Слобода 2168

Личимо ли све више на Јевреје?

Пише: Никола Марић

Никола Марић

Срби имају Србију и Републику Српску. Иако су мале, још увек постоје. Они који то желе слободни су да се тамо врате и да почну практиковати оно што придикују.

По много чему волео бих да личимо на народ који је лутао четрдесет година да би се настанио у пустињи. Неки од мојих пријатеља Јевреја праве од тога шалу и жале што ови стари Јевреји нису могли да нађу земљу испод које би се налазила нафтоносна поља, нешто што још увек лепо служи њиховим арапским комшијама. Нафта се још увек користи у разне сврхе од којих је гориво најважније.

Казати да наци-диктатор Хитлер није волео Јевреје није много речено. Један од његових презира према Јеврејима био је основан на чињеници да су били власници већине новчаних институција, великих концерна и томе слично. Оно што многима није познато јесте чињеница да Јеврејима није било дозвољено да поседују земљу у Немачкој па су морали да живе од нечега другог.

Наши Срби су увек поседовали земљу, радили на својим њивама, одгајали говеда, овце и свиње и били мање-више задовољни овим једноставним начином живота. Да су их пустили на миру већина Срба и данас би била тамо где су и живела онако како су и до сада живели њихови преци. Међутим, увек су некако били на удару већим и јачим народима, Римљанима и Турцима на пример, па су морали да се сељакају. Када је некада снажна Српска средњевековна држава пропала и освојена од стране Турака Срби су били присиљени да се стално некуд сељакају. Алтернатива им је обично била да се одрекну своје Српске православне вере и да приме ислам, што су неки Срби и учинили да би некако преживели.

Два велика рата у двадесетом веку скупо су коштала наш српски род, да би на крају били изручени комунистичком режиму после Другог светског рата. По завршетку тога рата многи Срби су изабрали да се не врате кући већ да отпочну нови живот у туђини.

Последњи сукоб при крају прошлог века био је још један велики ударац  многим Србима  када су још једном морали да спакују своје пртљаге и напусте своја огњишта у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Гледајући РТС програме за расејање прошле суботе и недеље упознали смо много свога света у Бечу, Аустрија, где је „Жикина шареница“ приказала бројну српску дијаспору, а доле испод нас, у Аустралији, позната српска уметница по имену Ана Бекута возикала се у кочији коју су вукли коњи улицама Мелбурна.

Овде негде у Америци сигуран сам да је српска дијаспора нашла разлог или изговор да нешто прослави, само зато да би била са својим земљацима, певала наше песме и уживала у укусним српским специјалитетима. Када год негде видиш српски програм видиш лепо организован и добро увежбан српски фолклор како показују своје умеће другим Србима, или можда „странцима“. Ако добро обратите пажњу приметићете да наш млади свет међусобно комуницира на енглеском језику, они у Аустрији на немачком, и тако даље. Ово није никаква критика него једноставно констатација већ добро познате чињенице.

У време наших највећих празника као што су Божић и Свети Сава уживамо у рецитацијама српских поема у извођењу наших најмлађих, а онда их наградимо снажним и дугим аплаузима, а чим сиђу са позорнице и придруже се својим вршњацима ови дечаци и девојчице пређу на енглески језик.

Дуго, дуго времена Јевреји нису имали своју државу, али су се на крају дружења поздрављали својим чувеним поздравом:

- Догодине у Јерусалиму!

Почивши дугогодишњи председник Српске народне одбране у Америци, господин Славко Пановић, умео је да нас на крају говора и прослава поздрави на сличан начин:

- Догодине на Газиместану !

Савремени Јевреји имају данас своју државу и одлучни су да је бране до последње капи своје крви.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа