sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2163

    Незнани јунак добио име

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • Повест о Милоју Зечевићу из села Липовца код Тополе Седам деценија Милоје је незнани јунак Солунски ратник, сеоски ковач, републиканац, припадник Војске Краљевине Југославије Протино трагање за Милојевим пореклом

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Нестабилно партнерство

    Срђа Трифковић

    Пише: Срђа Трифковић

    Трамп заслужује похвале што је одбио да се повинује вољи оних који Европу воде у пропаст. Тиме је учинио услугу и милионима Европљана

    Опширније...

  • Liberty 2163

    Donald Trump, Europe’s Best Friend

    Срђа Трифковић

    by Srdja Trifkovic

    According to the media machine and pundits on both sides of the Atlantic, President Trump’s recent attendance at two summits – in Brussels (NATO) and Sicily (G7) – went very badly. 

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Злочин и казна у “Ноћи Архангела”

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Књига описује најкобније тренутке током два века у животима владара из династија Карађорђевић и Обреновић  и незнани расплет њиховог сукоба, истовремено показујући да готово сви догађаји из садашњости имају дубоке историјске корене •

    Опширније...

  • Слобода 2163

    ЕУ је неупитна – а о Косову треба да се води „широк друштвени дијалог“

    Пише: Александар Павић

    Да је Александар Вучић најавио покретање „широког друштвеног дијалога“ о Косову кад су Напредњаци и Социјалисти тек дошли на власт 2012. то би имало смисла.

    Опширније...

  • Слобода 2163

    Хистерија без покрића

    Пише: Милослав Самарџић

    Милослав Самарџић

    Овакви преседани, укључујући и кршења Устава, нису били виђени чак ни када је рехабилитован ђенерал Дража

    Опширније...

  • Слобода 2162

    Постмодерни председник

    Срђа Трифковић

    Пише: Срђа Трифковић

    Макрон је идол „елите“ која одбија да сагледа егзистенцијалну демографску и културну претњу Француској у 21. веку

    Опширније...

Слобода 2163

Злочин и казна у “Ноћи Архангела”

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Књига описује најкобније тренутке током два века у животима владара из династија Карађорђевић и Обреновић  и незнани расплет њиховог сукоба, истовремено показујући да готово сви догађаји из садашњости имају дубоке историјске корене •

Истине нису за све људе, већ само за оне који је траже. Ипак, понекад остајемо запањени кад помислимо како је мала корист од истине на овом свету. Можда баш између ове две реченице може да стане порука најновијег романа Владе Арсића, српског писца и новинара, која је у Дому војске Србије недавно представљена у Краљеву, у организацији књижаре „Прозор“. Дело је базирано на историјским подацима и народним предањима који су уобличени елементима фикције, а у основи радње лежи убиство Карађорђа у Радовањском лугу 26. јула 1817. године. “Ноћ архангела“ је историјска драма која, посредством сећања једне старице и визија њене праунуке, описује најкобније тренутке у животу владара обе српске династије – Карађорђевића и Обреновића – и незнани расплет њиховог сукоба. У распону од два века аутор нас вешто води кроз најзначајније догађаје српске повести, показујући да готово сви догађаји из садашњости имају далекосежне историјске корене.

Наслов је књига добила по „летњем Аранђеловдану“ (26. јул), дану на који је Карађорђе убијен.

