Крагујевцу. Син Томислав био је четник 3. крагујевачке бригаде.

И генерал Кузмић је заробљен у Априлском рату 1941, али је пуштен као Хрват. На основу четничких докумената може се закључити да је ступио у Хрватско домобранство, са службом у Сарајеву. Одатле је најпре сарађивао са четницима, а потом је прешао у њихове редове. ’’Ђенерала Кузмића упутити на Требаву~, писао је Дража 6. октобра 1944. капетану Раји Бањичићу, начелнику штаба 2. групе бригада Мајевичког корпуса. Кузмић ускоро долази у Врховну команду и постаје ’’командант свих домобранских јединица које су ступиле у редове Југословенске војске у Отаџбини’’, како је записано у радиограму мајора Радослава Филиповића, помоћника шефа Центра везе Врховне команде, потпуковнику Душану Смиљанићу, команданту Шумадијске групе корпуса, од 29. октобра 1944. године. Филиповић је пренео Кузмићево питање где се сада налази његов син. Смиљанић је 4. децембра одговорио да је Кузмићев син остао у Крагујевцу.

Један распис од 1. децембра 1944. потписали су Дража и Кузмић, вероватно због тога што се Парац тада није налазио у Врховној команди. У распису се поред осталог каже:

’’Слободне хрватске одреде на подручју уже Хрватске окупља генерал Матија Парац, на подручју Босне и Херцеговине генерал Драгутин Кузмић, а на подручју Славоније брат пуковник Лука Сарић.’’

Из наредних Дражиних депеша видимо да су се генерал Матија Парац и ’’Денкер’’ (непозната шифра), налазили у Словенији, са задатком да окупљају Хрвате. ’’Поручите Парми (Парацу - прим. аут) да развијете што јачу акцију према Загребу и да ме известите шта је тамо постигао’’, писао је Дража војводи Доброславу Јевђевићу 22. децембра 1944.

Извештаје из Хрватске подносио је и извесни Жика Симић, док се за Кузмића у једном документу каже да ’’енергично ради у области Сарајева’’. Кузмић се у ово доба налазио у штабу пуковника Гојка Бороте, команданта Сарајева и Романијског корпуса, али и у самом Сарајеву. Мада симбо-личног бројног стања, припадници Хрватске армије одиграли су велику улогу у набавци вакцина и лекова, а вероватно и оружја, муниције, одеће и сл. Такође, они су спасили велики број рањеника и болесника од усташа. Као и увек, Дража је на прво место стављао спашавање живота својих рањеника и болесника, без обзира на то шта ће ко рећи. Тако је на стотине тифусара и тешких рањеника преко Хрвата који су ступили у четнике, или су макар сарађивали са четницима, слато у хрватске или немачке болнице.

Генерал Матија Парац је на челу неколико стотина припадника Хрватске армије, заједно са осталим четницима, прешао у Италију. Преминуо је у емиграцији. Генерала Кузмића заробили су комунисти и извели пред њихов суд, после чега му се губи сваки траг, што значи да је убијен.

Осми генерал који је дошао под Дражину команду био је Миодраг Дамјановић (Алексинац, 1893 – Немачка, 1956). Био је питомац 42. класе Ниже и 23. класе Више школе Војне академије у Београду. И он је из претходних ратова изашао са низом одликовања. Генералски чин добија 1937. године и тако постаје најмлађи генерал Југословенске војске. У Априлском рату 1941. године био је начелник штаба 3. групе армија. Немци га пуштају из заробљеништва пролећа 1944, да би заменио шефа Недићевог кабинета, пуковника Масаловића, кога су четници убили марта те године.

’’На службу’’ код Драже генерал Дамјановић се јавио 19. децембра 1944. године. У распису свима од 26. децембра Дража пише да је Дамјановић дошао из ропства по његовом наређењу и да је ступио на дужност коју му је он одредио. У ово доба, децембра месеца, Дамјановић је стигао у Босну са генералом Мирославом Трифуновићем и Дража га је одмах поставио за свог помоћника. 

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2017 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.