sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2167

На прагу вреле политичке јесени

Пише: Александар Петровић

Србија је никад ближа потпуном признању Косова и никад даља од „европског пута“, притиснута између чекића и наковња – „братске руке“ из Русије и западно-демократских метода на принципу „штапа и шаргарепе“.

Не дешава нам се први пут у историји да се нађемо између великих сила, али Србија никад није имала горе политичаре и дипломате... Притом, партократија је постала синоним за демократију, старлете за дипломатију, а купљене дипломе симбол академског звања и, нажалост, (не)знања.  

Брисел агресивно, у оквиру поглавља 35, инсистира на „нормализацији односа са Приштином“ која није ништа друго до улазак Косова у УН и веома брзо његово признање. Председник Србије, Александар Вучић коме је почивши маршал Тито узор и политички гуру, покушава да, као некад талентовани бравар, спољну политику води балансирајући између истока и запада, у исто време, обрачунавајући се са свима који не мисле као он, успоставља  аутократско-диктаторски режим у Србији. Маршалу је лупинг успео, а Вучић наивно заборавља да је политички плусквамперфекат давно отишао у историју, и да су сада друга времена која захтевају много виспреније и модерније политичаре. Свестан да ће га „демократска Европа“ пустити да од своје земље направи личну прћију, уз услов да призна Косово, свим снагама владавину права поништава и јача, кроз државне институције, свој и положај своје партије напредњака. Најављујући „унутрашњи дијалог о Косову“ он „моли“ Србе да нађу заједничко решење по питању Косова, наводећи да „Србија није слаба као што је била 1999, 2004, и 2008. године, али није Србија, нити сме да буде, бахата и арогантна као што је неретко била.“

Не треба много мудрости да се између редова извуче право значење – Србија не сме да буде бахата и арогантна, већ послушна. За послушност је задужен сам председник који ће, сасвим сам сигуран, да буде најпослушнији „Европејац“, а грађани Србије, модерни робови и најмање плаћени радници у Европи, неће бити у прилици да утичу на било шта ни у унутрашњој, још мање спољној политици владајућег режима. „Унутрашњи дијалог о Косову“ је, по саветима добро плаћених Вучићевих саветника, начин да се његова лична одговорност при признању Косова пребаци на колективну и тако му обезбеди још неки мандат. Шта ће бити са вековном српском територијом и народом који није побегао са Косова, њега много не интересује. Снисходљив и понизан у комуникацији са Бриселом, бахат и агресиван у опхођењу са сопственим народом, спрема најстрашнији сценарио чије ће последице бити тешке и далекосежне.

БИА партијска агенција?

У склопу учвршћивања свих полуга и свих нивоа власти, у скупштинску процедуру ушле су измене и допуне Закона о Безбедносно-информативној агенцији које је припремила Влада Србије. Братислав Гашић, локални крушевачки шериф (по приступници СРС керамичар, са касније пријављеном дипломом економисте?!), власник приватног предузећа „Сантос“ (телевизије „Плус“ и предузећа „Сантос“ за производњу чаја и кафе), бивши министар одбране за чијег мандата се догодила страшна несрећа у којој је страдала цела посада војног хеликоптера и беба (седам особа), познат по сексистичком коментару упућеном новинарки, после једногодишњег „тиховања“, министарску фотељу је у мају 2017. заменио директорском, ни мање ни више него БИА. Ништа чудно и неубичајено да се, после скандала, грешака и пропуста са претходног, кадар СНС-а пребаци на још боље и утицајније место.

По новим изменама и допунама Закона о Агенцији, директору Гашићу се дају одрешене руке да: процењује да ли припадници БИА раде добро или не и да их, сходно „учинку“, више или мање награди (самостално одређујући коефицијенте, као и бонус зараде за истицање у служби), по сопственом нахођењу одлучује о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, о томе ко ће добити посао у Агенцији (разуме се, без конкурса).    

Постављањем Гашића, који иначе важи за једног од људи од највећег поверења председника Вучића, за директора, БИА ће бити под директним утицајем напредњака, те ће се тако извршити апсолутна политизација тајних служби. Опозиција је реаговала тврдећи да „управо присуствујемо стварању страначке обавештајне службе“ која ће се борити више против „унутрашњег непријатеља (свих који не мисле и не раде исто) него против организованог криминала и тероризма“.

Да је на видику, за опозицију и противнике режима, још тежа и гора ситуација, доказ је да се Закон и његове измене доносе по хитном поступку и на време – пре јесени.

Радници и нерадници

Просветни радници су, као и много година уназад, и ову школску годину започели претњама да ће штрајковати и тако довести у питање регуларан завршетак године. Синдикати војске и полиције такође. Да ли се поново прети „празном пушком“ или ће буџетлије успети да се организују и изборе за достојанствене зараде, а не као до сада за мрвице са, не баш празног, стола, остаје да се види. Свима је постало јасно да су обећања власти о укидању државних агенција и непотребних служби остале мртво слово на папиру, да се велике количине новца и даље одливају на ту страну, да се у време забране запошљавања измишљају нова радна места за збрињавање напредњака (са, углавном, сумњивим дипломама), а да партократија улогу Националне службе за запошљавање пребацује у просторије владајуће странке. На делу је, како је метафорично рекао један београдски професор, „терор лоших ђака“.  

Објављивање просечне зараде итекако провоцира просветаре, војску и полицију, јер је много виша од њихове. Примера ради, просветни радници са средњом спремом (некадашњи учитељи) пре тридесет година имали су плату која је била на нивоу републичког просека. Данас већина запослених у школи, осим домара и хигијеничара, има факултетске дипломе (процентуално више од 85% високообразованог кадра), и нижи просек од републичког.

Деценијама уназад радници су протестима успевали да колико-толико поправе свој положај. Међутим, долазак страних компанија у Србију – земљу најјефтиније радне снаге (како нас рекламирају на берзама рада), доношење једног од најригиднијих Закона о раду, запошљавање радника преко агенција на лизинг са, углавном нижом платом од загарантоване, потпуно је угасило жељу за борбом и пацификовало радничке трибуне. Чак се, после протеста у Фијату поставља питање инструментализације радничких протеста. Јасно је да се годинама, сиромашењем и уништавањем средњег слоја, систематски уништава и радничка класа. Модерни робови се налазе у безизлазном положају јер им за вратом дахћу незапослени спремни да раде за још ниже плате. Тако су радницима трајно везане руке, а послодавцима омогућене разне махинације. Доказ да је најлакша манипулација – манипулација сиромаштвом, добио је потврду у радницима Гоше којима се дугује појединачно више од 5.000 евра, а држава не уплаћује ни 30.000 динара, колико је у преговорима обећала. С друге стране, Фијатови радници не само да нису добили тражено већ су, уз потписан споразум о минорном повећању основице за обрачун плата, потписали и да неће штрајковати?!

У исто време, председник свих грађана, Вучић у више наврата дели лекције и младе назива нерадницима: мајке које, по њему, рађањем узимају државна давања и тако избегавају да раде и младе људе јер желе да се запосле у државном сектору, а неће да постану своје газде и сами започну бизнис! Државни сектор је, вероватно, по његовом мишљењу, резервисан за страначке кадрове и апаратчике, а они који то нису могу само посао да нађу у сопственој фирми или ван граница Србије.

Отпор и опозиција

Септембар, полазак деце у школу и почетак припрема осиромашених грађана за зиму (огрев, зимница) скоро увек је био окидач за све протесте и штрајкове. С једне стране, владајућа клика има своје проблеме (празна каса, обећана борба против корупције, библијска суша која је смањила БДП), које не решава, али зато свој положај осигурава на све радикалније и бескомпромисније начине. С друге стране, осиромашени грађани све више савијају кичму и главу. Спорадични протести због смањења плата и пензија, због драстичног умањења субвенција и откупних цена пољопривредних производа, организовање вишедневних протеста „Не давимо Београд“ и „Протест против диктатуре“ нису потресали власт. Чак супротно, давали су им маневарски простор да за све проблеме оптужују опозицију која већ пет година није на власти. Највећи парадокс је да је од овакве власти гора само – опозиција.

У Србији, историјски гледано, опозиција никада није била јака и добро организована. Спорадично се удруживала и раздруживала, стављајући испуњење својих жеља и потреба изнад националних, државних и, нажалост, народних. Чини се да је опозиција потпуно изгубила главу откад су им напредњаци „украли“ властити програм и пут ка Европи, те је сада већ временски забрињавајући период њиховог неделања и немогућности идејног удруживања.

....

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.