sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2165

    У родном месту Светог Николе

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Посета хришћанским историјским местима и црквама у Турској •

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Кад “кенгури играју моравац”

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Младићи и девојке фолклорног ансамбла „Равна Гора“ из Сиднеја, турнејом по Србији и Републици Српској доказали да љубав према земљи предака не зна за границе које су цртали други •

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Србију више не могу да разумем

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    А Косово и Метохија? Срце ме боли за тим храбрим душама које одолевају насртајима

    Опширније...

  • Liberty 2165

    I Do Not Understand Serbia Anymore

    By Nikola Maric

    It is true, I left former Yugoslavia, actually Serbia a long time ago but never lost interest in her destiny and her people.

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Мислим, дакле постојим

    Пише: Немања Девић

    nemanja-devicЧини ми се да је један од највећих проблема са српским националистима њихово нестрпљење. Хоће све да виде, хоће све да знају, хоће све јавно, хоће кратко и јасно, сад и одмах. А тако често не бива.

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Десет година “страних инвестиција по сваку цену”

    Пише: Милослав Самарџић

    Милослав Самарџић

    Економска теорија зна да привреду једне земље развија домаћи, а не страни капитал. Странци долазе тек кад се увере да је бизнис стабилан и сигуран

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Незнани јунак добио име

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Повест о Милоју Зечевићу из села Липовца код Тополе Седам деценија Милоје је незнани јунак Солунски ратник, сеоски ковач, републиканац, припадник Војске Краљевине Југославије Протино трагање за Милојевим пореклом

    Опширније...

Слобода 2157

Бесмисао српско-хрватског црквеног дијалога о Степинцу

Срђа Трифковић

Пише: Срђа Трифковић

Пристанком на „дијалог“ са поборницима канонизације тог и таквог људског ништавила, српски духовници и мирјани не чине никакву услугу ни својој Цркви ни свом народу.

У процесу канонизације Алојзија Степинца од стране римокатоличке цркве, неочекивано се појављује Српска православна црква као амикус курије, као бранитељ ватиканске геополитичке творевине од ње саме. Уместо да остане савршено равнодушна и према Степинчевој канонизацији, а и према каптолским најавама жељене беатификације једног прворазредно непатвореног усташе – надбискупа врхбосанског Ивана „евангелисте“ Шарића – СПЦ је непотребно ушла у један дијалог осуђен на пропаст. У њему хрватска страна ниједног тренутка неће допустити пуким историјским чињеницама, а камоли неким тамо пастирским, универзално хришћанским моралним принципима, да стану на пут идеолошким и политичким императивима хрватског националног пројекта.

Да се подсетимо: у понедељак 13. и у уторак 14. фебруара 2017. године, у Владичанском двору у Новом Саду, одржан је трећи састанак Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године“. У позадини свега је намера Ватикана да Степинца прогласи за свеца.

За познаваоца материје, сама чињеница „дијалога“ нужно има карактер скандала. Тешко је замислити да би се нашао угледни рабин који би био спреман на дијалог о евентуалној канонизацији кардинала Адолфа Бертрама, поглавара немачке бискупске конференције у Трећем рајху, премда је он био неупоредиво мање компромитован изјавама подршке режиму од Алојзија Степинца.

Да се подсетимо... Већ после првог сусрета са Павелићем, два дана по „поглавниковом“ повратку, Степинац је у свој дневник записао: „Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповиједао, Хрватска ће бити рај“. Он је потом 28. априла 1941. издао пастирско писмо у коме је позвао свештенство (ионако већ листом сврстано уз усташки пројекат) да учествује у узвишеном послу одбране и изградње НДХ. Њен настанак је догађај “који су народ наш донијели усусрет давно сањаном и жељкованом идеалу“, то су часови „у којима не говори више језик, него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали свијетло Божје, и с народом из којега смо никли“. Ово је експлицитно слављење паганске мистике крви и тла, која је у директној и непомирљивој супротности са Христовом поруком.

„Је ли потребно истицати“, пита у истој посланици Степинац, „да је и у нашим жилама живље заколала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце? И тко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и заносу, кад се пуни дубоког ганућа и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству! ... Одазовите се стога спремно овом моме позиву на узвишени рад око чувања и унапређења Независне Државе Хрватске... испуните своју дужност према младој Држави Хрватској!“

Овај став Степинац је потом истицао у низу јавних наступа. Јуна 1941, у име епископата, Степинац се обратио Павелићу. Као легитимни представници Цркве Божје у НДХ, рекао је, од срца га поздрављају „као њезина државног поглавара, с обећањем искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине“.  На самом врху црквене хијерархије, како истиче амерички историчар Џејмс Бергвин, Степинац је „као изразити хрватски националиста пружио респектабилност усташком режиму... Без подстицаја архијереја и свештеника, многи Хрвати би иначе остали по страни од усташких злочина и не би били кооптирани од стране Павелићевог режима“.

У проповеди од 24. маја 1942, коју његови апологети истичу као посебно смео потез, Степинац је изјавио да су сви људи и све расе деца Божја, при чему је поименце навео Цигане, црнце, Европљане и аријевце, али не и Србе: он главне жртве усташког терора ниједном није јавно именовао током постојања НДХ. Степинац је 31. октобра 1943, у такође често цитираној проповеди, рекао да има људи који му пребацују што се није успротивио злочинима у разним деловима земље, на шта он узвраћа да је сваки човек обдарен слободном вољом и сам одговоран за своје поступке; стога глава Цркве не може бити сматрана одговорном за понашање појединаца у свештеничким редовима.

Под конкретним околностима треће године постојања НДХ, ова је Степинчева изјава била равна абдикацији како моралне тако и пастирске одговорности. Већ у писму министру унутрашњих послова Андрији Артуковићу од 22. маја 1941, Степинац прихвата неминовност антијеврејских закона али се противи њиховој исувише грубој примени, што једнако „погађа и криве и недужне“. Надбискуп није разјаснио ко су ти „криви“ Јевреји, за шта су то криви, или по ком критеријуму заслужују ту несумњиво смртоносну дезигнацију. Степинчева ћутња и непредузимање мера против свештеника који су се поистоветили са усташким режимом до тачке активног учешћа у крвопролићу одражавају његову недораслост моралним и политичким искушењима времена.

Допринос католичког клера легитимисању радикалне варијанте „решења српског питања“ био је пресудан, премда је ту чињеницу Степинац изричито негирао до самог краја. У проповеди одржаној 18. марта 1945. он је поручио да ће доћи време „кад ће и објективна повијест показати, да представници Католичке цркве у Хрватској нису ни за час издали свога звања, а да су евентуалне погрешке којега свећеника ситница према ономе што се збило на другој страни”, па он стога “ведра чела и мирне савјести” стоји “на своме мјесту дошло што му драго”. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe