sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2165

    У родном месту Светог Николе

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Посета хришћанским историјским местима и црквама у Турској •

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Кад “кенгури играју моравац”

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Младићи и девојке фолклорног ансамбла „Равна Гора“ из Сиднеја, турнејом по Србији и Републици Српској доказали да љубав према земљи предака не зна за границе које су цртали други •

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Србију више не могу да разумем

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    А Косово и Метохија? Срце ме боли за тим храбрим душама које одолевају насртајима

    Опширније...

  • Liberty 2165

    I Do Not Understand Serbia Anymore

    By Nikola Maric

    It is true, I left former Yugoslavia, actually Serbia a long time ago but never lost interest in her destiny and her people.

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Мислим, дакле постојим

    Пише: Немања Девић

    nemanja-devicЧини ми се да је један од највећих проблема са српским националистима њихово нестрпљење. Хоће све да виде, хоће све да знају, хоће све јавно, хоће кратко и јасно, сад и одмах. А тако често не бива.

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Десет година “страних инвестиција по сваку цену”

    Пише: Милослав Самарџић

    Милослав Самарџић

    Економска теорија зна да привреду једне земље развија домаћи, а не страни капитал. Странци долазе тек кад се увере да је бизнис стабилан и сигуран

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Незнани јунак добио име

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Повест о Милоју Зечевићу из села Липовца код Тополе Седам деценија Милоје је незнани јунак Солунски ратник, сеоски ковач, републиканац, припадник Војске Краљевине Југославије Протино трагање за Милојевим пореклом

    Опширније...

Слобода 2154

Најмлађи војник Републике Српске

Пише: Новка Илићnovka ilic

• Споменко Гостић, храбри дечак, најмлађи борац Војске Републике Српске. Није имао ни пуних 15 година када га је стигла муслиманска граната  • Без иког свог, на прву линију фронта носио храну, био курир • Сетимо се малих, уједно, великих  хероја на Дан Реп. Српске •

О обележавању Дана Републике Српске, писало се и говорило „вишедимензионално“ у медијима са обе стране Дрине, а пажљивим читаоцима није промакла једна кратка информација: „Прислуживањем свећа пред спомен-бистом Споменка Гостића, најмлађег припадника Војске Републике Српске, који је погинуо 1993. на Озрену, Православна омладина Добоја обележила је 9. јануар, Дан Републике Српске.

spomenko 1

Спомен-биста Споменка Гостића налази се у порти храма Рођења Пресвете Богородице у Добоју, а прислуживању свећа придружило се и свештенство добојске Треће парохије, а парох Душко Недић поручио је да од заборава треба сачувати Гостићеву жртву...“ У марту ове године, тачније 20. марта биће 20 година како је погинуо Споменко Гостић, храбри дечак, најмлађи борац Војске Републике Српске. Није имао ни пуних 15 година када га је стигла муслиманска граната. Ко је био Споменко Гостић? Како се нашао у вихору босанског рата? Каква је судбина Споменка одвела на прве борбене линије? Ко се данас сећа Споменка?

У ратној олуји остао је потпуно сам

Споменко Гостић рођен је 14.августа 1978. у Добоју, и о његовом детињству мало се зна. Оно што су новинарске бележнице оставиле, извесно је, живео  је у сиромашној породици у селу Јовићи, на Озрену. Отац је напустио породицу и Споменко је остао да живи са мајком Миленом. Милена је била тежак срчани болесник и умрла је почетком 1992. Бригу о Споменку преузела је бака, која је у септембру исте године погинула од гранате, испричао је једном приликом Драган Трипић, Споменков брат по мајци, који је ратни војни инвалид:

„Споменко је у вихору рата остао сам. Убрзо се придружио војсци, где је прво био курир, а касније развозио храну војницима. Неколико месеци пре погибије, налетео је на мину док је коњском запрегом развозио храну по линији. Коњи су тада страдали, а Споменко је лакше рањен. Касније је отишао код артиљераца, где је окончао свој млади живот...“ сећао се Драган који је заједно са ујаком Бором Митровићем подигао Споменку споменик на месном гробљу Горњи Улишњак, а ту су сахрањене и Споменкове мајка и бака. То место, као и Споменково село Јовићи данас се налазе у Федерацији БИХ:

„Споменко није од нас заборављен. Увек када можемо, ми посетимо његов гроб, запалимо свеће и помолимо се за њега.“ Трипић је једном приликом новинарима испричао како је Споменко погинуо: „Тих дана трајала је акција на Добој са тешањске стране. Када је Споменко дошао да јави војсци, пала је граната и од седморице који су били ту, погинуло је њих шест. Међу њима био је и Споменко... Споменко је пред погибију дошао код мене у посету и тада смо се договорили да се раздужи из војске и упише војну школу у Србији. Наши официри били су спремни да му у томе помогну и он је пристао. Нажалост, није стигао“, рекао је Трипић агенцији „Срна“ описујући свога брата као веома живахног дечака кога је све интересовало.

Крајем 1992. на РТС емитована је десетоминутна репортажа о Споменку у којој он прича о разлозима одласка у рат, о жељи да остане са борцима РС, и бори се, за како је рекао, ослобођење свога краја. Преносимо речи овог храброг дечака који се нашао у вртлогу крвавог грађанског рата у Босни:

„Јес да има много случајева кад је било много тешко, али то се ипак некако издржи. Имо сам случајева да сам нагазио на мину, то је била мина „паштетица“, наишо сам и она ми је одбила први точак на запрези, ово ми је друга, наишо сам на детонацију, и ту у раме ме ранило, али опет се то све савлада. Тукли су ме мецима, „осамдестчетворком“, моро сам пузит кроз канал , али и то сам издржо. И кажем да ми је добро и фино, сарађујем са војском, храним се са војском, са војском спавам. Немам оца, немам мајке, немам никог, остао сам са бабом био, и баба ми је погинула баш код ове куће ту близу...“

На питање репортера, какви су његови задаци као младог борца, Споменко одговара:

„Да извозим рањенике, превозим муницију и храну. И сад пошто је мањак курира, моро сам да пређем и будем курир, а овај један старији је преузео кочију, али те ће ми се кочије опет вратити. Не плашим се, некад имам мало страха, ал савлада се и то. Увијек имамо оружје. Нон- стоп нападају, ал неће дуго, ево сишли смо у Маглај, можда смо још двијесто метара од Маглаја, ваздушном линијом.“

А када му је репортер рекао да у Београду и осталим градовима Србије по кафићима седе момци из Босне који нису отишли да се боре, Споменко је одговорио: „Ти су кукавице, издајице свога народа, ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу, да се ослободимо, ал доћиће болан и ти на ред што су побјегли. Можда ће се заратит и негдје другдје, па ће морат на ратиште.“   А, када се рат заврши, Споменко је причао шта планира: „Вратиће ми кочије ове што сам сад радио с њима, и људима ћу радити и тако зарађивати за живот.“

У јединици у којој је и Споменко, налазио се његов наставник Лазо Миловановић, за РТС у истој емисији говорио је: „Ја и Споменко смо се нашли на ратишту, стварно је жалосно. Најбоље би било да смо ја и Споменко и још многи ученици и моје колеге нашли се негдје на неком такмичењу из области технике или других наука. Неминовност нас је довела у овакву ситуацију... неће дуго потрајат. Примакли смо се Маглају, територије се освајају, слобода је на видику.“

Наставник Миловановић подсећа да је Споменик дете без игде икога, и шта са њим после рата: „До сада је мало ко водио бриге о њему. Надам се да ће после овога Споменко иако је он рекао да ће узети кочије и зарађивати хљеб и со, да ће будући друштвени систем у БИХ другачије поступити, да ће их школовати и дати им онај прави хљеб који они заслужују.“

А онда је у истој емисији Споменко још причао како му је у рату: „ „Нама војницима је лако, имамо шта обући, храна није лоша, а на Озрену има много дјеце која не иду у школу, која немају шта обућ, и јест. Апелујем својим друговима и вршњацима из Србије да пошаљу помоћ, поред хране у одјећи, обући и лијековима...“

После ове репортаже на РТС под именом „Дечак са Озрена“ многи из Србије и иностранства заинтересовали су се за судбину четрнаестогодишњег Споменика Гостића. Понудили су се да прихвате најмлађег јунака Војске РС, да га усвоје, школују и васпитавају, да га извуку из ратног вихора и надокнаде макар део изгубљеног детињства и родитељске пажње. А Споменко је овако на све то реаговао: „Драго ми је што има тако финих људи, што оће се побринути, али ја кажем, ипак док рат траје, ја одавде нећу. Не могу ово напустити док год се не ослободимо.“

Најупорнији да помогне Споменку док рат траје био је Србин из Париза, Предраг Симикић, који се запутио право на ратиште код Маглаја, да би упознао Споменка и понудио му свој дом. А када је стигао, Симикић је у камеру  РТС 1993. рекао: „ Видим да је превише храбар за његове године и то ме мало плаши. Али, ето, такав је и поносан сам на њега као да ми је син.“ А Споменко је сталожено одговорио: „Ја кажем, свака част њему што је превалио толики пут и хвала му, ал одлучио сам и обећао сам да нећу одавде ићи док се рат не заврши, ал кад се заврши, ето ме код њега.“ Тако се Симикић са сузама у очима, и речима: „Споменко, сине, нека те Бог чува“, вратио у Париз. А Споменко је остао на озренском ратишу, и још једном говорио о томе како се сналази: „Ма, ратује се ко и свугдје, муниција нон стоп зврка, неки дан сам био опет рањен кад смо пуцали с топом, закачио ме гелер у лице. А ја да поручим народу озренскоме, да се држи храбро, да не бежи од линије, да се боре како треба, да не иду у Србију и шверцују цигарама, кафом и девизама...“ Пола године након емитовања ове телевизијске репортаже, Споменко је погинуо.

„Румен у образима, пушио је цигарету, баш је вукао дим по дим, онако мушки..“

Познати српски фоторепортер Томислав Петернек, аутор најпознатијег снимка Споменка Гостића, више пута се касније сећао и говорио о сусретима са овим дечаком за кога је рекао да је он једноставно био један од оних чије детињство је прошло у рату и који је хтео да помогне одраслима: „Један мали је седео тако у јарку, имао је само војничку кабаницу на себи, иначе цивилно обучен. Румен у образима, сав прљав од прашине, и пушио је цигарету. Али, онако, баш је вукао дим по дим, онако мушки. И ја сам га фотографисао, и борци су му рекли: „Ево, Споменко, сликао те Тома, ући ћеш у историју“. А он је на то одговорио :“ А , ј..о ти ту историју кад сам ја данас осто жив! А шта се десило? Даље мало од њега била су запрежна кола на којима је задњи точак страдао, јер он је тога дана наишао задњим точком на мину. Он је толико био храбар да је једини стално возио храну на прву линију борцима. И тако је тога дана возећи јутарњи оброк, наишао на ту мину. И ту се одмарао када сам ја наишао. Питао сам се касније, шта се још зна о Споменку Гостићу? Нажалост, не тако много. Знам да је планирао да својом запрегом после рата зарађује кору хлеба. Ја сам се касније интересовао о њему и када сам поново дошао да га тражим, борци су ми рекли: „Наш Споменко је погинуо“. И онда су ме одвели до његовог гроба у шуми, покривеног снегом, и тај крст, и ја сам то снимио.

О Споменку мало је сећања, неправедно је заборављен, а требало је неку улицу назвати његовим именом, не само у Републици Српској, већ и у Србији...“ говорио је фоторепортер Петернек.

Једину заштиту имао је у војсци

Споменков вршњак и другар, Велибор Трипић често се пред новинарима присећао Споменка и његовог кратког и суровог живота: „Село Јовићи у којем је Споменко живео са мајком било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су то били добри суседи, а онда их је одједном поделила ратна линија. Када је умрла Споменкова мајка, ја и он смо се добровољно пријавили у војску да будемо курири. А када му је под кишом граната испаљених на Јовиће погинула бака, Споменко остаје потпуно сам. Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака унапређују га у снабдевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по другој одбрамбеној линији према Маглају. Споменко је свакодневно, помоћу два коња јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедија, улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио, одмах се ставио на располагање војсци. Био је десна рука команданту одбране. Због офанзиве муслиманских снага народ се повлачи из Јовића, али Споменко остаје са неколицином војника да брани село... У марту 1993. наш јунак је смртно рањен. Споменко је издахнуо на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија. Споменко је међу првима своју младост уградио у темеље Републике Српске и сигурно је заслужио да његов гроб буде измештен, да достојно почива у миру....“ рекао је Споменков вршњак Велибор.

„Споменко на вјечној стражи“

Крајем прошле године, у биоскопу „Доли Бел“ у Андрићграду, приказан је документарни филм „Споменко на вјечној стражи“ аутора Мила Савића. Тако је кроз овај филм макар на моменат у Вишеграду оживело сећање на Споменкову храброст и жртву. У Вишеграду је такође покренута иницијатива да једна улица носи Споменково име, а начелник општине Младен Ђуревић изјавио да ће то бити  у вишеградском насељу Гарча: „Споменково херојство, поштење и преданост и љубав према свом народу не смије бити заборављено. Мислим да ће и други градови у Републици Српској, а што не и у Србији, слиједити наш примјер. Ово је најмање што Вишеград може да уради на сећање на велику бесмисао рата, на великог, а најмањег јунака Споменка“.

Како је и најављено, свечано откривање табле са називом улице Спомнка Гостића, планирано је 20. марта ове године на дан његове погибије. Борачка организација Вишеграда међу првима је подржала ову иницијативу ценећи жртву малог борца, каже Милисав Васић, председник борачке организације, и додаје: „ Данас се готово нико не сећа малог хероја из Јовића и нема ко да му упали свећу на сеоском гробљу до кога се може доћи само пешке. Ми, његови саборци, нисмо га заборавили, и нећемо док смо живи“. И у Бања Луци је покренута иницијатива да једна улица добије име по Споменку Гостићу, али је за сада све је остало на томе.

„Јој, мајко !“

После пројекције документарца „Споменко на вјечној стражи“, аутор Миле Савић говорио је о детаљима снимања филма током прошле године: “Била је половина априла, а једног дана док смо на Озрену и код Маглаја правили кадрове, падала је јака киша и посвуда је била магла. Дошли смо аутомобилима до краја неког непроходног пута, с намјером да осталих километар пређемо пјешке. И у том часу киша је стала, а кад смо пришли Споменковом гробу, разишла се магла. Заправо, магла је била свугдје, осим око споменика. Када смо прекинули цјелодневно снимање и спаковали опрему, магла се вратила. Ускоро је почела киша...“, присећао се Савић ове необичне ситуације. Додаје, иако је у филму био предвиђен простор за сведочење Предрага Симикића-Пегана који је једини од свих Срба ратне 1993. потегао из далеког Париза да види Споменка, кога је после РТС репортаже доживљавао као сина: „Споменко је тада био сироче, али није прихватио да га Симкић усвоји. Обећао му је да ће ићи у Париз када стане рат. А што се тиче Пеганове изјаве за филм и одговора на питање шта би било са Споменком да је те године отишао са њим у Француску, то нисмо успјели да добијемо, јер је у међувремену Симикићу позлило. Завршио је у коми, па смо користили архивски материјал....“ каже Савић, и додаје: „Ово што ја радим, а планирам  да наставим снимање о Споменку, требало би да раде држава и институције. Не води се рачуна о многим херојима и борцима. Порука документарца о Споменку је да његов гроб треба да буде расадник правих вредности, части и поштења.

...

Koмплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe