sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2166

    Нова режимска превара

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Доласком „напредњака“ на власт 2012. године, било је само питање дана када ће се десити привођење процеса издаје крају. То је све давно планирано од оних који су их довели на власт. Успели су за пет година да униште дух отпора и поноса који је опстајао у српском народу, да Србију срозају на ниво криминала, ријалитија и издаје, а у завршној фази одрицања од Косова траже саучеснике за једну прљаву, издајничку работу.

     

    Опширније...

  • Слобода 2166

    Породично против некултуре

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Младеновићи из Ариља, ликовни и музички уметници •

    Опширније...

  • Liberty 2166

    Order vs. Chaos

    Срђа Трифковић

    by Srdja Trifkovic

    The Western civilization is in deep crisis. It is in their cultural and moral diseases that Europe and America certify that they share the same chromosomes, that they belong to one culture and one civilization. The same traits of decline – on both sides of the Atlantic – include the primary cause, the loss of religious faith, and a number of secondary ones.

    Опширније...

  • Слобода 2166

    Златна петорка је понос Србије

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Где год да оду у свет, шампиони знања се без награда не враћају и зато запамтите имена ових бруцоша: близанци Новак и Богдан Станојевић (Ниш), Душан Ђорђевић (Краљево), Марко Шушњар (Панчево) и Вук Радовић (Београд)  •

    Опширније...

  • Слобода 2166

    За Невену нема запослења

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Била је врло слатка девојчица, љубопитљива, бистра, духовита, пристојна, лепо одгојена млада дама. У школи су се ређали успех за успехом. 

    Опширније...

  • Слобода 2166

    Амерички милионер који је током Првог светског рата спашавао српску сирочад

    Пише: Сања Бајић

    Било је то време у потпуности другачије од овог данашњег, иако је само годину дана раније било све исто као и сада: мирно, са неколико облака који су се надвијали над Европом као бауци рата, патње, страдања и људске катаклизме. А сви знамо ко највише пати када се помрачи човеков ум и он утоне у олују крви. Највише пате деца.

    Опширније...

  • Liberty 2166

    No Employment for Nevena

    By Nikola Maric

    She was a cute child, inquisitive, happy going, polite, funny, just a great a very well brought up young lady. In school she showed nothing but success. When she became a teenager her good looks could not be ignored either.

    Опширније...

Слобода 2163

Злочин и казна у “Ноћи Архангела”

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Књига описује најкобније тренутке током два века у животима владара из династија Карађорђевић и Обреновић  и незнани расплет њиховог сукоба, истовремено показујући да готово сви догађаји из садашњости имају дубоке историјске корене •

Истине нису за све људе, већ само за оне који је траже. Ипак, понекад остајемо запањени кад помислимо како је мала корист од истине на овом свету. Можда баш између ове две реченице може да стане порука најновијег романа Владе Арсића, српског писца и новинара, која је у Дому војске Србије недавно представљена у Краљеву, у организацији књижаре „Прозор“. Дело је базирано на историјским подацима и народним предањима који су уобличени елементима фикције, а у основи радње лежи убиство Карађорђа у Радовањском лугу 26. јула 1817. године. “Ноћ архангела“ је историјска драма која, посредством сећања једне старице и визија њене праунуке, описује најкобније тренутке у животу владара обе српске династије – Карађорђевића и Обреновића – и незнани расплет њиховог сукоба. У распону од два века аутор нас вешто води кроз најзначајније догађаје српске повести, показујући да готово сви догађаји из садашњости имају далекосежне историјске корене.

Наслов је књига добила по „летњем Аранђеловдану“ (26. јул), дану на који је Карађорђе убијен.

- Мање је познато да је књаз Милош Обреновић пуне 43 године, сваке године у ноћи уочи летњег Архангела, имао страшне ноћне море. Где год да би се затекао: у Београду, Крагујевцу, Пожаревцу или Бечу, догађале су се невиђене олује које би носиле све пред собом. Увек је то тумачено као обично невреме, али је књаз Милош био убеђен да га прати Карађорђева глава која тражи освету. Он је о томе ћутао, надајући се да ће време учинити своје, да ће то једног дана престати и да ће он своју тајну моћи да однесе у гроб, све до 1859. године, када се поново вратио у Србију. Уочи летњег Аранеловдана креће из Београда за Крагујевац, инсистирајући да на пут крене и тадашњи митрополит Михајло Павловић. Ноћ је књаза и пратњу ухватила у месту Врбица, где су остали да преспавају. Шта се десило око поноћи митрополит је касније причао двороуправитељу Анастасу Јовановићу. Тај догађај у свом делу „Бездно“ аутентично описује и Светлана Велмар Јанковић. Пошто су заноћили по кућама, уочи почетка саме олује, на врата куће у којој је спавао митрополит куца момак из књажеве пратње са молбом да пожури до дома у којем се налази књаз Милош. Целу ноћ су провели на коленима, молећи се Богу да их спаси од ужасне олује. Ујутру митрополит каже књазу Милошу како је то Божја воља, а књаз одговара: „Није то Божја воља, већ то мене Карађорђева глава опседа и прати  већ 43 године, на исти дан увек овако. Тог јутра књаз је, кажу, донео одлуку да се Врбица преименује у Аранђеловац, дао је велика средства да се у том граду подигне велики храм посвећен архангелу Гаврилу, који и данас постоји, али је слутио да му више ништа не може помоћи и да ће следећа олуја однети и њега – приповеда аутор романа Влада Арсић.

Чудесан сусрет на промоцији у Рековцу

Наредне године уочи Аранђеловдана књаз је био на лечењу у Сокобањи. Кренуо је ка Београду, али га је ноћ ухватила у Брестовачкој Бањи, где је одсео у најсолидније грађеној кући у читавој тадашњој Неготинској крајини. Та кућа је те ноћи – остала без крова. У Београд су га донели више живог, него мртвог.

- Све до упокојења о Крстовдану (27. септембра) лебдео је између живота и смрти, знајући да га глава његовог кума стрпљиво чека – подсећа Арсић, чија књига „Ноћ архангела“ прати и судбину потомака Карађорђевог џелата Николе Новаковића до 13. јула 1968. године, када је у експлозији бомбе у београдском биоскопу „20. октобар“ тешко повређена Магдалена Новаковић.

- Никола Новаковић био је момак који је замахнуо секиром и вожда лишио живота, али је мање познато да је он био, практично, први зашштићени сведок у модерној Србији. Или, боље речено, први заштићени извршилац прљавих државних послова. Након убиства Карађорђа њега је књаз Милош пребацио из Јесенице у Опарић (Левач), променио му је име и презиме и, кажу, за две чизме пуне дуката, купио му је велико имање. Рекао му је да никоме не спомиње шта је урадио, нити да признаје ко је. Мештани Опарића су тако сазнали његов прави идентитет тек када је о томе проговорио књаз Милош. Потомке Николе Новаковића пратила је зла коб, деца су се рађала са телесним или менталним оштећењима, или су умирала још док су била сасвим мала – каже Арсић, наводећи да је пре 20-так година у Шумадији чуо предање да је последњи потомак породице Николе Новаковића страдао у биоскопу „20. октобар“ у Београду, након што је у биоскоп постављена бомба усташких екстремиста. Каже да је одмах, у потрази за „злочином и казном“, пожурио у све архиве, тражио све до чега је могао да дође из 1968. године. У том нападу страдало је између 80 и 90 људи који су били теже или лакше повређени, један 25-годишњи момак преминуо је због задобијених повреда.

- Схватио сам да он никако није могао бити у вези са породицом Новаковић и закључио сам, можда олако, да је цело предање које сам чуо - мало натегнуто. Ипак, неки црв није ми дао мира, Три месеца касније поново сам се вратио у депо Народне библиотеке Србије, кренуо опет да истражујем новине које су тада излазиле. Тада сам схватио да није у питању погинули момак, већ 19-годишња студенткиња која је преживела, али која је у тој експлозији остала без обе ноге испод појаса. То је била Магдалена Новаковић и ја сам дуже од 10 година покушавао с њом да ступим у контакт. Претпостављао сам да, ако је тада имала 19 година, сада има нешто мање од 70 и да постоји вероватноћа да је негде још увек жива. Требало је само да ми потврди или да демантује причу да је она потомак Николе Новаковића. Моја потрага биле је безуспешна па сам, не желећи да мешам стварне особе са фикцијама, одлучио да измислим лик девојке тог доба, дао јој име и презиме и наменио улогу последњег потомка Новаковића. Написао сам књигу и она је отишла у штампу. Међутим, како моје књиге, још док су у рукопису читају неки људи, а једна од њих је директорка библиотеке у Рековцу Биљана Томић, она је прочитавши књигу желела пошто-пото да се Дан библиотеке у Рековцу обележи баш овом промоцијом. Књиге још није било нигде у продаји. Одазвао сам се том позиву, успео да набавим пет-шест пробних примерака књига. Књижевно вече у Рековцу било је врло успешно, а по његовом завршетку догодило се нешто чудесно! Пришла ми је девојка која се представила презименом моје измишљене јунакиње! Испоставило се да је она даља рођака Магдалене Новаковић која је остала без ногу у Београду 1968. године, али је и даље жива и станује пар километара даље, у селу Жупањевац. Нисмо се Магдаелана и ја још срели, али хоћемо свакако, јер она заиста јесте потомак Николе Новаковића. Последња карика за којом сам трагао десет година појавила се тек када је књига изашла из штампе! – зачуђен је и сам аутор.

Између факата и „бапских прича“

„Ноћ архангела“ била је прва књига коју је, пре 12 година, Влада Арсић почео да пише након дугогодишњег рада у српским новинама и часописима. У међувремену објавио је неколико других књига, а „Ноћ архангела“ чекала је крај Арсићеве потраге за судбином Магдалене Новаковић. Књига је слојевита, јер садржи паралелне радње: једна иде од 1817. године ка нашем добу, друга креће од догађаја у биоскопу „20. октобар“ у Београду 1968. године и враћа се уназад. Као и у другим мојим књигама, све те различите приче се у неком тренутку спајају и дају неку симболичну и логичну целину.

- Када ме питају да ли је све то фикција, или су факти у питању, ја морам да кажем да фикције има, јер ми увек служи да повеже битне историјске догађаје у причу, али књига обилује народним предањима, ја бих рекао фолклорном фантастиком. Често кажемо да су у питању „бапске приче“, а заборављамо да многи народи у свету целокупну своју историју преносе са колена на колено. Заборављамо и да се многе од тих легенди једном покажу као, заиста, тачне. У књизи се, међутим, налазе и многи историјски факти који ће изненадити чак и многе историчаре јер, не само да нису познати широј читалачкој публици, већ су веома често непознати и самим историчарима. Нису наши историчари лоши, већ се у Србији догађаји врло брзо смењују, па се дешавало да разне несреће претичу једна другу и зато није чудо што је много тога остало у неким прашњавим архивама, заборављено – каже Арсић.

Он из књиге издваја неколико, како их он назива, историјских вињета. Једна је везана за краља Александра Карађорђевића.

- Новинари и историчари, неретко и политичари често се питају „шта би било, да је било (другачије)“. Једно од најчешћих таквих питања било је оно: Шта би се догодило са Југославијом у Другом светском рату да је краљ Александар избегао атентат у Марсеју, да је преживео? То питање, нажалост, има свој одговор: не би се догодило ништа. Краљ Александар је у Марсеј отпутовао са 49 килограма. Приликом обдукције утврђено је да је имао метастазе по читавом телу и да свакако не би дочекао пролеће!

Пред кобни пут у Марсеј краљ Александар и принц Павле са супругама путовали су возом од Топчидера до Косовске Митровице, а одатле аутомобилом отишли на Цетиње. Краљ Александар желео је да покаже свом рођаку Цетиње, на којем је провео најлепше дане свог детињства. Пре него што ће испловити из Зеленике, краљ Александар одлучује да заједно оду до манастира Савине, где се и данас чува крст Светог Саве. Стигли су јако рано, пре сванућа, братство је још спавало. Краљ Александар и принц Павле одлучују да пробуде монахе звоњавом црквених звона.

Мртва војска поздрављала је мртвог краља

- Испред манастира Савина и дан данас имате два звоника, два конопа. Када се принц Павле ухватио свог конопца чула се уобичајена црквена звоњава. Краљ се ухватио за други коноп, али зачуо се неки туп, необичан звук. Од свих присутних, само је тадашњи митрополит црногорско приморски, патријарх Гаврило Божић схватио шта се догодило: краљ Александар се ухватио за коноп звона које се користи искључиво за опело, да се огласи нечија смрт! Гори предзнак од тако нечега заиста није могао да се замисли. У манастиру Савина и данас постоји место обележено траком на које се не може сести, а то је оно на којем је, неколико дана пре своје смрти, седео краљ Александар – испричао је Арсић.

Према његовим речима, најбизарнији догађај забележен је приликом повратка бродом у Србију ковчега са телом мртвог краља Александра. Догађај је забележила тадашња „Правда“ на основу, како је наведено, изјава великог броја сведока:

- Када су пролазили поред албанске обале, пред посадом и пред пратиоцима краљевог ковчега, дешавао се невероватан призор: таласи су се одбијали о пешчану обалу, секли су је својом силином, а пред пратиоцима се појављивао читав низ људских костура. Нико није могао да схвати шта се дешава. Ипак, схватио је ађутант, заповедник разарача „Дубровник. Баш на том месту 1916. године избила је српска војска на обалу мора, где је требало да их чекају савезнички бродови, бар је тако било обећано. Нажалост, од тог обећања није било ништа, јер су на том месту српску војску дочекале немачке хаубице. Савезници су те године, да би се мало оправдали, понудили регенту Александру, који је и сам био јако болестан, да макар њега са пратњом пребаце до неке болнице у Италији или у Француској. Регент је то одбио и остао са својом војском, која је била јако исцрпљена, изгладнела и болесна. Војници су умирали из дана у дан, а тела није било могуће сахрањивати у каменом залеђу, сахрањивали су их у песку на самој обали. Осамнаест година касније, ковчег са телом мртвог краља пролази поред тог места, а његова мртва војска устаје да га последњи пут поздрави – приповеда Арсић о догађају који је остао забележен у тадашњим новинама, а онда потпуно заборављен.

Он подсећа и на чињеницу да је, ако изузмемо краља Петра Првог Карађорђевића, који је умро у Београду као подстанар (двор је реновиран, данас је то Петрова кућа на Сењаку која никада није била у власништву Карађорђевића), књаз Милош био једини владар у модерној историји Србије који је умро у свом кревету. Сви други су или убијени, или су умрли далеко, протерани из Србије. То је судбина владара, судбина две закрвљене породице чији сукоб траје безмало два века.

Постојале су две велике шансе да се Карађорђевићи и Обреновићи измире. Први случај је био када је књаз Михаило показивао нескривене симпатије према кћерки књаза Александра и кнегиње Персиде, принцези Клеопатри Карађорђевић.

- Кажу да је управо њој посвећена песма „Што се боре мисли моје“. Ту љубав, наравно, не би дозволио нико од Карађорђевића, јер је сећање на секиру у Радовањском лугу било свеже. Друга прилика била је када се књаз Петар венчавао на Цетињу са кнегињом Зорком. Идеја и жеља таста – књаза Николе била је да им кум на венчању буде краљ Милан Обреновић. Није то било случајно, јер су Обреновићи и Петровићи такође били у кумовским везама. Предлог будућег таста пренеразио је Петра Карађорђевића, а и краљ Милан је одбио псујући младенце, књаза Николу и  целокупне Петровиће – сведочи о пропуштеним шансама да се ове две династије измире књижевник Влада Арсић.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe