Слобода 2168

Глобални ризици и српске опције

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

На измаку друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

Скоро пола века после Другог светског рата (19451991) свет је почивао на биполарном моделу који се показао као релативно стабилан. Обе суперсиле прећутно су прихватале постојање интересних сфера супарника, што се видело у наглашеној уздржаности САД током совјетских интервенција у Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. Геополитичка утакмица водила се у спорним зонама Трећег света (Блиски Исток, Индокина, Ангола, Никарагва итд), али су правила игре почивала на релативно рационалном прорачуну односа између цене и користи спољнополитичких потеза. Ратови клијената остајали су локализовани. Имплицитна рационалност обеју страна чинила је могућом деескалацију повремених криза (Берлин 1949, Кореја 1950, Куба 1962) које су претиле прерастањем у сукобе катастрофалних размера.

Биполарни модел био је плод јединствених геополитичких околности које неће бити поновљене у догледној будућности. Свет поново постаје мултиполаран, али САД још нису спремне да ту чињеницу прихвате. Кроз историју често су хегемонистичке тежње водеће силе водиле ка дестабилизацији међународног система и рату, од Луја XIV до Хитлера.

У годинама непосредно после распада совјетског блока било би за очекивати, са становишта хладноратовског реализма, да се Американци ослободе трајних глобалних обавеза, да демонтирају НАТО и да се „врате кући” у улози спољних балансера, када и ако то буде потребно. Аутор чувеног дугог телеграма (1946) и један од твораца Труманове доктрине (1947) Џорџ Кенан сматрао је трагичном, историјском грешком што то није учињено. Велики проблем и за Америку и за цео свет представља чињеница да су упозорења Кенана и других противника глобалноимперијалног концепта остала без одјека. Вашингтонски конгреснолобистички дуопол и спољнополитичка „заједница“, у спрези са војноиндустријским комплексом и Вол Стритом, определили су се почетком 1990тих за модел монополарне глобалне хегемоније који нема историјског преседана нити рационалног утемељења.

Епоха избалансираног супарништва две суперсиле била је релативно кратка, мање од пола века. Нуклеарно оружје створило је еквилибријум који је на моменте стварао привид статичности. У темељу позног хладноратовског система била је доктрина узајамно гарантованог уништења (MAD). Она је супарницима омогућила да настављају надметање по рубним подручјима Трећег света, а да истовремено постижу договоре о ограничавању стратешког наоружања и у Европи граде детант. Потом је уследио још краћи период глобалне доминације САД, са исходом који одише иронијом: концепти америчке изузетности и цена одржавања либералне глобалне империје показали су се корозивним за само америчко друштво и фаталним за легитимност система у целини.

МУЛТИПОЛАРИЗАЦИЈА СВЕТА – Светски хијерархијски систем постаје изразито динамичан. Он одражава нарушене претензије самопроглашене хиперсиле, која истовремено губи способност за одржавање кохезивне друштвене динамике код куће и за неспутану пројекцију моћи ван својих граница. Овај проблем није стран познаваоцима појаве империјалне пренапрегнутости кроз историју: примере пружају позни Рим, Византија после Манзикерта, Шпанија под Филипом II, Отоманска империја после друге опсаде Беча, Велика Британија после Великог рата... Историјске паралеле свеједно се одбацују од стране неолиберално-неоконзервативног дуопола. Они сматрају данашњу Америку вредносно утемељеном заједницом која се одликује „изузетношћу“ (exceptionalism) у односу на остали свет – појавом без преседана у историјском искуству – која стога није подложна законитостима које су важиле за друге силе и претходна времена. Последице бахатости оличене у фрази Карла Роува „ми стварамо сопствену стварност“ озбиљне су данас и потенцијално трагичне у будућности.

Тзв. доминација комплетног спектра свеједно узмиче пред мултиполаризацијом света, првенствено видљивом у успону Кине и пренапрегнутости САД. При том настају региони геополитичког јединства и истовремено зоне хроничне нестабилности. И јединство је међутим упитно: западноевропске елите су покушале да изазову одговоре јачањем наднационалних структура, али су тиме отвориле питање сопственог легитимитета, а пре свега демографског, духовног и културног опстанка Европе саме под стегама идеологизованог бриселског апарата.

Постхладноратовски систем више није монополаран но још увек није ни уистину мултиполаран, што изазива растућу нестабилност и генерише кризе. Структура система наизглед је флексибилнија него раније, али је нестабилност подстакнута одсуством легитимности. Савремени односи међу државама и другим актерима изразито су геополитички условљени: стварност је (наравно) остала неподложна либералној реторици припадника западног политичког и медијског естаблишмента.

ТРАЈНИ ПРИМАТ СИЛЕ – Историјско искуство почетка новог миленијума у целини је потврдило да су супарништво, сукоб, моћ и простор и даљ основа на стварности утемељеног размишљања о односима између народа и држава. Ово данас ништа мање није случај него у време тзв. мелијског дијалога, који Тукидид наводи у Историји пелопонеског рата. Како су Атињани бахато упозорили злосрећне острвљане, „Одувек је било тако уређено да јачи угњетава слабијег... Моћни раде шта им је воља, а слаби трпе шта морају.”

Искуство међународних односа после хладног рата потврђује три чињенице: да је свет несавршен, да је насиље нераскидиво од човека и да је људска природа трајна датост. Искуство почетка XXI века требало би да нас коначно излечи од апстрактног морализма и нормативних визија света какав би „требало да буде“. Свет какав јесте изискује да се фокусирамо на прорачун моћи и њиме условљене мотиве кључних актера.

Суочени са светом какав јесте, преко четврт века од пада берлинског зида и краха СССР и после свега шта су искусили, крајње је време да се пре свега мале и слабе нације, а Срби поготову, ослободе окова реторике о „заједничким вредностима“, метафизике непостојеће „међународне заједнице“ и уверавања о наводно бенигној и прогресивној трансформацији међународних односа – сходно систему вредности хегемонистичке силе, наравно.

Сличне тврдње чули смо и раније. После Вестфалског конгреса 1648, потписан је „хришћански и свеопшти мир, трајни, истински и искрен”. После Бечког конгреса 1815. Света алијанса је прокламовала циљ да „консолидује људске институције и исправи њихове несавршености”. После „рата за крај свих ратова“, утемељено је 1919. Друштво народа са циљем да „стави рат ван закона”. Слично се десило приликом оснивања УН у Сан Франциску 1945. и после пада Берлинског зида 1989, када је Франсис Фукујама (испрва иронично) најављивао „крај историје”. Редовно, пак, после еуфоричне најаве нове епохе следи отрежњење.

Од Вестфалског мира па све до ХХ века међународним односима доминирао је релативно стабилан модел уравнотежене мултиполарности. Тај модел је Европи и свету обезбедио многе деценије релативног мира и просперитета који је био тек привремено поремећен хегемонистичким тежњама Наполеонове Француске. У прошлом веку уследили су изазови царске Немачке и Трећег рајха. У сва три случаја неспремност хегемона да своје интересе усклади са интересима осталих сила, или да уопште прихвати легитимност постојања таквих интереса, довела је до настанка коалиције спремне на сваку жртву да би се изазивач поразио. Те коалиције су склапане без обзира на идеолошке разлике и раздоре у интересима самих партнера. Данашње Русија, Кина и Индија такође имају потенцијалне узроке међусобних сукоба, али они падају у засенак у поређењу са изазовом сузбијања хегемона који не зна своју меру.

Тежња за глобалном доминацијом пуног спектра била је и остала алфа и омега америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом, условљена како геополитичким амбицијама таласократске империје тако и културолошком русофобијом владајуће западне елите. Хладни рат никада није престао, као што се видело после две рунде проширења НАТО пакта и две украјинске кризе у периоду од само десет година. Непрекидни амерички изазови нису плод руских потеза. Они су вазда присутни и постојаће без обзира на политику Кремља. Они одражавају дубоки анимозитет западне елите према Русији као таквој. Тај се анимозитет се појављује у зрелој форми већ у време Кримског рата пре 160 година.

У периоду још присутне глобалне доминације САД, видљиво је да и сам опстанак Запада постаје неизвестан (у Европи пре свега), што указују неумољиве демографске и имиграционе статистике. Напуштање јалове наде у договор Москве са тим изазовом алфа је и омега руског (и српског) опстанка у овом веку и свим вековима који му следе.

Зенит америчке моћи је прошао. ЕУ је прерасла у механизам за наметање идеолошких норми самоуништења Европе и налази се у стању латентне и структурно нерешиве кризе. За жаљење је неспособност или неспремност носилаца власти у Србији да те чињенице спознају и да из њих извуку одговарајуће поуке сходно државним и националним интересима. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа