sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2159

    Ксенија

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    Прва Српкиња доктор наука на Београдском универзитету • Оспоравана и нападана од колега професора, била је “паметна као мушко” • Хапсили је и Гестапо и комунисти • Иако је изгубила сва грађанска права, наставила је да се бави науком • Данас јој се не зна гроб, заборављена од свих

    Опширније...

  • Liberty 2159

    18 Years Ago: NATO’s barbaric assault on Serbia

    By Michael Pravica

    Eighteen years ago on March 24, 1999, the North Atlantic Treaty Organization (NATO) bombed a sovereign nation, Serbia, unilaterally intervening in a civil war without UN approval on a phony pretext of “humanitarian” intervention and also in an effort to distract American public attention from the Monica Lewinsky “frosted dress” scandal caused by the philandering US president.

    Опширније...

  • Слобода 2159

    Суштина усташке идеологије

    Срђа Трифковић

    Пише: Срђа Трифковић

    Током протеклих четврт века крваво тврда мржња према Србима изнова је легитимисана у хрвaтском јaвном и културном дискурсу, упијенa од стрaне милиона људи свих узрaстa и нивоa обрaзовaњa

    Опширније...

  • Слобода 2159

    Кад музика говори уместо људи

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Краљевчани Бојана и Никола Пековић гостовали су са инструменталним саставом „Art Family“ крајем марта у Катару, где су наступом на фестивалу „Пета жица“ дотакли саму душу арапске публике •

    Опширније...

  • Слобода 2159

    Неколико речи о “OCL”

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Још некада давно када сам стигао у Америку имао сам коначно прилику да сретнем свога рођака Милета (он је себе звао Мајк, наравно) из Арлингтона, Савезна Држава Вирџинија. 

    Опширније...

  • Liberty 2159

    Just a few words about “OCL”

    By Nikola Maric

    Way back then when I arrived to America I finally had a chance to meet my cousin Mile (he called himself Mike, naturally) from Arlington, Virginia. 

    Опширније...

  • Слобода 2159

    Омладина на улицама: Нема назад!

    Пише: Милослав Самарџић

    Милослав Самарџић

    Прави узрок масовних протеста је економска ситуација, док су нефер избори били само окидач. Нарочито је иритирала Вучићева предизборна кампања, јер се он и његови људи стално хвале огромним достигнућима на пољу народног благостања, што оштро одудара од стварности

    Опширније...

Слобода 2159

Суштина усташке идеологије

Срђа Трифковић

Пише: Срђа Трифковић

Током протеклих четврт века крваво тврда мржња према Србима изнова је легитимисана у хрвaтском јaвном и културном дискурсу, упијенa од стрaне милиона људи свих узрaстa и нивоa обрaзовaњa

„Десети травањ“, дан прогла-шења НДХ 1941, није званично празник у данашњој Републици Хрватској, али скорашња збивања показују да је тај датум (са свим својим последицама) дубоко и трајно утиснут у колективну психу те државе и нације. Средином друге деценије XXI века усташко наслеђе је видљиво пре свега у де факто нестанку Срба у Хрватској. Морбидна србофобијa свеједно је нон-стоп присутна у изјавама хрватских политичара, на ТВ екранима и стадионима, рок концертима и црквеним проповедима, у школама и свеучилишним салама, на страницама дневне штампе и интернет порталима, у уредима градских челника и локалним крчмама.

Усташки покрет има порекло у идеологији хрватског државног права и у вековним тежњама хрватске феудалне и црквене елите да наметне правну, верску и политичку хомогеност српским граничарима Војне крајине. Хрватско-мађарским магнатима и католичком клеру ти су гренцери били трн у оку јер су декретима и повељама бечке круне уживали изузеће од кметског јарма коме су били подвргнути хрватски сељаци, а притом су кроз генерације упорно остајали верни својој православној вери и српском имену.

Одбојност каптолског клера и хрватско-славонске аристо-кратије 17. и 18. века према шизматичким „Власима“ демократизована је после револуционарне 1848. У време распада феудализма, у опусу Анте Старчевића настаје утопијска визија етнички хомогене хрватске националне заједнице очишћене од подљудских „Славосрба“, једне Хрватске са искључивим правом на све земље од Драве, Дунава и Дрине до Јадрана. Та визија добија зрели облик тек у „Усташким начелима“ Анте Павелића у италијанској емиграцији, али је томе претходило преко пола века обликовања хрватског идентитета на темељима интегралне србофобије, у политичком деловању Јосипа Франка и расно-антрополошком теоретисању Ћире Трухелке, Иве Пилара, Милана Шуфлаја и осталих. Демонизовани Србин на крају је постао нераздвојни део самодефиниције знатног дела новоформираног хрватског националног корпуса.

Дефанзивно „југославенс-тво“ хрватске политике постигло је уједињењем 1. децембра 1918. свој основни циљ: заштиту хрватских интереса у јадранском питању. То питање још за време рата је довело до захлађења традиционално добрих односа између Рима и Београда, почев са неодговорном Нишком декларацијом Народне скупштине децембра 1914. У очима Италијана, југословенска држава је од самог почетка – и са правом – поимана као кривац за „осакаћену победу“ и геополитички наследник омражене Аустрије на источној обали Јадрана и потенцијални непријатељ. Посејано је семе раздора, на штету српских националних интереса, са тешким дугорочним последицама. Истовремено, на српској страни наступила је политичка, национална, духовна и морална дезоријентација. Срби су били раздирани између природног српства и вештачког југословенства. Са друге стране, настанак Југославије не само што је Хрватима спасао Далмацију, већ је створио оптималне темеље за националну, културну и политичку интеграцију хрватског народа.

Усташки покрет настао је 1930. године као револуционарно-терористичка тајна организација посвећена „обнови“ хрватске суверене државности и етничко-културној хомогенизацији те државе кроз геноцидно насиље. Истовремени, нераздвојни циљ био је учвршћење нове хрватске самосвести кроз успостављање нових расно-етничких, језичких и културно-естетских параметара на путу ка тој замишљеној интегралној заједници. Павелићева опсесија националном посебношћу Хрвата и стварањем државе, уз тек магловит наговештај њеног каснијег устројства, усташку идеологију ставља ван матице европског фашизма. Главни циљ била је држава као таква, за разлику од фашизма (у ма ком облику) који је постојање државе третирао као датост и тежио ка њеном „спасавању“ од бољшевизма, Јевреја, плутократије итд. Првом половином ХХ века хрватска средина није била довољно развијена у политичком, културном и националном смислу да би дала услове за развој једног стварно фашистичког покрета.

Премда НДХ није била де јуре држава, није била ни квазидржава. Имала је све атрибуте де факто државности. Њени односи са спољним окружењем и осовинским командама нису представљали пуку екстензију политике Италије или Немачке. Сходно томе, носиоци усташке власти и њихови следбеници сносе далеко већу одговорност за злочине које су починили, него што би био случај да је територија НДХ била пуки објекат окупације делова Краљевине Југославије од стране Рајха и Италије. Павелић је имао простор да користи унутаросовинске несугласице и да балансирањем између Рима и Берлина себи издејствује одређену слободу деловања, поготову у погледу радикалног решавања српског питања. Његов маневарски простор био је ограничен а ресурси скромни, али је он свеједно био аутономни актер на политичкој сцени Нове Европе.

У усташком националном миту 10. април 1941. мистификован је као почетак свеобухватне националне револуције. То је не само дан ослобођења од великосрпске тираније, већ и почетак нове епохе у којој ће Хрвати да изграде хомогену националну државу двоструким прочишћењем: од непријатељских уљеза (Срба и Јевреја) и од дводеценијског моралног, језичког и биолошког загађења које су они донели.

УЛОГА ЦРКВЕ И СТЕПИНЦА – Већ после првог сусрета са Павелићем, Степинац је у свој дневник записао: „Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповиједао, Хрватска ће бити рај“. Он је 28. априла 1941. издао пастирско писмо у коме је позвао свештенство (ионако већ листом сврстано уз усташки пројекат) да учествује у узвишеном послу одбране и изградње НДХ. Њен настанак је догађај “који су народ наш донијели усусрет давно сањаном и жељкованом идеалу“, то су часови „у којима не говори више језик, него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом, у којој смо угледали свијетло Божје, и с народом из којега смо никли“. „Је ли потребно истицати“, пита Степинац, „да је и у нашим жилама живље заколала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце? И тко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и заносу, кад се пуни дубоког ганућа и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству! ... Одазовите се стога спремно овом моме позиву на узвишени рад око чувања и унапређења Независне Државе Хрватске... испуните своју дужност према младој Држави Хрватској!“

Овај став Степинац је потом истицао у низу јавних наступа. Јуна 1941, у име епископата, Степинац се обратио Павелићу. Као легитимни представници Цркве Божје у НДХ, рекао је, од срца га поздрављају „као њезина државног поглавара, с обећањем искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине“.  На самом врху црквене хијерархије, како истиче амерички историчар Џејмс Бергвин, Степинац је „као изразити хрватски националиста пружио респектабилност усташком режиму... Без подстицаја архијереја и свештеника, многи Хрвати би иначе остали по страни од усташких злочина и не би били кооптирани од стране Павелићевог режима“.

У проповеди од 24. маја 1942, коју његови апологети истичу као посебно смео потез, Степинац је изјавио да су сви људи и све расе деца Божја, при чему је поименце навео Цигане, црнце, Европљане и аријевце, али не и Србе: он главне жртве усташког терора ниједном није јавно именовао током постојања НДХ. Степинац је 31. октобра 1943, у такође често цитираној проповеди, рекао да има људи који му пребацују што се није успротивио злочинима у разним деловима земље, на шта он узвраћа да је сваки човек обдарен слободном вољом и сам одговоран за своје поступке; стога глава Цркве не може бити сматрана одговорном за понашање појединаца у свештеничким редовима. Под конкретним околностима треће године постојања НДХ, ова је Степинчева изјава била равна абдикацији како моралне тако и пастирске одговорности. Већ у писму министру унутрашњих послова Андрији Артуковићу од 22. маја 1941, Степинац прихвата неминовност антијеврејских закона али се противи њиховој исувише грубој примени, што једнако „погађа и криве и недужне“. Надбискуп није разјаснио ко су ти „криви“ Јевреји, за шта су то криви, или по ком критеријуму заслужују ту несумњиво смртоносну дезигнацију. Степинчева ћутња и непредузимање мера против свештеника који су се поистоветили са усташким режимом до тачке активног учешћа у крвопролићу одражавају његову недораслост моралним и политичким искушењима времена.

Допринос католичког клера легитимисању радикалне варијанте „решења српског питања“ био је пресудан, премда је ту чињеницу Степинац изричито негирао до самог краја. У проповеди одржаној 18. марта 1945. он је поручио да ће доћи време „кад ће и објективна повијест показати, да представници Католичке цркве у Хрватској нису ни за час издали свога звања, а да су евентуалне погрешке којега свећеника ситница према ономе што се збило на другој страни”, па он стога “ведра чела и мирне савјести” стоји “на своме мјесту дошло што му драго”.

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

ШтампаЕл. пошта

  • SPC
  • Dveri
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe