sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2170

    Светска жаришта на прагу нове године

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Током више од две деценије после распада СССР-а, кључне личности обе главне америчке партије прихватиле су став да је неприкосновена војна моћ САД битни предуслов за успостављање и одржавање новог планетарног поретка. 

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Памет у главу и ранац на леђа

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • „Агонија ће се завршити једног дана, народ ће и ове отерати, али до тада ће они све покрасти, и постаће власници свега у Србији, а ја не смем да дозволим да постану власници моје деце, унука и њихове будућности“ •

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Ко сме и може да заборави прошлост?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    “Не гушите се у сузама због прошлости”, каже председник Вучић

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Јелена надгледа Волстрит?

    Пише: Д. Савић

    Доналд Трамп предложио Американку српског порекла за престижну функцију. Меквилијамсова ће добити петогодишњи мандат

    НА челу америчке Савезне корпорације за осигурање депозита ускоро би се могла наћи Јелена Меквилијамс (43), Американка српског порекла из Охаја, тренутно водећи правни заступник регионалне банкарске корпорације „Фифт трд бенк“ (ФИТБ) из Синсинатија.

    Председник САД Доналд Трамп објавио је да намерава да Меквилијамсову предложи на ову престижну функцију из области банкарства и финансија, а да би добила петогодишњи мандат, потребно је да добије „зелено светло“ Сената америчког Конгреса.

    Меквилијамсова, која од јануара ради као главни адвокат регионалне банке, скренула је пажњу на себе управо радом у Сенату Конгреса, посебно у Одбору за банкарство. Она је била виши саветник председника овог одбора, републиканског сенатора Ричарда Шелбија, али је у Конгресу на разним позицијама радила од 2010. године. Претходно је три године била правни заступник Управног одбора Савезних резерви, задуженог за помоћ у примени монетарне политике САД.

    Меквилијамсова, која је из Београда у САД дошла као средњошколка, завршила политичке науке и право са највишим оценама на престижном калифорнијском универзитету Беркли, на високој функцији би требало да замени Мартина Гринберга, кога је поставио Трампов претходник Барак Обама. Меквилијамсова би била члан Управног одбора Савезне корпорације за осигурање депозита до закључења мандата, што истиче 15. јула 2019. године. А потом би, уколико то одобри Сенат, постала директор Савезне корпорације за осигурање депозита САД у наредних пет година.

    Гринберг, који на функцији остаје до краја мандата, који истиче овог месеца, до сада је одолевао напорима Трампове администрације да уведе нова правила у финансијском сектору.

    Амерички председник, међутим, као свој приоритет истиче успостављање нових правила за Волстрит, тврдећи да жели да подстакне економски раст у САД. Постављењем Меквилијамсове, Трамп би заокружио тим који би спровео ревизију финансијских регулатива усвојених за време Барака Обаме.

    Савезна корпорација за осигурање депозита игра кључну улогу у регулисању банака широм САД, заједно са још неколико америчких агенција.

    Политички аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић за наш лист каже да Јелена спада у ред оних који заслужују одговорну фунцију:

    - Иако њени ставови, можда, нису познати широј јавности, њен рад није непознат америчком Конгресу, па не очекујем да ће бити проблема са њеним именовањем у Сенату. Могуће је да ће демократе бити уздржане, зато што је то њихов генерални став према Трамповој администрацији. Но, Јелена ужива углед у обе политичке партије. Биће то велики изазов за њу, биће једина жена у корпорацији, и најмлађа од свих - закључује Кесић.

    Опширније...

  • Слобода 2143

    Песме Јанка Туфегџића

    Пише: мр Радован Калабић

    radovan-kalabic

    Борба за независну Хрватску почела је давно пре Другог рата и, уз политичку подршку са Запада, трајала и после тог рата

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Ни лепота их не може спасити

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • У 200 српских села нема ни једног становника • Око 1200 села су у фази нестајања • За деценију ипо 18700 првака мање у српским школама •

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Овде нису наочари чича Драже

    Пише: мр Радован Калабић

    Novka Ilic

    У првој половини новембра спелеолози Академско-спелеолошко-алпинистичког клуба из Београда ангажовани од чајетинске општине, поново су се спустили у јаму Церова у којој су месец дана пре тога пронашли остатке људских скелета.

    Опширније...

Слобода 2168

Глобални ризици и српске опције

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

На измаку друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

Скоро пола века после Другог светског рата (19451991) свет је почивао на биполарном моделу који се показао као релативно стабилан. Обе суперсиле прећутно су прихватале постојање интересних сфера супарника, што се видело у наглашеној уздржаности САД током совјетских интервенција у Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. Геополитичка утакмица водила се у спорним зонама Трећег света (Блиски Исток, Индокина, Ангола, Никарагва итд), али су правила игре почивала на релативно рационалном прорачуну односа између цене и користи спољнополитичких потеза. Ратови клијената остајали су локализовани. Имплицитна рационалност обеју страна чинила је могућом деескалацију повремених криза (Берлин 1949, Кореја 1950, Куба 1962) које су претиле прерастањем у сукобе катастрофалних размера.

Биполарни модел био је плод јединствених геополитичких околности које неће бити поновљене у догледној будућности. Свет поново постаје мултиполаран, али САД још нису спремне да ту чињеницу прихвате. Кроз историју често су хегемонистичке тежње водеће силе водиле ка дестабилизацији међународног система и рату, од Луја XIV до Хитлера.

У годинама непосредно после распада совјетског блока било би за очекивати, са становишта хладноратовског реализма, да се Американци ослободе трајних глобалних обавеза, да демонтирају НАТО и да се „врате кући” у улози спољних балансера, када и ако то буде потребно. Аутор чувеног дугог телеграма (1946) и један од твораца Труманове доктрине (1947) Џорџ Кенан сматрао је трагичном, историјском грешком што то није учињено. Велики проблем и за Америку и за цео свет представља чињеница да су упозорења Кенана и других противника глобалноимперијалног концепта остала без одјека. Вашингтонски конгреснолобистички дуопол и спољнополитичка „заједница“, у спрези са војноиндустријским комплексом и Вол Стритом, определили су се почетком 1990тих за модел монополарне глобалне хегемоније који нема историјског преседана нити рационалног утемељења.

Епоха избалансираног супарништва две суперсиле била је релативно кратка, мање од пола века. Нуклеарно оружје створило је еквилибријум који је на моменте стварао привид статичности. У темељу позног хладноратовског система била је доктрина узајамно гарантованог уништења (MAD). Она је супарницима омогућила да настављају надметање по рубним подручјима Трећег света, а да истовремено постижу договоре о ограничавању стратешког наоружања и у Европи граде детант. Потом је уследио још краћи период глобалне доминације САД, са исходом који одише иронијом: концепти америчке изузетности и цена одржавања либералне глобалне империје показали су се корозивним за само америчко друштво и фаталним за легитимност система у целини.

МУЛТИПОЛАРИЗАЦИЈА СВЕТА – Светски хијерархијски систем постаје изразито динамичан. Он одражава нарушене претензије самопроглашене хиперсиле, која истовремено губи способност за одржавање кохезивне друштвене динамике код куће и за неспутану пројекцију моћи ван својих граница. Овај проблем није стран познаваоцима појаве империјалне пренапрегнутости кроз историју: примере пружају позни Рим, Византија после Манзикерта, Шпанија под Филипом II, Отоманска империја после друге опсаде Беча, Велика Британија после Великог рата... Историјске паралеле свеједно се одбацују од стране неолиберално-неоконзервативног дуопола. Они сматрају данашњу Америку вредносно утемељеном заједницом која се одликује „изузетношћу“ (exceptionalism) у односу на остали свет – појавом без преседана у историјском искуству – која стога није подложна законитостима које су важиле за друге силе и претходна времена. Последице бахатости оличене у фрази Карла Роува „ми стварамо сопствену стварност“ озбиљне су данас и потенцијално трагичне у будућности.

Тзв. доминација комплетног спектра свеједно узмиче пред мултиполаризацијом света, првенствено видљивом у успону Кине и пренапрегнутости САД. При том настају региони геополитичког јединства и истовремено зоне хроничне нестабилности. И јединство је међутим упитно: западноевропске елите су покушале да изазову одговоре јачањем наднационалних структура, али су тиме отвориле питање сопственог легитимитета, а пре свега демографског, духовног и културног опстанка Европе саме под стегама идеологизованог бриселског апарата.

Постхладноратовски систем више није монополаран но још увек није ни уистину мултиполаран, што изазива растућу нестабилност и генерише кризе. Структура система наизглед је флексибилнија него раније, али је нестабилност подстакнута одсуством легитимности. Савремени односи међу државама и другим актерима изразито су геополитички условљени: стварност је (наравно) остала неподложна либералној реторици припадника западног политичког и медијског естаблишмента.

ТРАЈНИ ПРИМАТ СИЛЕ – Историјско искуство почетка новог миленијума у целини је потврдило да су супарништво, сукоб, моћ и простор и даљ основа на стварности утемељеног размишљања о односима између народа и држава. Ово данас ништа мање није случај него у време тзв. мелијског дијалога, који Тукидид наводи у Историји пелопонеског рата. Како су Атињани бахато упозорили злосрећне острвљане, „Одувек је било тако уређено да јачи угњетава слабијег... Моћни раде шта им је воља, а слаби трпе шта морају.”

Искуство међународних односа после хладног рата потврђује три чињенице: да је свет несавршен, да је насиље нераскидиво од човека и да је људска природа трајна датост. Искуство почетка XXI века требало би да нас коначно излечи од апстрактног морализма и нормативних визија света какав би „требало да буде“. Свет какав јесте изискује да се фокусирамо на прорачун моћи и њиме условљене мотиве кључних актера.

Суочени са светом какав јесте, преко четврт века од пада берлинског зида и краха СССР и после свега шта су искусили, крајње је време да се пре свега мале и слабе нације, а Срби поготову, ослободе окова реторике о „заједничким вредностима“, метафизике непостојеће „међународне заједнице“ и уверавања о наводно бенигној и прогресивној трансформацији међународних односа – сходно систему вредности хегемонистичке силе, наравно.

Сличне тврдње чули смо и раније. После Вестфалског конгреса 1648, потписан је „хришћански и свеопшти мир, трајни, истински и искрен”. После Бечког конгреса 1815. Света алијанса је прокламовала циљ да „консолидује људске институције и исправи њихове несавршености”. После „рата за крај свих ратова“, утемељено је 1919. Друштво народа са циљем да „стави рат ван закона”. Слично се десило приликом оснивања УН у Сан Франциску 1945. и после пада Берлинског зида 1989, када је Франсис Фукујама (испрва иронично) најављивао „крај историје”. Редовно, пак, после еуфоричне најаве нове епохе следи отрежњење.

Од Вестфалског мира па све до ХХ века међународним односима доминирао је релативно стабилан модел уравнотежене мултиполарности. Тај модел је Европи и свету обезбедио многе деценије релативног мира и просперитета који је био тек привремено поремећен хегемонистичким тежњама Наполеонове Француске. У прошлом веку уследили су изазови царске Немачке и Трећег рајха. У сва три случаја неспремност хегемона да своје интересе усклади са интересима осталих сила, или да уопште прихвати легитимност постојања таквих интереса, довела је до настанка коалиције спремне на сваку жртву да би се изазивач поразио. Те коалиције су склапане без обзира на идеолошке разлике и раздоре у интересима самих партнера. Данашње Русија, Кина и Индија такође имају потенцијалне узроке међусобних сукоба, али они падају у засенак у поређењу са изазовом сузбијања хегемона који не зна своју меру.

Тежња за глобалном доминацијом пуног спектра била је и остала алфа и омега америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом, условљена како геополитичким амбицијама таласократске империје тако и културолошком русофобијом владајуће западне елите. Хладни рат никада није престао, као што се видело после две рунде проширења НАТО пакта и две украјинске кризе у периоду од само десет година. Непрекидни амерички изазови нису плод руских потеза. Они су вазда присутни и постојаће без обзира на политику Кремља. Они одражавају дубоки анимозитет западне елите према Русији као таквој. Тај се анимозитет се појављује у зрелој форми већ у време Кримског рата пре 160 година.

У периоду још присутне глобалне доминације САД, видљиво је да и сам опстанак Запада постаје неизвестан (у Европи пре свега), што указују неумољиве демографске и имиграционе статистике. Напуштање јалове наде у договор Москве са тим изазовом алфа је и омега руског (и српског) опстанка у овом веку и свим вековима који му следе.

Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је неспособност или неспремност носилаца власти у Србији да те чињенице спознају и да из њих извуку одговарајуће поуке сходно државним и националним интересима. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.