sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2165

    У родном месту Светог Николе

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Посета хришћанским историјским местима и црквама у Турској •

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Кад “кенгури играју моравац”

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Младићи и девојке фолклорног ансамбла „Равна Гора“ из Сиднеја, турнејом по Србији и Републици Српској доказали да љубав према земљи предака не зна за границе које су цртали други •

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Србију више не могу да разумем

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    А Косово и Метохија? Срце ме боли за тим храбрим душама које одолевају насртајима

    Опширније...

  • Liberty 2165

    I Do Not Understand Serbia Anymore

    By Nikola Maric

    It is true, I left former Yugoslavia, actually Serbia a long time ago but never lost interest in her destiny and her people.

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Мислим, дакле постојим

    Пише: Немања Девић

    nemanja-devicЧини ми се да је један од највећих проблема са српским националистима њихово нестрпљење. Хоће све да виде, хоће све да знају, хоће све јавно, хоће кратко и јасно, сад и одмах. А тако често не бива.

    Опширније...

  • Слобода 2165

    Десет година “страних инвестиција по сваку цену”

    Пише: Милослав Самарџић

    Милослав Самарџић

    Економска теорија зна да привреду једне земље развија домаћи, а не страни капитал. Странци долазе тек кад се увере да је бизнис стабилан и сигуран

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Незнани јунак добио име

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Повест о Милоју Зечевићу из села Липовца код Тополе Седам деценија Милоје је незнани јунак Солунски ратник, сеоски ковач, републиканац, припадник Војске Краљевине Југославије Протино трагање за Милојевим пореклом

    Опширније...

Слобода 2157

Прошлост није што је некад била

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Кад изложба подсети на причу о Бањанцима из једног села у краљевачком крају, који су у Први светски рат истог дана послали седморицу синова сасвим свесни да ће – ако ми не окончамо ратове, ратови окончати нас •

Већ читав век Србија се пита да ли су њени војници пре 100 и више година, у свим биткама и ратовима веровали да се отаџбина, кад другог начина нема, може носити на ђоновима властитих ципела? Поузданог одговора нема, јер и историчари потврђују да када нас више нема, историја преузима штафету и наставља да се сећа у наше име, али - то онда нисмо ми. За одговором шта онда јесмо, трагали су краљевачки Народни музеј и Историјски архив и Народни музеј у Крагујевцу, аутори изложбе „Шумадијска дивизија 1914 – 1918.“ Уз изложбу приређена је и монографија као сведочанство посвећено не само годишњици обележавања важних догађаја од пре једног века, него и сећању на страдања и херојске подвиге малог народа који су савезници поштовали и уважавали.

Дивна је то прича о српском сељаку, домаћину, геџи, који је представљао окосницу српске војске. Обучени у гуњеве, са опанцима на ногама ти људи су надчовечанским напорима, љубављу према домовини, вером у Бога, уз оданост заклетви коју су дали краљу и отаџбини, допринели да Србија на путу смрти, који јој је био припремљен, однесе победу. Српска војска тог времена била је подељена на пет дивизија, а у организационој структури Шумадијска дивизијска област формирана је баш на простору Централне Србије, која се и данас дичи надимком Шумадија, зато што јој сјајно пристаје.

Аутори кажу да су желели да изложбом пруже могућност Шумадинцима, ратницима-Солунцима, да поново крену у јурише и још једном да покушају да задобију и заувек освоје најмилије, потомке, народ, државу Србију, савезнике. Наравно, и све нас коначно да увере у вредност своје жртве принете на олтар отаџбине у одбрани националних интереса. На више од 50 изложбених паноа, са више од 300 тродимензионалних предмета, оружја и војне опреме, униформи, војничких писама, дописних карата, до сада мало познатих фотографија рађених са негатива на стаклу и каталогом на 300 страна, представљена је Шумадијска дивизију, која је у оквиру Друге армије предвођена војводом Степом Степановићем, дала изузетан допринос у свим значајнијим дејствима.

Шумадинци су се, после два Балканска рата, Првог 1912. и Другог 1913. године, непланирано и у новом, европском рату, који је постао највећи дотадашњи свих времена, у јеку летњих пољопривредних радова одазвали на позив отаџбине. Решеност Аустроугарске да објавом рата и покретањем моћне казнене експедиције понизи и уништи државу Србију мотивисала их је да се супротставе тој опасности. Без обзира на огромне разлике у бројном стању, наоружању, опремљености, економским могућностима. Српски војник, исцрпљен претходним ратовима, недовољно опремљен и обучен у јеку најжешћих борби и опасности, имао је снаге да истовремено шаље упутства укућанима о радовима које треба да обаве, коју ливаду да косе, летину да покупе, шљиве да покупе и ракију испеку, кукуруз оберу, како да стоку чувају, славу да славе, о љубави да мисле. Те одлике и вредности биле су најјаче оружје Србије. Шумадијска дивизија је дала изузетан допринос у свим значајнијим дејствима, пратећи паралелно судбину обичног војника. Аутори изложбе су: Драган Драшковић, Милољуб Арсић, Мирослав Бановић и Бојана Топаловић.

Јозо и Јелка нису плакали, „да не слуте зло“

Ова изложба подсетила ме је на једну причу која ме је одавно заинтересовала, на  причу о супружницима Јелки и Јозу Бањанцу из засеока Кршна који припада селу Богутовац код Краљева. Деценијама се о њима у овим крајевима прича као мајци и оцу који су у Први светски рат, истог дана, испратили седморицу синова! Четворица се из рата нису вратили, али – Јелка и Јозо то никада нису сазнали. Седмог дана од њиховог одласка у рат, отац Јозо је умро од туге за синовима, а мајка Јелка се, мало касније, обесила. И њу су сломиле туга и сећање на тај дан 1914. године који је у тренутку разорио породицу Бањанац. Јер, чим је мобилизација оглашена, седморица браће Бањанац кренули су истог дана, у исто време, један за другим, као у колони, са платненом торбом о рамену, у којој је била погача, парче сира, парче сланине, главица белог и црног лука, грумен соли и – чокањ љуте ракије, за не дај Боже, ране да се лече. Мобилисани су, по свему судећи, баш у Шумадијску дивизију. - Од седморице браће, ето, тројица су преживела: мој отац Љубомир и стричеви Милија и Новица. Два стрица оставили су кости негде у Грчкој. Прича се да су им имена уклесана заједно са погинулима на Зејтинлику, а за двојицу се не зна ни где су погинули. Нема им гроба. Кад су одлазили у рат, деда Јозо и баба Јелка су се, причао ми је отац, држали храбро. Кажу да сузу нису пустили, јер би то, како се веровало, слутило зло – прича Миленко Бањанац, син Љубомиров.

У кући, више брвнари, у засеоку Кршна изнад Богутовца, где су некада живели Јелка и Јозо са синовима Љубомиром, Милијом, Новицом, Светозаром, Милуном, Миломиром и Влајом, одавно више нико не живи. Руинирана је и, временом потрошена, само што се није срушила. Поред  те брвнарице, нова кућа коју је сазидао, и у њој живи, Здравко са породицом, иначе унук Милијин. Здравко памти оно што шта је родбина о својим прецима преносила из године у годину.

- Мој отац, Милош Бањанац, живео је овде, у селу Кршна, са својим оцем Милијом, мојим дедом, све до Другог светског рата. Деда Милија је био борац у Првом светском рату, а мој отац Милош, борац у Другом светском рату. Деда Милија је умро, некако, кад ми је отац пошао у рат, 1941. године. Убрзо за њим, умрла ми је и баба. Обоје су се у животу мучили, подижући петоро деце. Мој отац, Милош, био је, иначе, председник општине Богутовац и много је помагао народу, јер је свуда била велика сиротиња. Умро је у 88. години, кад је, као и пре тога, пешке пошао у Богутовачку Бању. На путу га је и стигла смрт... На месту где је преминуо и сада постоји спомен-обележје – истиче Здравко.

Занимљиво је да је у гробу његовог деда Милије, кад су пре двадесетак година подизали мермерну плочу, нашли руком писано писмо, на страном језику. Написано је на масном папиру, па ни после толико година од сахране није било оштећено. Чак ни слова нису избледела, каже Здравко. Нису се снашли да га задрже, вратили су га тамо где је и пронађено, али сада их копка што то нису урадили, јер верују да можда још није уништено и да би било интересантно да се протумачи шта је у њему написано. По свему судећи, то је немогућа мисија.

- Сада је тешко подићи мермерну плочу. Пробали смо – сетно каже Здравко Бањанац, унук једног Солунца.

Миленко Бањанац је Здравков стриц и унук Солунца Љубомира. И данас се пита зашто се чини да ратови, нажалост, као да никада не престају, јер се у сваком времену нађу неки лоши људи који за те ратове мењају своје разлоге и начин борбе. Љубомир се, каже његов син Миленко, из Првог светског рата вратио са осамнаест рана. Умро је у 73. години, стриц Милија је, такође, умро природном смрћу у дубокој старости, као и Новица. Ниједан од седморице браће није писао писма у родни крај. Нису ни имали коме, али је питање јесу ли то тада знали.

Кад очеви сахрањују синове

На срећу, било је војника и официра који су писали писма, дневнике, белешке постоје и стотине фотографија о том злом добу у музејима, архивима, у библиотекама, код потомака и колекционара. За припрему изложбе „Шумадијска дивизија 1914 – 1918.“ аутори су прегледали на хиљаде прикупљених архивско-музејских јединица, докумената, фотографија, предмета. Као оне који са званичном, архивском документацијом пружају нову димензију у сагледавању и проучавању тог времена, издвајају снагу и значај писама и дописних карата са описима и порукама у току или непосредно после вођене борбе. Највећи број писама и дописних карата сачуван је у богатој заоставштини Милутина Арсића из села Гокчанице од Краљева. Његов унук Милољуб Арсић, један од аутора изложбе, историчар-архивиста, на прави начин их је сачувао и уступио за приређивање изложбе. Занимљиво је како анализа преписке на сачуваним дописним картама открива породичне односе и показује све већу приврженост породици са одмицањем ратних година. Породица, јасно је, постаје уточиште, прибежиште од црних мисли на смрт. У препискама обичних војника ратна збивања нису у првом плану, већ брига за здравље чланова породице. Дописне карте од војника са фронта читане су гласно, пред читавом породицом, пријатељима и комшијама. Текстови су кратки, сведени, пуни понављања, а доминирају изјаве забринутости за здравље најближих. Обично су почињали умирујући речима војника „Ја сам здрав и жив, што и вама од Бога желим“, поруке супругама биле су уздржане, а наклоност својој жени војници су изражавали једино бригом за здравље, децу и кућу. И свака је дописна карта крила бригу оних што су увек свесни да у миру углавном синови сахрањују очеве, а у рату обрнуто и сурово – обично очеви сахрањују синове.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe