sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2169

    Природа међународних односа XXI века

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Крајем друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Russian Revolution, a Century Later

    Срђа Трифковић

    A hundred years ago, in the early hours of November 7, 1917, the Bolsheviks grabbed power in Petrograd. Within weeks they took advantage of Russia’s collapsing political and social structure to impose control over the country’s heartland. The result of the coup was a tragedy of world-historical proportions. A vibrant, flourishing culture was destroyed amidst a bloodbath one hundred times worse than the terror in France in the 1790’s.

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Спомен музеј Иве Андрића у Београду

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Ни 42 године после смрти јединог нашег нобеловца, јавност у Србији не зна многе важне детаље из његовог живота, попут оног да је поклонио целокупан износ (данашњих око милион евра) Нобелове награде • 

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Прича о двојици српских владика

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Убрзо после такозване ’’арондације’’ или реорганизације у Српској православној цркви у Америци и Канади сазнао сам да наша Српска православна црква Светог Саве на Валингс путу није више била у саставу Новограчаничке епархије у Чикагу и владике Лонгина него под јурисдикцијом владике Митрофана који је управљао Источним делом Америке.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Saga of Two Serbian Bishops

    By Nikola Maric

    Shortly after the so called “Arondacija”, or redistribution in the Serbian Orthodox Church in America and Canada I found out that our Cleveland St.Sava Church on Wallings Road no longer belonged with the New Gracanica in Chicago and its Bishop Longin but with Bishop Mitrofan who administered the Eastern part of America.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    Mihailovich against Romel

    By Miloslav Samardzic

    Милослав Самарџић

    ON FILE: Lesson 3: Sabotage and Diversions during the “Battle for Supplies”

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Словеначка антисрпска пропаганда

    Пише: Александар Петровић

    Политичка и ратна пропаганда у словеначким листовима „Slovenec“ и „Ilustrirani glasnik“ илити Како су неки видели српску војску у Великом рату

    Опширније...

Слобода 2157

Бесмисао српско-хрватског црквеног дијалога о Степинцу

Срђа Трифковић

Пише: Срђа Трифковић

Пристанком на „дијалог“ са поборницима канонизације тог и таквог људског ништавила, српски духовници и мирјани не чине никакву услугу ни својој Цркви ни свом народу.

У процесу канонизације Алојзија Степинца од стране римокатоличке цркве, неочекивано се појављује Српска православна црква као амикус курије, као бранитељ ватиканске геополитичке творевине од ње саме. Уместо да остане савршено равнодушна и према Степинчевој канонизацији, а и према каптолским најавама жељене беатификације једног прворазредно непатвореног усташе – надбискупа врхбосанског Ивана „евангелисте“ Шарића – СПЦ је непотребно ушла у један дијалог осуђен на пропаст. У њему хрватска страна ниједног тренутка неће допустити пуким историјским чињеницама, а камоли неким тамо пастирским, универзално хришћанским моралним принципима, да стану на пут идеолошким и политичким императивима хрватског националног пројекта.

Да се подсетимо: у понедељак 13. и у уторак 14. фебруара 2017. године, у Владичанском двору у Новом Саду, одржан је трећи састанак Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године“. У позадини свега је намера Ватикана да Степинца прогласи за свеца.

За познаваоца материје, сама чињеница „дијалога“ нужно има карактер скандала. Тешко је замислити да би се нашао угледни рабин који би био спреман на дијалог о евентуалној канонизацији кардинала Адолфа Бертрама, поглавара немачке бискупске конференције у Трећем рајху, премда је он био неупоредиво мање компромитован изјавама подршке режиму од Алојзија Степинца.

Да се подсетимо... Већ после првог сусрета са Павелићем, два дана по „поглавниковом“ повратку, Степинац је у свој дневник записао: „Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповиједао, Хрватска ће бити рај“. Он је потом 28. априла 1941. издао пастирско писмо у коме је позвао свештенство (ионако већ листом сврстано уз усташки пројекат) да учествује у узвишеном послу одбране и изградње НДХ. Њен настанак је догађај “који су народ наш донијели усусрет давно сањаном и жељкованом идеалу“, то су часови „у којима не говори више језик, него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали свијетло Божје, и с народом из којега смо никли“. Ово је експлицитно слављење паганске мистике крви и тла, која је у директној и непомирљивој супротности са Христовом поруком.

„Је ли потребно истицати“, пита у истој посланици Степинац, „да је и у нашим жилама живље заколала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце? И тко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и заносу, кад се пуни дубоког ганућа и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству! ... Одазовите се стога спремно овом моме позиву на узвишени рад око чувања и унапређења Независне Државе Хрватске... испуните своју дужност према младој Држави Хрватској!“

Овај став Степинац је потом истицао у низу јавних наступа. Јуна 1941, у име епископата, Степинац се обратио Павелићу. Као легитимни представници Цркве Божје у НДХ, рекао је, од срца га поздрављају „као њезина државног поглавара, с обећањем искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине“.  На самом врху црквене хијерархије, како истиче амерички историчар Џејмс Бергвин, Степинац је „као изразити хрватски националиста пружио респектабилност усташком режиму... Без подстицаја архијереја и свештеника, многи Хрвати би иначе остали по страни од усташких злочина и не би били кооптирани од стране Павелићевог режима“.

У проповеди од 24. маја 1942, коју његови апологети истичу као посебно смео потез, Степинац је изјавио да су сви људи и све расе деца Божја, при чему је поименце навео Цигане, црнце, Европљане и аријевце, али не и Србе: он главне жртве усташког терора ниједном није јавно именовао током постојања НДХ. Степинац је 31. октобра 1943, у такође често цитираној проповеди, рекао да има људи који му пребацују што се није успротивио злочинима у разним деловима земље, на шта он узвраћа да је сваки човек обдарен слободном вољом и сам одговоран за своје поступке; стога глава Цркве не може бити сматрана одговорном за понашање појединаца у свештеничким редовима.

Под конкретним околностима треће године постојања НДХ, ова је Степинчева изјава била равна абдикацији како моралне тако и пастирске одговорности. Већ у писму министру унутрашњих послова Андрији Артуковићу од 22. маја 1941, Степинац прихвата неминовност антијеврејских закона али се противи њиховој исувише грубој примени, што једнако „погађа и криве и недужне“. Надбискуп није разјаснио ко су ти „криви“ Јевреји, за шта су то криви, или по ком критеријуму заслужују ту несумњиво смртоносну дезигнацију. Степинчева ћутња и непредузимање мера против свештеника који су се поистоветили са усташким режимом до тачке активног учешћа у крвопролићу одражавају његову недораслост моралним и политичким искушењима времена.

Допринос католичког клера легитимисању радикалне варијанте „решења српског питања“ био је пресудан, премда је ту чињеницу Степинац изричито негирао до самог краја. У проповеди одржаној 18. марта 1945. он је поручио да ће доћи време „кад ће и објективна повијест показати, да представници Католичке цркве у Хрватској нису ни за час издали свога звања, а да су евентуалне погрешке којега свећеника ситница према ономе што се збило на другој страни”, па он стога “ведра чела и мирне савјести” стоји “на своме мјесту дошло што му драго”. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2017 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.