sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2166

    Нова режимска превара

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Доласком „напредњака“ на власт 2012. године, било је само питање дана када ће се десити привођење процеса издаје крају. То је све давно планирано од оних који су их довели на власт. Успели су за пет година да униште дух отпора и поноса који је опстајао у српском народу, да Србију срозају на ниво криминала, ријалитија и издаје, а у завршној фази одрицања од Косова траже саучеснике за једну прљаву, издајничку работу.

     

    Опширније...

  • Слобода 2166

    Породично против некултуре

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Младеновићи из Ариља, ликовни и музички уметници •

    Опширније...

  • Liberty 2166

    Order vs. Chaos

    Срђа Трифковић

    by Srdja Trifkovic

    The Western civilization is in deep crisis. It is in their cultural and moral diseases that Europe and America certify that they share the same chromosomes, that they belong to one culture and one civilization. The same traits of decline – on both sides of the Atlantic – include the primary cause, the loss of religious faith, and a number of secondary ones.

    Опширније...

  • Слобода 2166

    Златна петорка је понос Србије

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Где год да оду у свет, шампиони знања се без награда не враћају и зато запамтите имена ових бруцоша: близанци Новак и Богдан Станојевић (Ниш), Душан Ђорђевић (Краљево), Марко Шушњар (Панчево) и Вук Радовић (Београд)  •

    Опширније...

  • Слобода 2166

    За Невену нема запослења

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Била је врло слатка девојчица, љубопитљива, бистра, духовита, пристојна, лепо одгојена млада дама. У школи су се ређали успех за успехом. 

    Опширније...

  • Слобода 2166

    Амерички милионер који је током Првог светског рата спашавао српску сирочад

    Пише: Сања Бајић

    Било је то време у потпуности другачије од овог данашњег, иако је само годину дана раније било све исто као и сада: мирно, са неколико облака који су се надвијали над Европом као бауци рата, патње, страдања и људске катаклизме. А сви знамо ко највише пати када се помрачи човеков ум и он утоне у олују крви. Највише пате деца.

    Опширније...

  • Liberty 2166

    No Employment for Nevena

    By Nikola Maric

    She was a cute child, inquisitive, happy going, polite, funny, just a great a very well brought up young lady. In school she showed nothing but success. When she became a teenager her good looks could not be ignored either.

    Опширније...

Слобода 2159

Ксенија

Пише: Новка Илићnovka ilic

Прва Српкиња доктор наука на Београдском универзитету • Оспоравана и нападана од колега професора, била је “паметна као мушко” • Хапсили је и Гестапо и комунисти • Иако је изгубила сва грађанска права, наставила је да се бави науком • Данас јој се не зна гроб, заборављена од свих

Ово време потонућа свих вредности, лажних диплома, на брзину стечених докторских титула и професорских звања по разним факултетима широм Србије, са лабавим и неутврђеним критеријумима знања, тера нас да се подсетимо како је некада у Србији титула доктора наука имала велики значај у најпозитивнијем друштвеном и научном смислу. Посебно када недавно, један универзитетски професор рече да је јако „појефтинила“ у Србији одбрана доктората. Када се почетком пролећа на ужичком Учитељском факултету у Ужицу обележавао дан Факултета, поменута су имена првих жена доктора наука у Србији. Са разлогом: на овом факултету декан је жена, продекан за наставу - жена, и већина професора су жене. Тако се пред пуним амфитеатром у Ужицу чула прича о Ксенији Атанасијевић, првој Српкињи која је стекла титулу доктора наука на Београдском универзитету, за коју кажу да је вероватно била и најпаметнија Београђанка, али чуло се и за Вукосаву Марјановић-Томић која је девет година пре Ксеније постала доктор хемије, а докторат стекла је у Женеви.

Овог пута најпре пишемо о Ксенији, то је истовремено и прича о томе како превелика памет може донети само проблеме, личне и друштвене, о томе како су у Србији високи интелектуалци увек наилазили на неразумевање, посебно ако су жене, а сујета и заборав, врло брзо немилосрдно газили су и уништавали све што су ти вансеријски интелектуалци створили. Догодило се то Београђанки Ксенији Атанасијевић. Ко је била Ксенија Атанасијевић? Прича о њој је „лековита“ у овом смутном времену препуном квази-интелектуалаца, и оних који партијском књижицом нажалост могу „отворити“ врата института, универзитета, академија... а  уз подсмевање реткима који још увек поштују правила образовања и науке.

Студенткиња и славни филозоф

Сви који су се бавили биографијом Ксеније Атанасијевић, за почетак су узимали податак да је 16. јануара 1922.г Ксенија Атанасијевић на Београдском универзитету одбранила докторат, и то је био почетак једне богате, али тешке, мучне, научне каријере. Ксенија је рођена 1894.г у Београду, и била је шесто дете лекара Светозара Атанасијевића, управника Опште болнице и Јелене, која је потицала из угледне свештеничке породице. Јелена је на порођају умрла, а бригу о Ксенији преузела је друга жена Светозарева, Софија Атанасијевић, наставница Више женске школе у Београду. Софија је имала велики утицај на Ксенију и њену љубав према науци и књижевности. Када је имала 12 година, Ксенија је остала и без оца, тако да је потпуну бригу о њој преузела маћеха Софија. У детињству и раној младости Ксенија се дружила са првим суседима, песником Растком Петровићем и његовом сестром, сликарком Надеждом Петровић. По завршетку гимназије Ксенија је уписала студије филозофије и класичних језика на Београдском универзитету. Професор јој је био чувени српски филозоф и хуманиста, Бранислав Петронијевић, који је тада, кажу био страх и трепет за студенте, али је важио за научника светског гласа. Његова предавања била су дуга и напорна, и дешавало се, како је касније Ксенија причала својим пријатељима, да понеки студент током тих, иначе врло интересантних предавања, падне у несвест. Знало се и то да је овај славни филозоф био немилосрдан према свима  које је сматрао интелектуално инфериорним, али студенткиња Ксенија Атанасијевић је брзо успела да покаже и наметне свој интелект. Професор Петронијевић је уочивши њен таленат изабрао баш њу за свог асистента, прогласивши је незванично својом наследницом. И то је био почетак напада, удара и рушења Ксенијиног бриљантног талента, касније и научне каријере... јер ментални склоп српског бића у то време није хтео да пропусти у истој равни са мушакрцима и жене научнике. Ускоро је гнев београдске чаршије био очигледан и огољен, јер просто није могла да се поднесе идеја да једна жена памећу и талентом постигне успех за који много мушкараца није било способно. Због тога је Ксенија широм Београда постала предмет злобних оговарања. Приписивана јој је сентиментална веза са Браниславом Петронијевићем.

„Паметна као мушко“

Након што је дипломирала на Београдском универзитету, Ксенија се усавршавала у Паризу и Женеви, припремајући докторат под називом „Бруново учење о најмањем“. Прикупила је доста података о животу и раду Ђордана Бруна, и већ са 28 година била је спремна да брани докторску дисертацију. Остао је „забележен“ дан када је Ксенија бранила докторат: „Тај дан у препуном амфитеатру Филозофског факултета памти се, не само по томе што се професор Петронијевић потрудио да јој отежа постављајући јој питања из више математике и по томе што је Ксенија успешно одговорила на сва та питања, већ и по незграпним примедбама неких угледних професора „да нешто није у реду, јер је паметна као мушко“. Комисију током одбране доктората чинили су поред Петронијевића и професори Милутин Миланковић, Драгиша Ђурић, Веселин Чајкановић и Никола Поповић. И да би оповргао  приче о својој сентименталној вези према кандидаткињи Ксенији, професор Петронијевић је био екстремно ригорозан, и без обзира што је дисертација била из филозофије, Ксенија је морала одговарати и на питања из математике. Пошто се темељно припремала, спремно је одговорила „објашњавајући све“ математичким формулама и једначинама, а великан српске науке, Милутин Миланковић, спонтано реагујући, имао је један коментар који је био далеко испод академског нивоа, јер је обраћајући се филозофу Петронијевићу, упитао: „Колега јел’ све у реду са хормонима наше кандидаткиње?“ О том „инциденту“ на Београдском универзитету дуго се причало, сведоци попут др Ђорђа Томашевића кажу, „био је прворазредни догађај“.

„Честитам госпођице, ушли сте у пакао !“

После годину дана од ригорозне, али успешне одбране доктората, Ксенија добија место доцента на Београдском универзитету, за предмет историја класичне филозофије, а јануара 1924, започела је предавања. Била је прва и тада једина жена у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца која је као доцент држала предавања са универзитетске катедре. И од тада почиње борба против Ксеније и њеног  знања.

Многи професори нису могли да се издигну изнад балканске заосталости и упркос европском образовању, без икаквог подозрења, у професорске редове прихвате жену која је у научном смислу била јача од многих редовних професора тадашњег Филозофског факултета у Београду. У исто време кренуле су лажне оптужбе и чаршијска оговарања. Пуних осам година интригама и оптужбама за плагијат вођена је борба да се Ксенија склони са универзитета. У опструкцијама њеног научног напредовања било је свакаквих разлога, само не оних научне природе. Ишло се дотле да је навођено „како у неким крајевима Србије жене и даље љубе у руку мушкарце, а ви хоћете да катедру доцента дате једној младој девојци...“ то је најчешће на седницама износио, непријатељски до краја расположен према Ксенији, професор Милош Тривунац. Појединци су јој чак замерали како се недовољно учтиво јавља мушкарцима. Ретки су били професори који су је равноправно прихватили, попут познатог етнолога, др Тихомира Ђорђевића, који се извињавао због ранијег противљења њеном постављењу. Ђорђевић је Ксенију и упозорио шта је чека у мушком професорском свету речима: „Честитам госпођице, ушли сте у пакао“. 

Када је 1928. добила место ванредног професора, један од њених колега, др Никола Поповић постао је вођа кампање да се Ксенија уклони са Универзитета, а тада се и пензионисани др Петронијевић ставио на његову страну. Најтеже су биле исфабриковане оптужбе о плагијату (непомињање извора цитата на предавању) које је неосновано износио археолог Милоје Васић и Универзитетско веће је поништило одлуку о њеном избору за ванредног професора, а када се то поново нашло на дневном реду Већа, објашњење је било да је проблем у моралним особинама Ксеније Атанасијевић. У тој неравноправној борби Ксенија, доведена до психичког и физичког слома, попустила је, и поднела оставку на звање доцента Филозофског факултета и тако 1936. напушта универзитетску каријеру. А исте године, игром случаја, Енциклопедија Британика Ксенијину докторску дисертацију ставља на списак релевантне литературе за проучавање личности и дела Ђордана Бруна. И поред позива из иностранства, Ксенија не напушта земљу и остаје да ради у Србији, једно време у Министарству просвете, касније на Универзитетској и у Народној библиотеци. Наставила је у анонимности да пише, проучава и објављује. Њен опус, поуздано се зна, износио је преко 400 научних текстова и књига.

И док је на  Универзитету водила битку са професорским сујетама сваке врсте, београдска чаршија је за то време била опседнута трачевима о Ксенијином љубавном животу. Као што је поменуто, најпре се нагађало о љубавној вези са филозофом Браном Петронојевићем, њеним ментором, а када су њихови односи захладнели због размимоилажења у филозофским схватањима, тада су београдским улицама „кренуле гласине“ о њеној наводној вези са најбољом пријатељицом Зором Станковић. А за каснија најшира оговарања, сама Ксенија је дала повода, када се заљубила у ожењеног лекара Милана Марковића. Био је то повод чак и за текстове у ондашњој жутој штампи, а оговарања нису престала ни када се доктор Марковић развео и оженио Ксенијом.

Хапси је Гестапо, али и комунисти

Почетком Другог светског рата Ксенија ради у Народној библиотеци. Зна се да је јавно наступала и пре рата против нацизма и антисемитизма, а 1941.г је одбила да потпише „Апел српском народу“ у коме је група интелектуалаца осудила комунистички устанак. Без обзира на тај податак, знало се да је Ксенија била противник тоталитарних режима, и јавно је више пута осудила фашизам и комунизам, а за време окупације, у октобру 1942. после претреса стана, Гестапо је Ксенију неколико пута накратко хапсио. Тада је др Марковић за кога је Ксенија  била удата, депортован са групом лекара у Немачку, где је остао у заробљеништву до краја рата. После завршетка рата, ни комунисти нису остали дужни Ксенији, већ у августу 1945. оптужена је да је утицала на свог пријатеља Милана Грола, тадашњег члана Владе да поднесе оставку на место потпредседника коалиционе владе Тито–Шубашић. На основу те бесмислене оптужбе била је ухапшена и остала је у затвору до маја 1946, а касније својим пријатељима, Ксенија је причала како је иза ове оптужбе стајао њен колега, др Душан Недељковић, који јој никада није опростио што је у Паризу 1921., у време када је писала докторску дисертацију, одбила његову понуду за сарадњу са бољшевичким агитаторима. Др Недељковић је био председник Комисије за испитивање ратних злочина и за Ксенију је тада тражио смртну казну. Није стрељана, јер су се за њу заложили појединци у политичком врху, подсећајући да је била истакнути борац против фашизма и није потписала поменути Недићев апел српском народу. Када је пуштена из затвора Ксенија је изгубила сва грађанска права, а њене књиге су забрањене.

Не зна се где је гроб најумније Српкиње

Ксенија у браку са др Марковићем, познатим рендгенологом, није имала деце и у послератном периоду живела је сама у Београду, у родној кући, повучено, без пријатеља, средстава за нормалан живот и рад. Ипак наставила је да ради анонимно и припрема трећи том свог животног дела „Филозофски фрагменти“, али највећи део рукописа је изгубљен и до данас није пронађен. До 1979. држала је предавања на Коларчевом универзитету. Иако је више пута добијала позиве да предаје у Америци, остала је да живи у Србији, где је и умрла 1981.г од можданог удара у 88. години живота. Сахрањена је на Новом гробљу у породичној гробници. Како није имала потомака, нико није плаћао њено гробно место, а управа гробља се није обазирала да је то гроб једне од наумнијих жена Србије, гробница је крајем осамдесетих прекопана и продата. Име Ксеније Атанасијевић данас носи једна слепа улица у београдском насељу Мирјеву. Нико је годинама није помињао, нити подсећао на њено дело, не постоји ни један споменик овој најпаметнијој Београђанки, и тек 2012. на Међународни дан жена, постављена је у Светогорској улици спомен плоча на некадашњу кућу Ксеније Атанасијевић. У Рузвелтовој улици у Београду био је билборд са Ксенијиним ликом као део кампање посвећене знаменитим женама српске историје.

Потпуно заборављена

Ксенија Атанасијевић, прва жена доктор наука на Београдском универзитету, данас је потпуно заборављена.  Постоје њени радови из историје филозофије, етике, естетике, историје књижевности, феминизма и друштвене критике. Превела је неколико капиталних дела европске филозофије на српски. Главна тема њених радова је зло у појединцу, тема о којој је и сама имала прилике да много научи. Иако је у српској научној мисли била оспоравана, и наилазила на смицалице и интриге, достигла је зенит свога научног рада и умела је да у својој мисли одвага однос између европских и балканских вредности. На својој кожи је осетила тежак положај жена, посебно оних које су самосвесне и не крију своју интелигенцију. Тако је у свој дневник забележила током студија чисте филозофије да њен харизматични професор Брана Петронојевић, задивљен њеним интелектуалним способностима, не дозвољава толику памет: „Изгледа да ћу бити постављена за Браниног асистента... Брана не трпи оригиналност, и желео би да мислим потпуно као он...“ наводи Љиљана Вулетић, ауторка монографије „Живот и мисао Ксеније Атанасијевић“. Током две године док је чекала место доцента на Филозофском факултету, Ксенија је била професорка Гимназија у Београду и Нишу и била је омиљена међу ученицама. На Факултету је такође била омиљени предавач, а касније док је повремено држала предавања на Коларчевом универзитету, њена предавања су била врло популарна и посећена. Једно време Ксенија је имала свој часопис за културне проблеме под називом „Дан“ у коме су текстове објављивали познати писци попут Ива Андрића и Милоша Црњанског.

...

Koмплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe