sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2169

    Природа међународних односа XXI века

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Крајем друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Russian Revolution, a Century Later

    Срђа Трифковић

    A hundred years ago, in the early hours of November 7, 1917, the Bolsheviks grabbed power in Petrograd. Within weeks they took advantage of Russia’s collapsing political and social structure to impose control over the country’s heartland. The result of the coup was a tragedy of world-historical proportions. A vibrant, flourishing culture was destroyed amidst a bloodbath one hundred times worse than the terror in France in the 1790’s.

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Спомен музеј Иве Андрића у Београду

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Ни 42 године после смрти јединог нашег нобеловца, јавност у Србији не зна многе важне детаље из његовог живота, попут оног да је поклонио целокупан износ (данашњих око милион евра) Нобелове награде • 

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Прича о двојици српских владика

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Убрзо после такозване ’’арондације’’ или реорганизације у Српској православној цркви у Америци и Канади сазнао сам да наша Српска православна црква Светог Саве на Валингс путу није више била у саставу Новограчаничке епархије у Чикагу и владике Лонгина него под јурисдикцијом владике Митрофана који је управљао Источним делом Америке.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Saga of Two Serbian Bishops

    By Nikola Maric

    Shortly after the so called “Arondacija”, or redistribution in the Serbian Orthodox Church in America and Canada I found out that our Cleveland St.Sava Church on Wallings Road no longer belonged with the New Gracanica in Chicago and its Bishop Longin but with Bishop Mitrofan who administered the Eastern part of America.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    Mihailovich against Romel

    By Miloslav Samardzic

    Милослав Самарџић

    ON FILE: Lesson 3: Sabotage and Diversions during the “Battle for Supplies”

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Словеначка антисрпска пропаганда

    Пише: Александар Петровић

    Политичка и ратна пропаганда у словеначким листовима „Slovenec“ и „Ilustrirani glasnik“ илити Како су неки видели српску војску у Великом рату

    Опширније...

Слобода 2167

Чедомир Павић: “Странац” који свједочи истином

Пише: Драго Перовић

У години рођења Чедомира Павића (1882.) Вилхелм Дилтај је добио катедру на универзитету  у Берлину, одакле ће до краја каријере, а и живота, истрајно покушавати да на трагу Кантове Критике моћи суђења покаже као је у субјективним, хуманистичким, наукама могуће објективно знање.

То питање ће преко Хајдегерове и Гадамерове херменеутике, остати једно од кључних питања и нашег времена. Проблем се, поједностављено речено, тиче тога како, за разлику од посматрајуће, објективне природне науке, хуманистичке науке, односно човјек као њихов истовремени и субјект и објект, може објективно да говори о самом себи. Како о оном у чему сам учествује, што се њему лично догађа, што га дотиче са свих страна, говорити без пристрасности и интересности? Један од најбољих свједока могућности објективног говорења о субјективном мишље-њу и дјелању јесте Чедомир Павић и његова књига С Пацифика на Скадарско блато. На који начин?

 Пред нама је једна несвакидашња на више начина: 

1)        она нам не допушта да се са њом лако обрачунамо тако што ћемо је смјестити међу све остале књиге сличне тематике и сличног жанра (ратни дневник, мемоари, путопис); она није ни једно од то троје, а јесте и једно и друго и треће, и још нешто више преко тога;

2)        несвакидашња је због „чојства и јунаштва“ њеног несвакидашњег аутора, човјека за кога ни његови ближњи, кад су га видјели под Скадром, нијесу могли да вјерују својим очима кад су га видјели, па су се кладили да ли је то он или није он;

3)        необична и по томе што, упркос ратном стању које описује, не помиње ни појединачне јунаке, ни заслужне борце, и тако намеће један код Срба сасвим нов, а добар обичај по коме су у првом плану опште добро и општи интерес а не појединачна истицања и извикивања, надметања и надгорњавања;

4)        несвакидашња, јер је пребогата како лирским описима тако и мисаоним анализама и увидима који су невјероватно прецизно скенирани, истакнути и описани, назначени као феномени и проблеми, мотиви и циљеви које ни до данас ни као појединци ни као народ нијесмо успјели да осмотримо и ријешимо, разумијемо и остваримо;

5)        неупоредива је по изузетно израженој и развијеној националној свијести и бризи о цјелини српства;

6)        Несвакидашња је по љубави са којом се аутор односи према српству и са начином како износи смисао цјелокупне скадарске операције у склопу не само Првог балканског рата, већ и цјелокупне српске историје посљедњег полумиленијума;

7)        не познајем ни једног аутора, свједока, који тако искрено говори о свом сопственом положај унутар широких ратних дешавања, без икаквих уљепшавања и истицања, са позиције „башибозука“ (113),

8)        по свом етичком потенцијалу, по тој епској моралној вертикали која  почиње са Хомером и свој врхунац код нас добија управо ослобађањем Скадра, може се ставити раме уз раме са Горским вијенцем и Примјерима чојства и јунаштва.

Тематику књиге чини Први балкански рат, односно ослобођење Скадра, али она се суштински не бави првенствено са тим.  То је књига о оној данас незамисливој обичајносној стварности у којој је све што човјек као појединац и један народ као народ, држава као држава, треба да има „остављено ’на образ’“. То свеприсутно остављање на образ давало је снагу историјској истрајности у ослободилачкој борби. Крајњи резултат Павић једноставно сажима слушајући непознатог Васојевића који говори о Васојевићкој бригади и њеном командиру Радомиру Вешовићу: „Вала Радимир је сачувао образ, али је изгубио бригаду, свео нас је ево на један батаљон!” Уз војничку молитву и „онај инсект што се гаји у сјенци оружја на пољу ратне славе гдје се историја ствара“ (57) на дјелу је, дакле, конкретна историјска „освета Косова“ (18). То свједоче и сузе сусрета на Косову и Метохији. Историјски услови, за чије стицање су одговорне генерације од Мартинића и Круса, коначно су пружили прилику и старима и младима да остваре тај полумиленијумски идеал. И једни и други се утркују да је макар погибијом искористе. Иако књига описује обичног ратника, а не војсковође и стратеге, она је пребогата оним људским, сувише људским, стављањем слободе свих испред личних потреба и могућности. И циљ је постигнут:

„Тако се у овом рату у три мјеста састају браћа из Црне Горе и Србије и то у окршају: код Пљеваља, Ђаковице и Љеша, а осим тога на састанак су ишли и у Пећ коју су Црногорци освојили и у Сјеницу коју су Србијанци освојили, али та два састанка су били посље окршаја.“

Отуда заједничка опсада Скадра и ова прије свега етичко-етнолошка, па тек онда културно-антрополошка, студија свједочи вјерно о историјском постојању једног данас непостојећег народа, његових обичаја, законитости, идеја и идеала.

Као што се сама књига не да жанровски укалупити, тако се ни сам писац не да јасно одредити да би се разумио. Он је новинар-уредник, али се овдје уопште не бави својим послом. Он се осим као посматрач и приповједач појављује и као организатор, учесник, свједок, избјеглица и исељеник, опозиционар и добровољац, пјесник и путописац... Суштински Чедомир Павић је странац који библијски свједочи:

„Ја хоћу, колико умијем и колико је дозвољено да описивањем и приповиједањем изнесем читаоцима удаљеним слику из опсаде Скадра. Да та слика буде што вјернија послужио сам се једино својим очима и својим ушима у мјесто икаквих других података.“ (64)

И то вишеструки странац. Као странац он бјежи из Црне Горе (јер су његове идеје стране том учауреном политиканском духу), као странац (природно) долази у земљу странаца (САД), као странац враћа се у Црну Гору, као странац учествује у рату...   Он долази из једнох безумног „вртлог(а) имигрантске струје“ (15) у једну сасвим друкчију, ратничку „безумност“. И при том и сам он, слабовид, „безумно“ страхује да неће „боја ни видјети, због примирја“ (84).

То странствовање му омогућује да на овј релативно малој површини папира, свега 100-ињак страница изнијансира и разлучи колоплет различитих погледа на свијет: поглед странца у Америци и са њим повезан амерички поглед на свијет, српско-(југо)словенски исељенички поглед на свијет, ратничко-ослободилачки поглед на свијет, женски поглед на свијет, качачки поглед на свијет, турски поглед на свијет... Сваки од њих је настао у односу на неки други. Због тога сваки појединачно у својој историчности, преплитању, узајамности и супротстављању са другима, потврђује да је заснован на неком одређеном човјековом расположењу, осјећању. И да јесте само док га носи то непатворено осјећање.

Два најсупротстављенија погледа на свијет свакако су црногорски и амерички поглед на свијет. Генерална слика Новог Свијета окарактерисана је његовом суровошћу и заморношћу, осјећајем даљине и туђине, али и мјестом гдје су многи „бољу срећу постизали него игдје друго“ (18). Критика индустријске једноличности и досаде коју оно изазива одговара положају и животу странца у друштву странаца. У једној јединој реченици Павић слика САД у свом пуном погону, на врхунцу свог тада несагледивог развоја, са темељном критичком свијешћу која упућује на све оно ка чему ће тај развој даље водити:

„Тешки и тупи утисци, који умарају и разоравају, задобијају се по великим градовима американског индустријског истока, гдје стучени људи само фантазирају о златуи у збрци неукусних многоспратних кућерина, у диму и прашини, уз прасак растопљеног челика, уз треску и јурњаву жељезница и уз зврку машина заглушних фабрика с хиљадама димњака и пишталица.“ (22)

И даље: „Сви велики американски градови слични су, једног су типа и кад бих о једном говорио, говорио бих исто о свима“ (29). Осим Сан Франциска, Вашингтона „сви остали велики градови, индустријски, трговачки и саобраћајни центри са димом, прашином, с вјечном вревом и непрекидном треском представљају ми једно исто: Њу Јорк. Изгледа као да су се сви велики американски градови сручили у њ,  а остали велики американски градови изгледају као комади Њу Јорка... Њу Јорк је прави Вавилон западног свијета“ (30).

Ипак, у сред тог суровог свијета Павић је пронашао оно што му одговара, универзитет Беркли: оазу „школске атмосфере“ која се „пријатно удише“ и није „загушљива“ као у Европи, пронашао је атмосферу која ће му омогућити спокојство у раду, „нови пут“ и „нови рад“ (16) у Новом Свијету зачињен слутњом немогућег, оног што ће мимо њега, „као гром из ведра неба“ одлучити за њега да све остави иза себе и крене назад. „Једна ’немогућност’ претворила се у могућност“ (17), балкански поробљени народи су објединили свијест о слободи. „Освета Косова“ је постала досасњани сан, оно немогуће постало је реално. Узбуђење, одушевљење, занос, узрујаност, грозничаво очекивање, нестрпљење, поникли су из оне скривене слутње да се може десити слобода. Вијест о објави рата од стране Црне Горе Турској (9. октобар) промијенила је све, једна неповезана, подијељена руља исељеника, опчињена америчким сном, показала је да јој је „оно најмилије понос што вазда осјећају да припадају српском роду“ (18). И одмах после тога „побједа на све стране“ (21).

Како неко ко је уморан од суровог живота, ко вапи за миром, тишином, и спокојством без размишљања креће у неизвјесност рата, и то тамо далеко? „Часови су били узбудљиви, све је дошло изненада: растанак с Калифорнијом и повратак у давно остављени завичај кад се није ни сањало; можда читав прекрет у судби, а можда ће се и остати на бојном пољу!“ (23) У овом прикривеном „можда“ смјештена је цјелокупна историја српског народа и жеља да се она испуни. Добро, разумљиво је да један тако национално освијештени дух какав је био Чедомир Павић крене на пут повратка. Али ко су ти остали Павићи који крећу са њим, о свом трошку у смрт? Павић наводи: „Срби у Америци су из српских крајева под Аустро-Угарском Има их велики број и из Црне Горе, али из Србије их скоро нема, осим мало занатлија; сељачка маса у Србији остала је нетакнута сеобом у Америку“ (25). Овим ставом не потврђује се већ позната демократичност и брзи развој тадашње Србије, већ се прије свега показује да оно што се у посљедњих 100. година лажно назива великосрпска идеологија, хегемонизам и ко зна шта све не није дошло из Србије. Напросто, ради се о осјећању слободе које је све српске територије вукло на уједињење са Србијом. То значи да Србијанци нијесу могли проширити своју идеологију на остале, већ је српство Срба изван Србијице било неупитно  најаче везивно ткиво. Осим податка да у тадашњој емиграцији скоро да није било Србијанаца, све то потврђују и часописи у којима је павић био новинар или уредник у САД-у: Србобран, Американски србобран, Српска независност, Српски гласник. Као да ти не-Србијанци нијесу знали ко су!!!

***

Подскадарски описи су двоструки: описи оног чега има у изобиљу, воље да се погине за слободу, и оног чега нема а морало би да га има. Иако је војска први пут униформисана, убрзо је та уноформа личила на све осим на саму себе. Без војничких огртача и шињела, са сукненим сељачким кабаницама или капутима, са продртим опанцима, и голи и боси... Ипак, „црногорски војник ће опростити сваку другу оскудицу само ако му се довољно хране даје“ (76). Оно што је на почетку највише недостајало, данас незамисливо, биле су гусле.

Наш батаљон на Бокси по доласку на муке је био без гусала; што их је било поломиле су се кроз Проклетије куда је човјек једва пушку пронио козјим путем. Али вазда се лако досјетити за оно што се не губи с ума: брзо су гусле удесили од тенећих кутија од муниције. Ријетко која ватра бјеше без гусала, обично се по шест заједно чујаху на шест мјеста и свак могаше да бира коју ће пјесму, слушати и којег пјевача.“ (78)

Дурмиторска бригада, дробњачки батаљон, атмосфера општег одушевљења и оптимизма, добродошлица, логорски живот, први марш, крчме које прате војску, кише које не престају, уши и стјенице које се не дају истријебити, први пуцњи и плотуни, непрекидне гласине које муте војску, дајући јој лажну наду, разни облици гатања и предвиђања, снови, извјештаји са других ратиштас, чамотиња дозивање непријатеља у вријеме примирја, (неправедна) оптужба свих других за издају, топовски дијалози, непријатељска ратна лукавства и војничка наивност, жртве и рањеници, старци и пионири...

У вријеме борби:

„Граната за гранатом бије, пуца, дими и рика за риком не издушује као да хоће да се одломи она капа бардањолског виса изнад жутог појаса и свака пед тамног земљишта пуши као да су ту небројена грла вулканског кратера.“ (103)

А у вријеме примирја пјесма и гусле, шале и приповиједања, такмичење и наслућивање да ће „нешто добро ... бити“, досада и игра, „Хотел хаубица”, „Хотел граната”, „Хотел брзометна батерија” ... А одмах затим Павић јасно види „појас смрти“ како „иде пољем и преко брегова и опасује Скадар“ (83), умно закључује „како је немилосрдна ненасита неман рата“ (86). Ту су и каравани коња са рањеницима и поворке носила „без јаука“, леш до леша преко којих мора да се гази, срећа и несрећа,

На крају, истанчана анализа одличног познаваоца људског стања. Послије три дана непрекидне борбе: 

„Сви Васојевићи бјеху као у неком заносу, сваки од њих викаше и причаше нешто више за себе него за остале и кад би којег човјек питао нешто требало би и по три и четири пута да зове док се тргне и разабере да одговори. Неки бјеху обневидјели од тродневног огња, неки полусвучени размахиваху тамо и амо као пијани људи посље туче и причаху као у свађи и пријетњи, понављајући неке ријечи непрестано. Три дана и двије ноћи ови су људи били подвргавани једном страшном судском процесу, гдје су невидљиви суци сваком од њих досуђивали или живот, рану или смрт. Процес је свршен и сад се по сваком преосталом познају силни нервни потреси.

Све је смијешано, чете и батаљони се нису распознавали, а команди ни трага није било. Они што пуцају већина је који нијесу ступали у борбу око Скадра, па мислећи да ће Скадар сутра пасти грабе да и они опале којом.“ (111)

Свеукупно: „4500 жртава Црногораца и Србијанаца“.

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2017 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.