sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2157

Србија пре и после Тита

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Трагедија започела октобра 1944. године представља нешто што се и даље систематски избегава. Опет, ова трагедија се уочава утолико боље, уколико се што прецизније опише предратна Србија, као што то чини Миодраг Бељаковић у својој књизи ’’Под облацима Србије’’.

Мемоари Миодрага Бељако-вића, ’’Под облацима Србије’’ (’’Погледи’’, Крагујевац, 2017), као ретко који други извор показују огроман контраст у српском друштву у периодима пре и после Другог светског рата. Бељаковић, рођен 1929. године у Крагујевцу, таман је довољно одрастао да упамти стару, предратну Србију, а после рата још боље и нову, из које је побегао главом без обзира.

Наравно, централни део Бељаковићевих мемоара је Други светски рат и он је, стицајем околности, био сведок неких важних историјских догађаја. На пример, октобра 1941. године налазио се код рођака у селу Љуљаци, на друму Крагујевац - Горњи Милановац, па тако и у епицентру борбе између четника и Немаца, после које ће Немци стрељати 2.300 Срба у Шумарицама. Он је својим очима видео да су Немци пуцали са друма и из јаруга око друма, а четници из околних шума, прецизирајући да нико није пришао Немцима ближе од 50 метара. Немци су имали камионе и своје погинуле су одмах убацивали у њих. Тако Бељаковић развејава мит који и даље упорно одолева: да су партизани у тој борби масакрирали погинуле немачке војнике и да је због тога уследила одмазда стотину за једнога. Партизани су, иначе, напустили положаје чим је мајор Миодраг Палошевић, командант операције, дао знак за напад на Немце. Положаје су напустили сви изузев мање јединице којом је командовао ауторов рођак, Леса Бељаковић. Он ће од тог момента прећи у четнике и као четник ће и погинути од Немаца, 1943. године.

Један од стрељаних, 21. октобра 1941. у Шумарицама, био је и ауторов отац, учитељ Петар Бељаковић. Зато се он детаљно посвећује овом догађају и да је остао само на томе, ова књига би била значајна. Међутим, док о Крагујевачкој трагедији 1941. има и других извора - и крагујевачка, и свесрпска трагедија која је почела октобра 1944. године, представљају нешто што се и даље систематски избегава. Опет, ова трагедија се уочава утолико боље, уколико се што прецизније опише предратна Србија.

Каква је била та Србија?

’’Шумадијско село. Била је то скромна, духовно јака, патриотска, неискварена и идилична средина. Свако је знао своје место, тешко радио, чувао и настојао да унапреди оно што је имао. Старе вредности су побожно поштоване, а све ново са мудрошћу примано’’, пише Бељаковић, који је уочи рата живео у селу Маслошево код Тополе, јер му је ту отац учитељовао.

Празник коме су се деца највише радовала био је Божић. ’’Отварала нам се прича о Христовом рођењу коју смо безброј пута чули од родитеља. За нас је то било нешто божанско, недокучиво, врхунац чистоте и лепоте’’, бележи Бељаковић.

Непосредно после Божића долазио је Свети Сава - школска слава: ’’Поред велике државне заставе, на зидовима су били окачени најлепши ћилими из наших кућа. У средини, поред зида највеће учионице, био је постављен застрти сто, који је служио као бина за децу која рецитују. Светосавска химна понављана је више пута.’’

Онда је жељно ишчекиван Васкрс, када је народ из околине хрлио у рудничке манастире, па Спасовдан, крајем маја, који је био сеоска литија (’’Поносили смо се тиме, јер су тада биле литије и Београда’’). Причу о празницима Бељаковић завршава крсном славом: ’’Али, вероватно ништа и никад нам није причињавало толико радости као долазак Светог Николе, наше крсне славе... Родбина и пријатељи слегали би се у нашу кућу са свих страна. Нашој дечјој срећи није било краја.’’

Све то било је зачињено непосредном близином Опленца. ’’Највише нас је одушевљавала безгранична оданост наше фамилије династији Карађор-ђевића. Пошто је Топола само неколико километара далеко од Маслошева, о њима се говорило не само као о поштованим суверенима, него и као о добрим комшијама’’, пише Бељаковић.

За Карађорђевиће је везано и једно од његових најранијих сећања. Било је то убиство краља Александра, 1934. године. Данас скоро сви имају компјутере и могу погледати видео запис из Србије од 4. маја 1980. године, дана када је јављено да је умро Јосип Броз Тито. И могу упоредити то са следећим редовима из Бељаковићевих мемоара:

’’Чим је немила вест потврђена, настала је општа жалост, дотле невиђена у селу. Плакало је и старо и младо. И ми смо се гушили у сузама. Жене су нарицале у двориштима, као да су најмилије у фамилији изгубили. Отац и други старији људи растрчали су се да организују одлазак у Тополу, на сахрану. Сви су на рукавима имали црне флорове.’’

На васпитање предратних генерација нарочито су утицали ратници из претходних ратова. Миодрага Бељаковића и његовог млађег брата Драгутина највише су очаравале приче ујака Чеде Шаргића, војника Тимочке дивизије. ’’Причајући о овом рату, ујак је нарочито истицао заслуге четника војводе Вука (Војина Попови-ћа) или комита, како су четници онда популарно називани. Њихово учешће у првим борбеним редовима, извиђање иза непријатељских линија, пробијање бодљикавих жица у ноћним бомбашким нападима и борба прса у прса, бајонетима и камама, дизани су у античке висине’’, бележи Бељаковић.

Уз ујакове, ту су биле и приче тече Милована Васиљевића из Великог Шеља, који се борио у Дринској дивизији. У Први светски рат Милован је пошао са својим коњем Цветком. Били су на Церу, Колубари, онда у бојевима 1915, па у повлачењу преко Албаније. Из Валоне, руска лађа ’’Катарина руска Друга’’ пребацује их у Алжир. Одатле их друга лађа довози у Солун, где проводе две године, крећу у пробој фронта и настављају ратовање. Када су најзад демобилисани, и јахач и коњ, Милован је на десет километара од куће пустио узде Цветку. И после пет година лутања по свету коњ је дошао тачно испред куће Васиљевића. (На сличној причи Оливер Стоун је снимио сјајан филм ’’Ратни коњ’’; у Србији и даље нема ко да снима такве филмове.)

Политика је и у оно доба занимала и старо и младо. У градовима, а посебно у селима, комунисти су били на маргини друштва. Бељаковић пише:

’’Традиционално одана својој династији, комунисте није прихватала ни сељачка средина, ма колико да су им њихови социјални програми изгледали примамљиви. Безбожништво и чињеница да су Совјети побили чланове руске царске породице, узимани су им за највеће грехове. Здрав сељачки инстинкт није никоме дозвољавао да му `соли памет`. На селу је потекла она, доста упрошћена, али тачна дефиниција комунизма: `Своје не дам, туђе дизам, то се зове комунизам`.’’

Један од ретких комуниста које је Бељаковић виђао, био је свештеник Јеремија Исаковић из Бање код Аранђеловаца. Он је чак своју чезу фарбао црвеном бојом. ’’Кад год би ишли у Бању, о литијама и другим свечаностима које су одржаване у црквеној порти, отац и ујак нису хтели да улазе у цркву у којој служи Јеремија, а камо ли да из његових руку узму нафору. Он је за њих био антихрист’’, бележи Бељаковић. (Овог свештеника убили су четници 1943. године; био је деда познатог комунисте, писца и академика Антонија Исаковића.)

Од 21. октобра 1944, када су иза совјетских тенкова у Крагујевац умарширали партизани, све се променило. Комунисти су одмах почели да мобилишу младиће од 17, па чак и од 16 година, и да их без обуке шаљу у прве борбене редове. ’’Поред нас су, стога, често пролазила сељачка кола са мртвачким сандуцима изгинулих војника које је родбина возила кући како би их сахранила’’, бележи Бељаковић, који је тада са мајком становао у породичној кући у Улици Радоја Домановића, поред Великог парка (брат Драгутин током рата се разболео и преминуо). Ускоро су почеле да стижу информације да су многи у ствари убијени с леђа: ’’Два брата, Милан и Влада, синови Раденка Пантелића, бојаџије из главне улице, код `Рудника`, били су мобилисани и послати на фронт. Милан је убијен само после четири дана, код Београда, а Влада у Ваљеву, метком у потиљак, када се сагао да веже пертлу на ципели. Наш комшија Аца Роглић је рањен, а брат Слава му је погинуо код Бије¬љине, децембра 1944. године. Кад се Аца из болнице вратио кући, на зиду је још стајало: `Овде живе народни непријатељи`. Милорад, старији од два брата Персинца из Палилула, оптужен да је намеравао да бежи, натеран је да копа сопствену ра¬ку и стрељан код Тузле.’’

Од првог дана почела су хапшења и убиства ’’народних непријатеља’’. Убиства виђенијих предратних првака оглашавана су на митинзима, који су одржавани скоро сваког дана, у центру Крагујевца. Сваку вест о убиству окупљени комунисти радосно су прослављали, хватајући се у козарачко коло. За оне који нису хтели у коло, певали су: „A сви они око кола, као вуци око тора“, или „Напред браћо комунисти, што не ваља да се чисти“. Разуме се, Бељаковић и остали дечаци тада би бежали, ’’праћени претећим погледима и псовкама заведених фанатика’’.

Суђено је такође само виђенијима. Главни ’’судија’’, тј. председник суда Крагујевачке војне области, био је Вукајло Вукићевић. Кад би се чуло да он некоме суди - знало се да томе нема спаса. Неколико година касније Вукићевић је полудео и обесио се. У књизи је наведено још неколико таквих примера.

У зиму 1944/45. масовна убиства била су део свакодневице. Бељаковић бележи:

’’Клокотање митраљеза смо скоро сваког јутра рано, између два и четири сата, слушали месецима. Већ сам се био навикао и у то доба се, са језивим осећајем, аутоматски будио. Молио сам Бога да тог јутра не чујем пуцњаву и много ми је лакше било кад неки дан прође без ње... Тунели одељења Капислане у ВТЗ су, као и код Немаца, служили за закопавање лешева. Убијање је понекад вршено у самим затворским ћелијама, маљем или ножем. Убице се нису устезале да убијају чак и у соби пуној затвореника... Они, који су касније имали срећу да изађу из затвора, причали су нам како су се, у дуго неокреченим собама, видели трагови крви и оно што су неки на зидовима написали пре одвођења на стрељање. У једном стиху, који је запамтио Аца Ранковић, син се обраћа мајци:

Срце стегни моја мајко мила,
Када чујеш песму наших мука.
Немој клети што си ме родила,
Нити за мном пустити јаука.

Други, пркоснији, тражили су освету у часу када се буду полагали рачуни за оно што је учињено. Чврсто су веровали да злочини не могу дуго остати неоткривени и некажњени. Један је о томе оставио написане стихове:

Јер су многи наши и пре пали,
Своју младост свуда посејали.
Te ће семе ових мученика,
Одгајити нама осветника.’’

Као ђаку гимназије, која се из локалних кафана вратила у своју стару, познату зграду, Бељаковићу су комунисти убили професора и директора гимназије Лазара Ћурчића, професора Свету Максимовића и друга - исписника, Живу Ковановића. Из породице, убили су му ујака, Чеду Шаргића, који је за њих био оличење ’’кулака’’ (завршио је Ратарску школу у Краљеву и имао је једно од најбољих газдинстава у крају). Неколико година после рата, секретар Скоја силовао је Бељаковићеву девојку Веру, у Учитељској школи. О санкционисању насиља од стране комуниста није било говора. ’’Са Вером сам и даље остао пријатељ, понекад је виђао и са њом причао, али на брак нисам више мислио. У оно доба и у оној култури, наша веза тешко да је могла да буде настављена. Били смо сувише млади и нисмо знали како да се снађемо у овој болној ситуацији’’, бележи Бељаковић.

Духовна ликвидација народа такође је почела од првог дана. Све оно што је чинило духовни живот пре рата, сада је било забрањено. Омладина је била присиљена да ’’прорађује класике марксизма-лењинизма’’, уз уобичајену опаску предавача: „И као што генијални друг Стаљин каже... „ Такозване културне групе стално би изводиле представе по скверовима, на улицама, у школама, омладинским домовима, итд. Обично су певали песме „Иде Тито преко Романије“, или „Шеста личка и седма крајишка - те су двије Титу најмилије“. Било је и рецитовања и позоришних комада, од којих је Бељаковићу остао у сећању комад ’’Коњух планином’’ (драматизована истоимена партизанска песма)’’.

Комунистичка мрежа била је формирана у свакој улици, са задатком да извештава о сваком појединцу. Имали су и неку врсту борбених група, које су ноћу, моткама, премлаћивале ’’неприлагођене’’ ђаке и омладинце. Нико није смео да брише ознаке исписиване масном фарбом по кућама ’’класних непријатеља’’. Ни Бељаковићи нису избрисали паролу, са куће у Улици Радоја Домановића, коју су ’’зарадили’’ због ујака Чеде Шаргића: „Овде живи народни непријатељ“.

Због свега тога, бекства из земље била су масовна. Легалан излазак из ’’социјалистичког раја’’ био је немогућ за поједин-ца, јер су пасоши издавани само за колективна путовања, и то после низа провера и веома ретко. После неколико покушаја, Бељаковић је успешно емигрирао 1958, приликом групне посете светској изложби у Бриселу. Ово је опис преласка границе:

’’Одмах смо, такорећи, ушли у тунел, на чијој се другој страни налазила аустријска станица Вилах. Чинило ми се да је вожња тим тунелом трајала читаву вечност.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.