sloboda-baner

Слобода 2168

Знак за узбуну

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Оно што они хоће у суштини се своди на тезу да су четници терористичка организација, а закони о терористичким организацијама у западном свету су ригидни. Ако би та теза прошла, имала би несагледиве последице по српски народ и у Отаџбини и у емиграцији.

Иницијатива ’’Босанских Американаца’’ за уклањање споменика ђенералу Дражи у Либертвилу, може бити почетак једног процеса злокобног не само по четничке организације, већ и по Српску народну одбрану и уопште по цели српски народ.

Оно што они хоће у суштини се своди на тезу да су четници терористичка организација, а закони о терористичким организацијама у западном свету су ригидни. Ако би та теза прошла, имала би несагледиве последице по српски народ и у Отаџбини и у емиграцији.

Јавност западних земаља је већ делимично припремљена за ово, због великог броја холивудских филмова у којима се Срби представљају као терористи. Ту је и више хиљада књига објављених на енглексом од 1991. године наовамо, као и безброј новинских чланака и ТВ емисија.

Као национална организација, четници би били први на удару, али уз њих би се одмах нашла и Српска народна одбрана, која је основана у исто време и са истим циљевима као четничко удружење, почетком 20. века, само што је за СНО била одређена друга територија (западно од Дрине, док су четници били усмерени према југу).

Током Другог светског рата, СНО је била верни Дражин савезник, а када је покренута иницијатива за подизање споменика ђенералу Дражи, СНО је и ту била међу првима. На првом списку донатора за подизање споменика, закљученом 15. априла 1961. године, два највећа донатора, са по 100 долара, били су Месни одбор Српске народне одбране у Њујорку и чикашки Месни одбор Српског историјско-културног друштва ’’Његош’’.

У акцију подизања споменика ђенералу Дражи први се укључио Месни одбор СНО из Њујорка, зато што је иницијатива дошла од њујоршких Срба, на челу са Српским културним клубом ’’Свети Сава’’ (председник Душан Петковић, предратни фудбалски репрезентатицвац, секретар Алесандар Обрадовић). Данас, на жалост, не постоје ни СИКД ’’Његош’’, ни СКК ’’Свети Сава’’. Споменик је и извајан у Њујорку, током 1960. године, а првобитна идеја била је да се постави у Централ парку, 1961. године, на двадесетогодишњицу Дражиног доласка на Равну Гору. Како овај предлог није могао да се оствари, одлучено је да се споменик постави на српском црквеном имању у Либертвилу, уз благослов епископа Дионисија. Црква је, иначе, од првих дана имала велику улогу и црквено-школске општине се налазе на свим списковима донатора.

На другом списку донатора, објављеном 1. септембра 1961, био је Месни одбор Српске народне одбране у Детроиту. На трећем списку, који је објављен 15. децембра 1961, били су огранак Српске народне одбране у Канади ’’Горска гарда’’ из Садберија и Месни одбор СНО из Сент Луиса. У ’’Канадаском Србобрану’’, из чијих старих бројева преносимо ове податке, очигледно је да је име одбора инспирисано најелитнијом четничком формацијом, Горском краљевом гардом, под командом потпуковника Николе Калабића.

На великој церемонији освећења и откривања споменика, 4. јула 1961. у Либертвилу, Српску народну одбрану је представљао председник др Урош Сеферовић. Изасланика је имала и ’’Слобода’’, а организатори су се посебно захвалили ’’родољубивој и антикомунистичкој штампи’’, на подршци акцији подизања споменика ђенералу Дражи. Ту је ’’Слобода’’ стављена на прво место.

Када је споменик реновиран, постављањем већег постамента и новог натписа, који и данас стоје, 31. августа 1975, опет је био присутан и председник Српске народне одбране у Америци, др Урош Сеферовић.

Посебан разлог за забринутост ствара данас најраспрострањеније информативно средство, интернет енциклопедија - Википедија. Многи истакнути Срби овде су представљени на најгори могући начин. На пример, у биографији Светог епископа Николаја Велимировића, на Википедији пише дословце ово:

“Јanuara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana.“

Ми сви знамо да је епископ Николај био близак сарадник Англиканске цркве и да је због тога сматран енглеским човеком, затим да је подржао пуч против Хитлера 27. марта 1941. и да су га Немци сво време рата држали у притвору, а на крају и у концентрационом логору Дахау. Међутим, то што ми знамо у данашњим правилима комуникација и информација - не вреди много.

Када је овако оклеветан један светац, можемо замислити како су тек описивани четници. Ево једног безазленог примера. У одредници о општини Александровац, на Википедији пише:

“У Другом светском рату у околини Александровца дејствовао је Расински партизански одред.“

Међутим, чак и из мемоара команданта Расинског партизанског одреда, Малише Секуловића, види се да је тај одред 1943. године имао свега око 40 партизана, који су се крили по земуницама на Јастрепцу, који није “у околини Александровца“. Такође, Секуловић пише да је неколицина партизана његовог одреда била на територији Општине Александровац, где су убили и опљачкали благајника у селу Ратаје.

Другим речима, сем тог убиства, и можда још неког покушаја убиства, Расински партизански одред није деловао на територији Општине Александровац, то јест тадашњег Жупског среза, већ је ту дејствовала Жупска бригада из састава Расинског корпуса, под командом пуковника Драгутина Кесеровића. По потреби, дејствовали су и други делови овог корпуса, бројног до 3.000 људи. Прву партизанску јединицу мештани Жупског среза видели су тек 10. августа 1944. године. То је била Друга пролетерска дивизија, од које се народ, како пише и Секуловић, разбежао.

Ништа од тога нема на Википедији, већ само она једна наведена реченица, којом се сугерише да је то био партизански крај. Међутим, зато се под одредницом ’’Драгутин Кесеровић’’ може прочитати да је овај, један од најбољих Дражиних команданата, са целом својом јединицом ступио под команду Немаца.

Кесеровић је још и добро прошао, јер уз његову слику на Википедији није прикачена застава једне од држава Сила осовине - Италије, као што је то учињено команданту Динарске четничке дивизије, војводи Момчилу Ђујићу. Наиме, на Википедији пише да је војвода Ђујић од 1941. до 1943. служио у војсци Краљевине Југославије, а од 1943. до 1945. у Југословенској војсци у Отаџбини, с тим што је тада сарађивао са Немцима (постоји цело поглавље под насловом ’’Služenje Njemačkoj’’). Испод једне фотографије, на којој се види војвода на челу колоне четника, пише: ’’Povlačenje Đujićevih četnika, uporedo sa Nemcima, na teritoriju Rajha 1944’’.

Наравно, ноторна је чињеница да се Динарска четничка дивизија повлачила према Западним савезницима у Италији, а да су се према територији Рајха, тј. Аустрији, повлачиле формације које су биле у немачком ланцу командовања.

Све ово што пише на српској, хрватској, босанској и осталим локалним Википедијама, у основи пише и на енглеској Википедији. И то је највећи проблем. Колико су људи несвесни да проблем уопште постоји, илуструје пример унука једног од америчких пилота које су током рата спасили четници. Тај млади Американац је на грудима истетовирао четничку кокарду, направио ’’селфи’’ и објавио фотографију на фејсбуку, хвалећи четнике и упућујући своје пријатеље за додатне информације - на Википедију!

На Википедији пише свако ко жели, што практично значи – свако ко може. У Србији може онај ко држи народне паре у својим рукама, почев од тзв. Субнора до разних “антифашистичких организација“. Изгледа да и околне државе и парадржаве, које су некада давале војску Хитлеру, имају интереса да на овај начин руже српски народ. Тај интерес свакако имају и безбројне тзв. невладине организације, финансиране и из Београда и из иностранства, које су се од почетка деловања показале као антисрпске.

Сви они заједно чине систем, не волонтера, како то прокламује Википедија, већ професионалаца, који систематски постављају пропагандне чланке. Насупрот њима за сада стоје само ентузијасти, који, по природи ствари, не могу да победе, и зато је резултат такав какав јесте. Неки од тих ентузијаста рекли су ми да су више пута мењали моју биографију на Википедији, али они други би увек враћали претходни текст. На крају је тај текст остао, све до данас. Ово је карактеристичан део:

“Милослав Самарџић заговара ревизионистичку интерпретацију историјских догађаја који се тичу Другог светског рата у Југославији. Статус „контроверзног“ аутора Милослав Самарџић добио је захваљујући маргиналним тезама, попут оне да су четници победили у бици на Неретви и да Никола Калабић није помогао Озни у хватању Драгољуба Михаиловића.“

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.