- Мање је познато да је књаз Милош Обреновић пуне 43 године, сваке године у ноћи уочи летњег Архангела, имао страшне ноћне море. Где год да би се затекао: у Београду, Крагујевцу, Пожаревцу или Бечу, догађале су се невиђене олује које би носиле све пред собом. Увек је то тумачено као обично невреме, али је књаз Милош био убеђен да га прати Карађорђева глава која тражи освету. Он је о томе ћутао, надајући се да ће време учинити своје, да ће то једног дана престати и да ће он своју тајну моћи да однесе у гроб, све до 1859. године, када се поново вратио у Србију. Уочи летњег Аранеловдана креће из Београда за Крагујевац, инсистирајући да на пут крене и тадашњи митрополит Михајло Павловић. Ноћ је књаза и пратњу ухватила у месту Врбица, где су остали да преспавају. Шта се десило око поноћи митрополит је касније причао двороуправитељу Анастасу Јовановићу. Тај догађај у свом делу „Бездно“ аутентично описује и Светлана Велмар Јанковић. Пошто су заноћили по кућама, уочи почетка саме олује, на врата куће у којој је спавао митрополит куца момак из књажеве пратње са молбом да пожури до дома у којем се налази књаз Милош. Целу ноћ су провели на коленима, молећи се Богу да их спаси од ужасне олује. Ујутру митрополит каже књазу Милошу како је то Божја воља, а књаз одговара: „Није то Божја воља, већ то мене Карађорђева глава опседа и прати  већ 43 године, на исти дан увек овако. Тог јутра књаз је, кажу, донео одлуку да се Врбица преименује у Аранђеловац, дао је велика средства да се у том граду подигне велики храм посвећен архангелу Гаврилу, који и данас постоји, али је слутио да му више ништа не може помоћи и да ће следећа олуја однети и њега – приповеда аутор романа Влада Арсић.

Чудесан сусрет на промоцији у Рековцу

Наредне године уочи Аранђеловдана књаз је био на лечењу у Сокобањи. Кренуо је ка Београду, али га је ноћ ухватила у Брестовачкој Бањи, где је одсео у најсолидније грађеној кући у читавој тадашњој Неготинској крајини. Та кућа је те ноћи – остала без крова. У Београд су га донели више живог, него мртвог.

- Све до упокојења о Крстовдану (27. септембра) лебдео је између живота и смрти, знајући да га глава његовог кума стрпљиво чека – подсећа Арсић, чија књига „Ноћ архангела“ прати и судбину потомака Карађорђевог џелата Николе Новаковића до 13. јула 1968. године, када је у експлозији бомбе у београдском биоскопу „20. октобар“ тешко повређена Магдалена Новаковић.

- Никола Новаковић био је момак који је замахнуо секиром и вожда лишио живота, али је мање познато да је он био, практично, први зашштићени сведок у модерној Србији. Или, боље речено, први заштићени извршилац прљавих државних послова. Након убиства Карађорђа њега је књаз Милош пребацио из Јесенице у Опарић (Левач), променио му је име и презиме и, кажу, за две чизме пуне дуката, купио му је велико имање. Рекао му је да никоме не спомиње шта је урадио, нити да признаје ко је. Мештани Опарића су тако сазнали његов прави идентитет тек када је о томе проговорио књаз Милош. Потомке Николе Новаковића пратила је зла коб, деца су се рађала са телесним или менталним оштећењима, или су умирала још док су била сасвим мала – каже Арсић, наводећи да је пре 20-так година у Шумадији чуо предање да је последњи потомак породице Николе Новаковића страдао у биоскопу „20. октобар“ у Београду, након што је у биоскоп постављена бомба усташких екстремиста. Каже да је одмах, у потрази за „злочином и казном“, пожурио у све архиве, тражио све до чега је могао да дође из 1968. године. У том нападу страдало је између 80 и 90 људи који су били теже или лакше повређени, један 25-годишњи момак преминуо је због задобијених повреда.

- Схватио сам да он никако није могао бити у вези са породицом Новаковић и закључио сам, можда олако, да је цело предање које сам чуо - мало натегнуто. Ипак, неки црв није ми дао мира, Три месеца касније поново сам се вратио у депо Народне библиотеке Србије, кренуо опет да истражујем новине које су тада излазиле. Тада сам схватио да није у питању погинули момак, већ 19-годишња студенткиња која је преживела, али која је у тој експлозији остала без обе ноге испод појаса. То је била Магдалена Новаковић и ја сам дуже од 10 година покушавао с њом да ступим у контакт. Претпостављао сам да, ако је тада имала 19 година, сада има нешто мање од 70 и да постоји вероватноћа да је негде још увек жива. Требало је само да ми потврди или да демантује причу да је она потомак Николе Новаковића. Моја потрага биле је безуспешна па сам, не желећи да мешам стварне особе са фикцијама, одлучио да измислим лик девојке тог доба, дао јој име и презиме и наменио улогу последњег потомка Новаковића. Написао сам књигу и она је отишла у штампу. Међутим, како моје књиге, још док су у рукопису читају неки људи, а једна од њих је директорка библиотеке у Рековцу Биљана Томић, она је прочитавши књигу желела пошто-пото да се Дан библиотеке у Рековцу обележи баш овом промоцијом. Књиге још није било нигде у продаји. Одазвао сам се том позиву, успео да набавим пет-шест пробних примерака књига. Књижевно вече у Рековцу било је врло успешно, а по његовом завршетку догодило се нешто чудесно! Пришла ми је девојка која се представила презименом моје измишљене јунакиње! Испоставило се да је она даља рођака Магдалене Новаковић која је остала без ногу у Београду 1968. године, али је и даље жива и станује пар километара даље, у селу Жупањевац. Нисмо се Магдаелана и ја још срели, али хоћемо свакако, јер она заиста јесте потомак Николе Новаковића. Последња карика за којом сам трагао десет година појавила се тек када је књига изашла из штампе! – зачуђен је и сам аутор.

Између факата и „бапских прича“

„Ноћ архангела“ била је прва књига коју је, пре 12 година, Влада Арсић почео да пише након дугогодишњег рада у српским новинама и часописима. У међувремену објавио је неколико других књига, а „Ноћ архангела“ чекала је крај Арсићеве потраге за судбином Магдалене Новаковић. Књига је слојевита, јер садржи паралелне радње: једна иде од 1817. године ка нашем добу, друга креће од догађаја у биоскопу „20. октобар“ у Београду 1968. године и враћа се уназад. Као и у другим мојим књигама, све те различите приче се у неком тренутку спајају и дају неку симболичну и логичну целину.

- Када ме питају да ли је све то фикција, или су факти у питању, ја морам да кажем да фикције има, јер ми увек служи да повеже битне историјске догађаје у причу, али књига обилује народним предањима, ја бих рекао фолклорном фантастиком. Често кажемо да су у питању „бапске приче“, а заборављамо да многи народи у свету целокупну своју историју преносе са колена на колено. Заборављамо и да се многе од тих легенди једном покажу као, заиста, тачне. У књизи се, међутим, налазе и многи историјски факти који ће изненадити чак и многе историчаре јер, не само да нису познати широј читалачкој публици, већ су веома често непознати и самим историчарима. Нису наши историчари лоши, већ се у Србији догађаји врло брзо смењују, па се дешавало да разне несреће претичу једна другу и зато није чудо што је много тога остало у неким прашњавим архивама, заборављено – каже Арсић.

Он из књиге издваја неколико, како их он назива, историјских вињета. Једна је везана за краља Александра Карађорђевића.

- Новинари и историчари, неретко и политичари често се питају „шта би било, да је било (другачије)“. Једно од најчешћих таквих питања било је оно: Шта би се догодило са Југославијом у Другом светском рату да је краљ Александар избегао атентат у Марсеју, да је преживео? То питање, нажалост, има свој одговор: не би се догодило ништа. Краљ Александар је у Марсеј отпутовао са 49 килограма. Приликом обдукције утврђено је да је имао метастазе по читавом телу и да свакако не би дочекао пролеће!

Пред кобни пут у Марсеј краљ Александар и принц Павле са супругама путовали су возом од Топчидера до Косовске Митровице, а одатле аутомобилом отишли на Цетиње. Краљ Александар желео је да покаже свом рођаку Цетиње, на којем је провео најлепше дане свог детињства. Пре него што ће испловити из Зеленике, краљ Александар одлучује да заједно оду до манастира Савине, где се и данас чува крст Светог Саве. Стигли су јако рано, пре сванућа, братство је још спавало. Краљ Александар и принц Павле одлучују да пробуде монахе звоњавом црквених звона.

Мртва војска поздрављала је мртвог краља

- Испред манастира Савина и дан данас имате два звоника, два конопа. Када се принц Павле ухватио свог конопца чула се уобичајена црквена звоњава. Краљ се ухватио за други коноп, али зачуо се неки туп, необичан звук. Од свих присутних, само је тадашњи митрополит црногорско приморски, патријарх Гаврило Божић схватио шта се догодило: краљ Александар се ухватио за коноп звона које се користи искључиво за опело, да се огласи нечија смрт! Гори предзнак од тако нечега заиста није могао да се замисли. У манастиру Савина и данас постоји место обележено траком на које се не може сести, а то је оно на којем је, неколико дана пре своје смрти, седео краљ Александар – испричао је Арсић.

Према његовим речима, најбизарнији догађај забележен је приликом повратка бродом у Србију ковчега са телом мртвог краља Александра. Догађај је забележила тадашња „Правда“ на основу, како је наведено, изјава великог броја сведока:

- Када су пролазили поред албанске обале, пред посадом и пред пратиоцима краљевог ковчега, дешавао се невероватан призор: таласи су се одбијали о пешчану обалу, секли су је својом силином, а пред пратиоцима се појављивао читав низ људских костура. Нико није могао да схвати шта се дешава. Ипак, схватио је ађутант, заповедник разарача „Дубровник. Баш на том месту 1916. године избила је српска војска на обалу мора, где је требало да их чекају савезнички бродови, бар је тако било обећано. Нажалост, од тог обећања није било ништа, јер су на том месту српску војску дочекале немачке хаубице. Савезници су те године, да би се мало оправдали, понудили регенту Александру, који је и сам био јако болестан, да макар њега са пратњом пребаце до неке болнице у Италији или у Француској. Регент је то одбио и остао са својом војском, која је била јако исцрпљена, изгладнела и болесна. Војници су умирали из дана у дан, а тела није било могуће сахрањивати у каменом залеђу, сахрањивали су их у песку на самој обали. Осамнаест година касније, ковчег са телом мртвог краља пролази поред тог места, а његова мртва војска устаје да га последњи пут поздрави – приповеда Арсић о догађају који је остао забележен у тадашњим новинама, а онда потпуно заборављен.

Он подсећа и на чињеницу да је, ако изузмемо краља Петра Првог Карађорђевића, који је умро у Београду као подстанар (двор је реновиран, данас је то Петрова кућа на Сењаку која никада није била у власништву Карађорђевића), књаз Милош био једини владар у модерној историји Србије који је умро у свом кревету. Сви други су или убијени, или су умрли далеко, протерани из Србије. То је судбина владара, судбина две закрвљене породице чији сукоб траје безмало два века.

Постојале су две велике шансе да се Карађорђевићи и Обреновићи измире. Први случај је био када је књаз Михаило показивао нескривене симпатије према кћерки књаза Александра и кнегиње Персиде, принцези Клеопатри Карађорђевић.

- Кажу да је управо њој посвећена песма „Што се боре мисли моје“. Ту љубав, наравно, не би дозволио нико од Карађорђевића, јер је сећање на секиру у Радовањском лугу било свеже. Друга прилика била је када се књаз Петар венчавао на Цетињу са кнегињом Зорком. Идеја и жеља таста – књаза Николе била је да им кум на венчању буде краљ Милан Обреновић. Није то било случајно, јер су Обреновићи и Петровићи такође били у кумовским везама. Предлог будућег таста пренеразио је Петра Карађорђевића, а и краљ Милан је одбио псујући младенце, књаза Николу и  целокупне Петровиће – сведочи о пропуштеним шансама да се ове две династије измире књижевник Влада Арсић.

...

Комплетан текст у Слободи

Print Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe