sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2163

    Незнани јунак добио име

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Повест о Милоју Зечевићу из села Липовца код Тополе Седам деценија Милоје је незнани јунак Солунски ратник, сеоски ковач, републиканац, припадник Војске Краљевине Југославије Протино трагање за Милојевим пореклом

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Нестабилно партнерство

    Срђа Трифковић

    Пише: Срђа Трифковић

    Трамп заслужује похвале што је одбио да се повинује вољи оних који Европу воде у пропаст. Тиме је учинио услугу и милионима Европљана

    Опширније...

  • Liberty 2163

    Donald Trump, Europe’s Best Friend

    Срђа Трифковић

    by Srdja Trifkovic

    According to the media machine and pundits on both sides of the Atlantic, President Trump’s recent attendance at two summits – in Brussels (NATO) and Sicily (G7) – went very badly. 

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Злочин и казна у “Ноћи Архангела”

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Књига описује најкобније тренутке током два века у животима владара из династија Карађорђевић и Обреновић  и незнани расплет њиховог сукоба, истовремено показујући да готово сви догађаји из садашњости имају дубоке историјске корене •

    Опширније...

  • Слобода 2163

    ЕУ је неупитна – а о Косову треба да се води „широк друштвени дијалог“

    Пише: Александар Павић

    Да је Александар Вучић најавио покретање „широког друштвеног дијалога“ о Косову кад су Напредњаци и Социјалисти тек дошли на власт 2012. то би имало смисла.

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Хистерија без покрића

    Пише: Милослав Самарџић

    Милослав Самарџић

    Овакви преседани, укључујући и кршења Устава, нису били виђени чак ни када је рехабилитован ђенерал Дража

    Опширније...

  • Слобода 2162

    Постмодерни председник

    Срђа Трифковић

    Пише: Срђа Трифковић

    Макрон је идол „елите“ која одбија да сагледа егзистенцијалну демографску и културну претњу Француској у 21. веку

    Опширније...

Слобода 2162

Постмодерни председник

Срђа Трифковић

Пише: Срђа Трифковић

Макрон је идол „елите“ која одбија да сагледа егзистенцијалну демографску и културну претњу Француској у 21. веку

Победа Емануела Макрона у другом кругу председничких избора у Француској 7. маја пружа нам додатни доказ да ниједна западноевропска нација нема изгледа за спас од демографског и културног самоубиства кроз постојећи, уставно дефинисани политички процес. Макронова победа није само предвидљиви тријумф постнационалног естаблишмента који се објединио против Марин Ле Пен да би сачувао статус кво. Она није само победа еврофанатика у Бриселу, хегемониста Вашингтону и глобалиста свуда. Она је пре свега одраз чињенице да милиони Француза који припадају средњем и нижем-средњем сталежу – да о париској боемској буржоазији не говоримо – напросто не хају за своју земљу, за своје претке, културу, традицију, потомке... а веру већ више од два века неповратно губе. Народи ипак заслужују власт какву имају.

Макрон је парадигматска фигура, малтене карикатурално оличење нове „европске“ елите – постмодерне, христофобне, лихварске, сексуално амбивалентне. Пословну каријеру је направио као банкар ротшилдовске империје, а политичку као лажни аутсајдер који је увек био близак моћнима. Емотивно и психолошки дубоко је нестабилан. У својој петнаестој години ступио је у сексуалну везу са својом 24 године старијом наставницом, удатом, са троје деце, чији је први син старији од Макрона две године. Она му је већ годинама супруга, али је међу париским инсајдерима јавна тајна да Емануел ипак више воли младе мушкарце од старих жена. Макроново полно сазревање почело је пре четврт века гнушања достојним чином његове Брижит који би данас био на удару кривичних закона. Она је очигледно нестабилна и неморална особа, али је небитна – за разлику од Макрона који је постао шеф једне још увек донекле значајне европске државе. Он није нормалан човек.

На политичком плану Макрон је фанатични евроинтегралиста који жели да Европска Унија прерасте у хипердржаву са престоницом у Брислу. Он је исламофил, поборник отворених граница и неограничене имиграције у Европу. Међу „прогресивцима“ Леве обале Сене, не без разлога прозван је француским Обамом. Прошлог јануара је у интервјуу Зиддојче цајтунгу грубо напао критичаре мигрантске политике Ангеле Меркел. Она је по њему, као и Немачка у целини, примивши преко милион непроверених миграната, испољила „приврженост нашим заједничким европским вредностима. Прихватањем, збрињавањем и едуковањем траумираних избеглица спасено је наше колективно достојанство“. Прошлог фебруара Макрон се подсмевао Трамповом обећању да ће да заштити јужну границу САД од илегалних имиграната и изјавио да он сам никада неће градити никакве баријере дуж граница Француске.

macron

Апсурдима нема краја. Макроново „решење“ за проблем џихад-тероризма је што тешњи евро-федерализам. У марту је рекао да „што пре морамо створити суверену Европу способну да нас заштити од спољних претњи и пружи интерну безбедност. Стога морамо да превазиђемо национална опирања и створимо заједнички европски обавештајни систем који ће омогућити ефикасније гоњење криминалаца и терориста“. Ово су бесмислице. Бројне терористичке нападе у Француској, Белгији, Немачкој и другде извршили су муслимани који су претходно били хапшени, регистровани, или подвргнути присмотри безбедносних служби дотичних земаља. Стварни проблем није у недостатку дељења информација, већ у чињеници да у свим земљама које су се нашле на мети напада исламских терориста бројност муслиманске дијаспоре безнадежно превазилази способност безбедносних служби да надзиру чак и стварне, декларисане екстремисте – да оним потенцијалним не говоримо.

Непосредно после језивих терористичких напада у Паризу 13. новембра 2015, Макрон је дао несхватљиву изјаву да француско друштво „мора да прихвати део одговорности“ зато што је створило „тле на коме буја џихадизам“. Рекао је да француско друштво „мора да се промени и да постане отвореније“; није нагласио према коме или чему, али је разумно претпоставити према милионима додатних досељеника из северне Африке. Поменимо притом да су француске власти увелико прихватиле да постоје de facto забрањене зоне унутар земље, преко 700 «области посебне осетљивости» у којима Французима нема места и које су под контролом исламске локалне већине. Многи муслимани у Француској и другде у Европи себе већ сматрају de facto аутономним заједницом која је недодирљива од стране институција неверничке државе и друштва.

Трагична је чињеница да је Макрон фанатично слеп за цивилизацијску претњу којој је изложена Европа. Он је примера ради изјавио да је француска безбедносна стратегија неправедно фокусирана на муслимане и да „секуларизам не треба да буде коришћен као оруђе за борбу против ислама“. Прошле јесени напао је председника Оланда због једне његове млаке и малтене снисходљиве изјаве – да „Француска има проблем са исламом“. „Ниједна религија као таква не представља проблем у данашњој Француској“, узвратио је индигнирани Макрон. „Ако је држава неутрална, што је суштина секуларизма, онда имамо дужност да сваком омогућимо да са достојанством упражњава своју веру“. Штавише, имитирајући Обаму, Макрон је рекао да тзв. Исламска држава уопште није „исламска“: „Проблем није у исламу, већ у неким облицима понашања који су наводно верски мотивисани и који се онда намећу следбеницима те религије“. Узалудно је у таквим изјавама тражити логику и смисао.

Укратко, Макрон је идеологизовани полуинтелигентни морон. Стога је савршено логично да буде следећи станар Елисејске палате, у суновратној прогресији од Ширака преко Саркозија до Оланда. Његов избор потврђује да је политички процес у западном свету једна грубо кореографисана фарса са унапред зацртаним исходима. Наравно, пре свега је било нужно уништити репутацију Франсоа Фијона, конзервативца и католика (оца петоро деце), јер је он од стране естаблишмента сматран за већу претњу од Марин Ле Пен – из простог разлога што је имао изгледе да буде изабран.

Одбијање париске „елите“ да сагледа егзистенцијалну демографску и културну претњу Француској у 21. веку – а камоли да је од ње заштити – одражава глобални проблем који представља синтезу свих осталих проблема: крај културе. Макрон је идол те елите јер је он уистину ватрени цивилизацијски и расни самомрзитељ. Он оличава историјску амнезију и културни нихилизам савременог Запада, чиме се штавише поноси. Током посете француској заједници у Лондону 22 марта, не трепнувши, Макрон је изјавио да „не постоји француска култура, већ само постоји култура у Француској, култура која је разнолика“. Истом приликом је хладнокрвно додао, „Француска уметност? Никада се са њом нисам сусрео!“

Захваљујући владајућој класи оличеној у Макрону, данас не постоји ниједан француски писац вредан читања, ниједан француски сликар чија би дела хтели да обесите у дневној соби, ниједан француски композитор кога је подношљиво слушати дуже од минута. Што се француских мислилаца тиче, имамо избор између Бернара Анри Левија, Финкелкраута и Гликсмана. Нема сумње да ће се суноврат не само наставити у следећих пет година Макроновог председниковања, већ и убрзати у правцу коначног културног, демографског и моралног самоуништења. Он представља отелотворење мултикултуралне шизофреније која промовише све могуће „заједнице“ – истополне, међурасне... – осим оних традиционалних, природно еволуирајућих. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Print Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe