sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2157

Бесмисао српско-хрватског црквеног дијалога о Степинцу

Срђа Трифковић

Пише: Срђа Трифковић

Пристанком на „дијалог“ са поборницима канонизације тог и таквог људског ништавила, српски духовници и мирјани не чине никакву услугу ни својој Цркви ни свом народу.

У процесу канонизације Алојзија Степинца од стране римокатоличке цркве, неочекивано се појављује Српска православна црква као амикус курије, као бранитељ ватиканске геополитичке творевине од ње саме. Уместо да остане савршено равнодушна и према Степинчевој канонизацији, а и према каптолским најавама жељене беатификације једног прворазредно непатвореног усташе – надбискупа врхбосанског Ивана „евангелисте“ Шарића – СПЦ је непотребно ушла у један дијалог осуђен на пропаст. У њему хрватска страна ниједног тренутка неће допустити пуким историјским чињеницама, а камоли неким тамо пастирским, универзално хришћанским моралним принципима, да стану на пут идеолошким и политичким императивима хрватског националног пројекта.

Да се подсетимо: у понедељак 13. и у уторак 14. фебруара 2017. године, у Владичанском двору у Новом Саду, одржан је трећи састанак Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године“. У позадини свега је намера Ватикана да Степинца прогласи за свеца.

За познаваоца материје, сама чињеница „дијалога“ нужно има карактер скандала. Тешко је замислити да би се нашао угледни рабин који би био спреман на дијалог о евентуалној канонизацији кардинала Адолфа Бертрама, поглавара немачке бискупске конференције у Трећем рајху, премда је он био неупоредиво мање компромитован изјавама подршке режиму од Алојзија Степинца.

Да се подсетимо... Већ после првог сусрета са Павелићем, два дана по „поглавниковом“ повратку, Степинац је у свој дневник записао: „Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповиједао, Хрватска ће бити рај“. Он је потом 28. априла 1941. издао пастирско писмо у коме је позвао свештенство (ионако већ листом сврстано уз усташки пројекат) да учествује у узвишеном послу одбране и изградње НДХ. Њен настанак је догађај “који су народ наш донијели усусрет давно сањаном и жељкованом идеалу“, то су часови „у којима не говори више језик, него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали свијетло Божје, и с народом из којега смо никли“. Ово је експлицитно слављење паганске мистике крви и тла, која је у директној и непомирљивој супротности са Христовом поруком.

„Је ли потребно истицати“, пита у истој посланици Степинац, „да је и у нашим жилама живље заколала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце? И тко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и заносу, кад се пуни дубоког ганућа и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству! ... Одазовите се стога спремно овом моме позиву на узвишени рад око чувања и унапређења Независне Државе Хрватске... испуните своју дужност према младој Држави Хрватској!“

Овај став Степинац је потом истицао у низу јавних наступа. Јуна 1941, у име епископата, Степинац се обратио Павелићу. Као легитимни представници Цркве Божје у НДХ, рекао је, од срца га поздрављају „као њезина државног поглавара, с обећањем искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине“.  На самом врху црквене хијерархије, како истиче амерички историчар Џејмс Бергвин, Степинац је „као изразити хрватски националиста пружио респектабилност усташком режиму... Без подстицаја архијереја и свештеника, многи Хрвати би иначе остали по страни од усташких злочина и не би били кооптирани од стране Павелићевог режима“.

У проповеди од 24. маја 1942, коју његови апологети истичу као посебно смео потез, Степинац је изјавио да су сви људи и све расе деца Божја, при чему је поименце навео Цигане, црнце, Европљане и аријевце, али не и Србе: он главне жртве усташког терора ниједном није јавно именовао током постојања НДХ. Степинац је 31. октобра 1943, у такође често цитираној проповеди, рекао да има људи који му пребацују што се није успротивио злочинима у разним деловима земље, на шта он узвраћа да је сваки човек обдарен слободном вољом и сам одговоран за своје поступке; стога глава Цркве не може бити сматрана одговорном за понашање појединаца у свештеничким редовима.

Под конкретним околностима треће године постојања НДХ, ова је Степинчева изјава била равна абдикацији како моралне тако и пастирске одговорности. Већ у писму министру унутрашњих послова Андрији Артуковићу од 22. маја 1941, Степинац прихвата неминовност антијеврејских закона али се противи њиховој исувише грубој примени, што једнако „погађа и криве и недужне“. Надбискуп није разјаснио ко су ти „криви“ Јевреји, за шта су то криви, или по ком критеријуму заслужују ту несумњиво смртоносну дезигнацију. Степинчева ћутња и непредузимање мера против свештеника који су се поистоветили са усташким режимом до тачке активног учешћа у крвопролићу одражавају његову недораслост моралним и политичким искушењима времена.

Допринос католичког клера легитимисању радикалне варијанте „решења српског питања“ био је пресудан, премда је ту чињеницу Степинац изричито негирао до самог краја. У проповеди одржаној 18. марта 1945. он је поручио да ће доћи време „кад ће и објективна повијест показати, да представници Католичке цркве у Хрватској нису ни за час издали свога звања, а да су евентуалне погрешке којега свећеника ситница према ономе што се збило на другој страни”, па он стога “ведра чела и мирне савјести” стоји “на своме мјесту дошло што му драго”. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.