sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2157

Прошлост није што је некад била

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Кад изложба подсети на причу о Бањанцима из једног села у краљевачком крају, који су у Први светски рат истог дана послали седморицу синова сасвим свесни да ће – ако ми не окончамо ратове, ратови окончати нас •

Већ читав век Србија се пита да ли су њени војници пре 100 и више година, у свим биткама и ратовима веровали да се отаџбина, кад другог начина нема, може носити на ђоновима властитих ципела? Поузданог одговора нема, јер и историчари потврђују да када нас више нема, историја преузима штафету и наставља да се сећа у наше име, али - то онда нисмо ми. За одговором шта онда јесмо, трагали су краљевачки Народни музеј и Историјски архив и Народни музеј у Крагујевцу, аутори изложбе „Шумадијска дивизија 1914 – 1918.“ Уз изложбу приређена је и монографија као сведочанство посвећено не само годишњици обележавања важних догађаја од пре једног века, него и сећању на страдања и херојске подвиге малог народа који су савезници поштовали и уважавали.

Дивна је то прича о српском сељаку, домаћину, геџи, који је представљао окосницу српске војске. Обучени у гуњеве, са опанцима на ногама ти људи су надчовечанским напорима, љубављу према домовини, вером у Бога, уз оданост заклетви коју су дали краљу и отаџбини, допринели да Србија на путу смрти, који јој је био припремљен, однесе победу. Српска војска тог времена била је подељена на пет дивизија, а у организационој структури Шумадијска дивизијска област формирана је баш на простору Централне Србије, која се и данас дичи надимком Шумадија, зато што јој сјајно пристаје.

Аутори кажу да су желели да изложбом пруже могућност Шумадинцима, ратницима-Солунцима, да поново крену у јурише и још једном да покушају да задобију и заувек освоје најмилије, потомке, народ, државу Србију, савезнике. Наравно, и све нас коначно да увере у вредност своје жртве принете на олтар отаџбине у одбрани националних интереса. На више од 50 изложбених паноа, са више од 300 тродимензионалних предмета, оружја и војне опреме, униформи, војничких писама, дописних карата, до сада мало познатих фотографија рађених са негатива на стаклу и каталогом на 300 страна, представљена је Шумадијска дивизију, која је у оквиру Друге армије предвођена војводом Степом Степановићем, дала изузетан допринос у свим значајнијим дејствима.

Шумадинци су се, после два Балканска рата, Првог 1912. и Другог 1913. године, непланирано и у новом, европском рату, који је постао највећи дотадашњи свих времена, у јеку летњих пољопривредних радова одазвали на позив отаџбине. Решеност Аустроугарске да објавом рата и покретањем моћне казнене експедиције понизи и уништи државу Србију мотивисала их је да се супротставе тој опасности. Без обзира на огромне разлике у бројном стању, наоружању, опремљености, економским могућностима. Српски војник, исцрпљен претходним ратовима, недовољно опремљен и обучен у јеку најжешћих борби и опасности, имао је снаге да истовремено шаље упутства укућанима о радовима које треба да обаве, коју ливаду да косе, летину да покупе, шљиве да покупе и ракију испеку, кукуруз оберу, како да стоку чувају, славу да славе, о љубави да мисле. Те одлике и вредности биле су најјаче оружје Србије. Шумадијска дивизија је дала изузетан допринос у свим значајнијим дејствима, пратећи паралелно судбину обичног војника. Аутори изложбе су: Драган Драшковић, Милољуб Арсић, Мирослав Бановић и Бојана Топаловић.

Јозо и Јелка нису плакали, „да не слуте зло“

Ова изложба подсетила ме је на једну причу која ме је одавно заинтересовала, на  причу о супружницима Јелки и Јозу Бањанцу из засеока Кршна који припада селу Богутовац код Краљева. Деценијама се о њима у овим крајевима прича као мајци и оцу који су у Први светски рат, истог дана, испратили седморицу синова! Четворица се из рата нису вратили, али – Јелка и Јозо то никада нису сазнали. Седмог дана од њиховог одласка у рат, отац Јозо је умро од туге за синовима, а мајка Јелка се, мало касније, обесила. И њу су сломиле туга и сећање на тај дан 1914. године који је у тренутку разорио породицу Бањанац. Јер, чим је мобилизација оглашена, седморица браће Бањанац кренули су истог дана, у исто време, један за другим, као у колони, са платненом торбом о рамену, у којој је била погача, парче сира, парче сланине, главица белог и црног лука, грумен соли и – чокањ љуте ракије, за не дај Боже, ране да се лече. Мобилисани су, по свему судећи, баш у Шумадијску дивизију. - Од седморице браће, ето, тројица су преживела: мој отац Љубомир и стричеви Милија и Новица. Два стрица оставили су кости негде у Грчкој. Прича се да су им имена уклесана заједно са погинулима на Зејтинлику, а за двојицу се не зна ни где су погинули. Нема им гроба. Кад су одлазили у рат, деда Јозо и баба Јелка су се, причао ми је отац, држали храбро. Кажу да сузу нису пустили, јер би то, како се веровало, слутило зло – прича Миленко Бањанац, син Љубомиров.

У кући, више брвнари, у засеоку Кршна изнад Богутовца, где су некада живели Јелка и Јозо са синовима Љубомиром, Милијом, Новицом, Светозаром, Милуном, Миломиром и Влајом, одавно више нико не живи. Руинирана је и, временом потрошена, само што се није срушила. Поред  те брвнарице, нова кућа коју је сазидао, и у њој живи, Здравко са породицом, иначе унук Милијин. Здравко памти оно што шта је родбина о својим прецима преносила из године у годину.

- Мој отац, Милош Бањанац, живео је овде, у селу Кршна, са својим оцем Милијом, мојим дедом, све до Другог светског рата. Деда Милија је био борац у Првом светском рату, а мој отац Милош, борац у Другом светском рату. Деда Милија је умро, некако, кад ми је отац пошао у рат, 1941. године. Убрзо за њим, умрла ми је и баба. Обоје су се у животу мучили, подижући петоро деце. Мој отац, Милош, био је, иначе, председник општине Богутовац и много је помагао народу, јер је свуда била велика сиротиња. Умро је у 88. години, кад је, као и пре тога, пешке пошао у Богутовачку Бању. На путу га је и стигла смрт... На месту где је преминуо и сада постоји спомен-обележје – истиче Здравко.

Занимљиво је да је у гробу његовог деда Милије, кад су пре двадесетак година подизали мермерну плочу, нашли руком писано писмо, на страном језику. Написано је на масном папиру, па ни после толико година од сахране није било оштећено. Чак ни слова нису избледела, каже Здравко. Нису се снашли да га задрже, вратили су га тамо где је и пронађено, али сада их копка што то нису урадили, јер верују да можда још није уништено и да би било интересантно да се протумачи шта је у њему написано. По свему судећи, то је немогућа мисија.

- Сада је тешко подићи мермерну плочу. Пробали смо – сетно каже Здравко Бањанац, унук једног Солунца.

Миленко Бањанац је Здравков стриц и унук Солунца Љубомира. И данас се пита зашто се чини да ратови, нажалост, као да никада не престају, јер се у сваком времену нађу неки лоши људи који за те ратове мењају своје разлоге и начин борбе. Љубомир се, каже његов син Миленко, из Првог светског рата вратио са осамнаест рана. Умро је у 73. години, стриц Милија је, такође, умро природном смрћу у дубокој старости, као и Новица. Ниједан од седморице браће није писао писма у родни крај. Нису ни имали коме, али је питање јесу ли то тада знали.

Кад очеви сахрањују синове

На срећу, било је војника и официра који су писали писма, дневнике, белешке постоје и стотине фотографија о том злом добу у музејима, архивима, у библиотекама, код потомака и колекционара. За припрему изложбе „Шумадијска дивизија 1914 – 1918.“ аутори су прегледали на хиљаде прикупљених архивско-музејских јединица, докумената, фотографија, предмета. Као оне који са званичном, архивском документацијом пружају нову димензију у сагледавању и проучавању тог времена, издвајају снагу и значај писама и дописних карата са описима и порукама у току или непосредно после вођене борбе. Највећи број писама и дописних карата сачуван је у богатој заоставштини Милутина Арсића из села Гокчанице од Краљева. Његов унук Милољуб Арсић, један од аутора изложбе, историчар-архивиста, на прави начин их је сачувао и уступио за приређивање изложбе. Занимљиво је како анализа преписке на сачуваним дописним картама открива породичне односе и показује све већу приврженост породици са одмицањем ратних година. Породица, јасно је, постаје уточиште, прибежиште од црних мисли на смрт. У препискама обичних војника ратна збивања нису у првом плану, већ брига за здравље чланова породице. Дописне карте од војника са фронта читане су гласно, пред читавом породицом, пријатељима и комшијама. Текстови су кратки, сведени, пуни понављања, а доминирају изјаве забринутости за здравље најближих. Обично су почињали умирујући речима војника „Ја сам здрав и жив, што и вама од Бога желим“, поруке супругама биле су уздржане, а наклоност својој жени војници су изражавали једино бригом за здравље, децу и кућу. И свака је дописна карта крила бригу оних што су увек свесни да у миру углавном синови сахрањују очеве, а у рату обрнуто и сурово – обично очеви сахрањују синове.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.