sloboda-baner

Слобода 2165

У родном месту Светог Николе

Пише: Новка Илићnovka ilic

• Посета хришћанским историјским местима и црквама у Турској •

Увек желим да видим још неки део велике турске земље. Тако и овог јуна, боравећи двадесетак дана, једанаести пут у области Ајвалика, око 170 километара удаљеној од Измира, са пријатељицом Акћан упутили смо се у Анталију, на југоистоку Турске, тачније у мало, монденско, богато историјом, место Каш, на Медитерану. Са разлогом. Породица моје пријатељице некада је овде живела, отац је радио у државној “Зират банци”, те је за њих годинама место боравка било тамо где је то посао захтевао. Касније, и Акћан је постала службеник ове банке. После Анкаре, добила је посао у Ајвалику, ту где је била родна кућа њене мајке, у самом центру ове старе турске вароши, у чијој околини су велике површине под маслињацима. И данас кажу, турско маслиново уље је најквалитетније из Ајвалика. Егејско море, ниска влажност ваздуха, која је само око пет посто, ово је и ваздушна бања, нарочито у летовалишту Саримсакли, удаљеном седам километара од Ајвалика, са песковитом плажом дугом више од 15 километара. И изнад свега пријатни и добри људи. То је оно што ме је привукло да више од деценије одржавам пријатељство са Акћан и њеном млађом сестром Нурђан. Обе су у пензији. Жене у Турској после двадесет година радног стажа, одлазе у пензију, на свој захтев могу радити још највише пет година.

Каш

У Каш стижемо после осам сати вожње удобним аутобусом. У Србији оваквих неће бити још најмање петнаестак година. Испред свог седишта гледам телевизију, слушам музику, “шетам” по интернету. Све имам уласком у аутобус, воду, сендвич, колач, кафу, сладолед, “колу”, “фанту”, по избору. И то траје колико и вожња. Нико није нервозан, љут, нико не просипа по седишту, по поду аутобуса, сви остављају онако како су нашли ту, каже ми Акћан, која много путује, никада нису нестале слушалице, никада нико није покварио свој аутобуски тв екран. Незамисливо и неспојиво са нашим менталитетом. Када сам први пут ишла по Турској на путовање које је трајало цео дан, или ноћ, пале су све моје предрасуде о обичном турском човеку. Истанбул, Бурса, Балекисир, Измир, Чешме, Кушадаси, Ефес, Чанакале, Бергам, Галипоље… свуда турским аутобусима, сатима вожња, и никада нисам осетила умор. У Кашу нас чека Сезан, то је рођака Акћан. Она је директорица државне “Јап кредит банке”, у центру Каша. Вози нас до малог хотела “Сардуња” (мушкатла) на самој обали Медитерана. После осам степеника си у води. А затим на вечеру у супротном  крају града. Сутрадан је субота и Сезан пита где желимо да нас вози. Не знамо околину, нека она бира.

Демре, Свети Никола и Руси

Возимо се педесетак километара, и стижемо у Демре. Мало место препуно туристичких аутобуса. Највише руских. А стотине Руса около чекају своје водиче, чекају ред. У овом месту се налази чувена црква Светог Николе. Свети Никола је овде био епископ око двадесет година. У околини Демреа је рођен 270. године, а недалеко одавде у месту Мира где је био његов гроб, пронађено је неколико костију које се данас уз бројне иконе и друге црквене реликвије, чувају у Музеју у Анталији, главном граду ове области, удаљено око стотинак километара одавде. Црква Светог Николе је једно од важних светских ходочашћа, посебно за православце. Руски водич објашњава како је Свети Никола рођен у суседном месту Патари, а када је постао епископ малоазијске провинције Ликија дошао је у Демре, и место Мира и постао епископ Мирски. Изузетно је био уважаван у царској Русији, у Француској, Белгији, Холандији, Италији, Грчкој. Познат је и као Деда Мраз у холандском и енглеском језику. Легенда каже, временом је постао вољен и у Америци и био је један од заштитних светаца Њујорка. Преминуо је 343. и сахрањен је недалеко од родне куће. У Саборној цркви која је данас место ходочашћа његове мошти почивале су 700 година, да би 1087. биле пренете (кажу да су украдене), у Италију у Бари, где су и данас. Једна прича говори да је, како се ширила популарност Светог Николе на запад, непознати провалник, а сумња се да је био италијански трговац, оскрнавио његов гроб и покупио мошти, однео их је у Бари, где је свецу подигнута нова црква. А у неким списима стоји да је дана 26. августа 1071. године византијска војска поражена од Турака Селџука, и хришћани верују да се у овој пометњи Свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари , који је у то време био хришћански град и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087 .

Црква Светог Николе, Мира и стеновите гробнице

Зна се, после смрти Светог Николе, подигнут је мали споменик ван насеља Демреа, а касније како се повећавала његова популарност, требало је подићи већи храм, тако је и настала базилика Светог Николе. Више пута је уништавана. Први пут у 8. веку у великом земљотресу. После сто година почела је наново градња цркве, да би била завршена у 11. веку. Зна се да је највећа обнова била 1042. за време владавине цара Константина и његове жене Зое. А Русија је обавила велику рестаурацију 1862. Ова цркве Светог Николе у Демреу, њена архитектура, напомињу руски водичи, важан су пример средњевизантијске уметности. Састоји се од куполе, једне апсиде, узвишене платформе, собе-куполе, два пролаза, једне угаоне собе са североистока, друге на југозападу, са прелепим подним мозаицима, фрескама и саркофагом свеца.… Цео простор пун је руских туриста, нас четворо као да смо били залутали. Сви Руси су обучени прилагођено за овај простор, посебно жене са марамама на глави. Слушају причу о цркви и Светом Николи са великом пажњом. И са сузама у очима. Прилазе каменом саркофагу где је столећима почивало тело Светог Николе, скидају са својих златних огрлица привеске- крстиће, држе на каменој гробници… И плачу. Чекају или замишљају чудотворне моћи Светог Николе… Акћан, Сезан, ја и супруг Милош слушамо и гледамо. Религиозне емоције Руса су сасвим искрене. У групама туриста су стари, млади, деца, сви се слично понашају. Дружећи се целу деценију са Акћан научила сам је српски довољно да се разумемо, а олакшавајућа околност је била што је она то жарко желела, јер су њени преци пореклом из Пљеваља (Таслиџе, како овај црногорски град зову) и причам јој колико је и у Србији важан Свети Никола. Али јој објашњавам, гледајући руске туристе, Руси су рањивије душе… А затим моја Акћан прилази и сама саркофагу и крсти се онако како то ми чинимо. Видела је пре три године  када сам је водила у манастир Милешеву.

Ходочашће и у Патари

Задржавамо се мало дуже у цркви Светог Николе, овде у цркви много је пријатније и због врелине тропског анталијског дана. Неуморни Милош фотографише,  Сезан стрпљиво чека, ја и Акћан сваки би ћошак да видимо. А затим одлазимо до Мире, некадашње престонице Ликије. Мира је такође место ходочашћа. Из Демре сви дођу у Миру удаљену два километра. И најупечатљивије што се види овде, јесу гробнице урезане у стене. Застаје дах када се приближите стеновитим гробницама. Археолошка испитивања гробних рељефа и начина њихове израде говоре да је град Мира, а зову га и Кале, постојао пет векова пре хеленског периода, а своје златно доба доживео је у другом веку. Уништен је 141. године у земљотресу , а обновљен богатством Орома из Радиополиса и Ликија Магнума, римског Валије, подаци су које налазимо у брошурама на улазу у локалитет гробница, које изгледају као древне кућице урезане у стене. Њима се може само прићи, али не и ући, иако ходници и степенице воде до њих. Данас су ове стеновите гробнице као и Црква Светог Николе, под заштитом више светских организација и турска држава добро води рачуна о важним историјским, туристичким и културним локацијама. А преко пута необичних гробница су остаци римског града са импозантним театром из 2. века. Била је то, кажу локални водичи, у исто време и арена за гладијаторске борбе и представе са дивљим животињама. Много натписа у арени је још видљиво, а пролази и тунели за излаз на сцену су проходни. И издржљивији на врућину, пели су се до врха. Један део седишта је сачуван, нетакнут, а део амфитеатра ипак је урушен. Сазнајемо да се неке од бројних маски које су украшавале позорницу, данас чувају у градском музеју у Демри и музеју у Анталији. И у Мири затичемо бројне Русе, а када питам једног руског водича зашто толико интересовање за овај део Турске, он одмах одговара: ”Па због Светог Николе, Демре, Мира и Патара су незаобилазна места када Рус дође у Турску. За нас Русе, Демре је посебан, зна се црква Светог Николе током османлијског царства није се користила, али ју је наш цар Александар обновио. И ово је за нас ходочашће. А тек да сте овде у децембру, на Дан Светог Николе.” А док пишем ове редове, присећајући се јунских утисака из Турске, читам вест да су мошти Светог Николе стигле у Москву, а до краја јула биће изложене у Санкт Петербургу, када се враћају у Италију, а договор о слању мошти Светог Николе у Москву постигнут је прошле године на састанку папе Фрање и патријарха Кирила, што је уједно био и први састанак поглавара руске и римокатоличке цркве.

Антички театар и медитеранска плажа

 Из Демреа и Мире и нас четворо одлазимо у Патару. То је једно велико село где је рођен Свети Никола. Обележја о тачном месту рођења у овом селу нема, нити локално становништво о томе зна више. У Патари је огроман антички локалитет, до кога се долази пешачењем два километра. Археолошка истраживања још трају, али део који је завршен је веома занимљив, са широким амфитеатром, и сценом. Акћан се пење и покушава да пева неку севдалинку. Одзвања њен глас, мој смех, “дежурни фоторепортер” бележи… После дуге шетње античким ходницима, трговима, купатилима, одлазимо на супротну страну Патаре, право на чувену плажу дугу око 25 километара са жутим најситнијим песком. Стижемо у друштву једне младе Италијанке коју смо упознали током обиласка античког локалитета, и она нас вози својим аутом до плаже. Она живи у Истамбулу, професорица је италијанског језика. Улазимо у воду прелазећи пешчане дине којима ветар сваког тренутка мења облик. Пријатни средоземни стални ветар, и топла блистава светлоплава вода враћају нам снагу одузету претходним дугим пешачењем и врућином. Кажу овде, на овој плажи има велики број корњача, појављују се у вечерњим сатима, полажу јаја. Нисмо могли да их чекамо. Имали смо у плану да видимо још мало Анталије.

Калкан, град досељених Енглеза

После Патаре одлазимо у Калкан. Модеран градић са стрмим сокацима. Уређеним продавницама, лепим ресторанчићима. Сати су поподневни и град је пун. Овде је највише Енглеза. Средовечни, пензионери. Шетају, седе, пију, ручају, вечерају. Сезан објашњава да је то почело пре десетак година. Енглези су у великом броју овде покуповали куће, апартмане, и сада ту лети живе. Није им скупо, клима добра. Уживају. Многи остају и целу зиму. Лета су овде топла и сува, дневна температура је до 38 степени. И зиме су топле, али се кажу, температура спусти и до 10 степени. Враћајући се ка Кашу, Сезан зауставља на месту где је поред пута већ колона аутомобила, да бисмо виделу чудесну плажу Капуташ. То је увала до које се са магистрале стиже силазећи стотинама степеника, а доле је нестваран призор: златни песак, светло плави појас воде, а затим вода боје мастила. Плажа је пуна и свако ту може доћи, не плаћа се улаз, бројни страни туристи долазе само да фотографишу ово бајковито место, фотографије праве са магистрале, јер силазак до плаже траје.

Повратак ка Измиру, земљотрес

Опет смо у Кашу, једном од најважнијих градова у Ликији. Седимо у центру, старом делу града, или чаршији, како то Турци зову. После дуге шетње, Сезан нешто раније одлази кући, да се одмори, чека је посао у банци. 

...

Koмплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.