Слобода 2169

“Ослобођење”

Пише: Васа Костић

2169 oslobodjenje

„Наша је дужност да се не дозволи заборав.“
Владимир Путин

Већ дуже време, а нарочито од доласка Напредњака на власт у Србији видљиво је да комунисти опет владају.

Овогодишње обележавање 73 године од ослобођења Београда у Другом светском рату то јавно потврђује.

Танјуг „обавештава“: „Прослава је почела Меморијалним маршем `Кораци слободе`“.

Министар Александар Вулин каже: „Живимо у слободном граду и слободној земљи...“

Градски менаџер Горан Весић је рекао даје ово трећа година како славимо: „То нажалост није увек било тако. Последњих деценија као да су се Београд и Србија стидели овог дана“.

Питање је јасно: Ко управља данас Србијом и где њени путеви иду?

Да погледамо како су се наши суседи, а до недавно чланови Заједнице ФНРЈ осврнули на поменуте дане.

Хрватска, која је 1992. године постала самостална у границама које је исписала Коминтерна, не прославља „победу“ над Немачком која је створила НДХ 1941. године са Јасеновцем. Хрватска је данас члан Европске Уније у којој је „побеђена“ Немачка водећа земља. Хрватска је члан и НАТО, као и Немачка па не види разлог за прослављање победе СССРа, који више не постоји.

Словенци који су као и Срби били на црној немачкој листи не прослављају „победу“ јер то ни највећи победник у рату, Сједињене Америчке Државе, не чине.

Победу не прославља ни Босна која је као и Хрватска имала одреде на Источном фронту у Хитлеровој заједници.

Црна Гора, која се одрекла своје историје, данас је као и Хрватска члан НАТО па би било неприлично да то данас чине.

Поставља се питање и то веома озбиљно: како ће прослава „победе“ у Београду утицати на германски однос према стотинама хиљада Срба који су нашли хлеб и посао у Немачкој и Аустрији?

Да би увеличали своје лажне „победе“ данас се у Србији поводом Другог Светског рата позивају руски представници иако тада Русија као ни Србија нису биле самосталне. У октобру 1944. године Совјетска војска је умарширала у окупирану од Немаца само Србију кад је агент Коминтерне Јосип Броз седео у Москви. Да додам да у окупираној од Немаца Србији није било партизанских јединица од децембра 1941. године до јесени 1944. године.

Постојала је Недићева влада у градовима и четници, војници КЈВ као савезничка војска до Техеранског договора Рузвелта и Стаљина, по селима. На четничкој територији спашено је преко 500 савезничких пилота.

Када је Совјетска војска, што данашњи лидери у Србији прослављају, умарширала у Србију четници су се упутили на Запад у сусрет „Савезницима“, што није предмет следећих редова.

Да се подсетимо да Совјетска војска није била братска Руска. Стаљин и други водећи комунисти мрзели су Србе још из Првог светског рата када су били германски плаћеници. Мржња је настављена због прихватања у Краљевини Југославији великог броја избеглих елитних Руса после Бољшевичке револуције.

О Стаљиновој доследности потврђује и српско страдање у НДХ када Стаљин није одговорио на Извештај из 1942. године о српским страдањима у НДХ који му је Броз послао. Ни Тито више није помињао српске жртве у НДХ. Доследно томе, Стаљин је ослободио све усташке заробљенике и претворио их је у „партизански“ одред на челу са усташким официром Марком Месићом. Са петокракама на челу Месићеви војници послати су као „ослободиоци“ са Совјетским војницима. То данашњи лидери Србије прослављају.

Милован Ђилас, један од најближих Брозових сарадника у рату, то је обелоданио у својој књизи „Разговори са Стаљином“ објављене 1962. године ради чега је био осуђен на 5 година робије. Ђилас је код Тита одлежао укупно 9 година затвора.

Ђилас у поменутој књизи пише: “После продора Црвене армије у Југославију и ослобођења Београда у јесен 1944. године дошло је до толико многобројних и толико тешких испада појединаца и црвеноармејаца према грађанима… Југословенске власти су тек касније прикупиле податке о безакоњима Црвеноармејаца: према пријавама грађана било је 1219 силовања, од чега 111 силовања са убиством и 1204 случајевима пљачке са повредама - цифре не тако незнатне има ли се у виду да је Црвена армија продрла једино у северноисточни део Југославије. Милован Ђилас избегава да каже Србије свакако и ради британских издавача књиге.

На лажне прославе „ослобођења“ савремени лидери Србије из користољубља позивају руске лидере на прославе. Борис Тадић је позвао тада председника Димитрија Медведова 2009. године, баш када су Шешељеви „четници“ Николић и Вучић са 20-годишњим стажом променили своје погледе.

Тома Николић је као председник позвао 2014. година председника Владимира Путина. Путин се због заузетости веома кратко задржао на лажној прослави „ослобођења“.

Ове године су на прославу 73. годишњице премијер Александар Вучић и председница Ана Брнабић позвали руског министра одбране Сергеја Шојгуа.

Изгледа да је руски министар после марша „Кораком слободе“ видевши лажну прославу по угледу на речи српског песника „Беж у цркву Краљевићу Марко“ претрчао у Светосавски храм који руска влада богато помаже.

Очекивало се да ће патријарх Иринеј као домаћин искористити прилику да се приближимо данас ослобођеном од комунизма руском народу.

Знамо да се Свети Сава као Растко замонашио у Хилендару у руском манастиру. Исто тако знамо да је Одбор за градњу Светосавског храма 1904. године, на 100 годишњицу Карађорђевог устанка одлучио „да се путем конкурса прибаве скице за Храм у српско-византиском стилу“. Тада се Одбор обратио за стручну помоћ Уметничкој академији у Петровграду. Рат је прекинуо све планове.

У новој Краљевини СХС када је расписан Конкурс1926. године пише да „право учествовања на конкурсу имају архитекти држављани наше Краљевине и архитекти Руси који живе и раде у нашим границама“.

Само десет дана после слављења комунистичке окупације у Србији председник Русије Владимир Путин је 30. октобра на отварању споменика посвећеног совјетским жртвама изјавио „да снажно осуђује политичке репресије у доба Совјетског Савеза... политичка репресија постала је трагедија народа и ударац нацији, чије се последице још увек осећају“.

Председник Путин је још додао: „Милиони су људи проглашавани непријатељима народа на основу апсурдних пресуда, били убијани, сакаћени и пролазили кроз патњу у затворима и радним логорима… Не може бити оправдања за репресију, па је наша дужност да се не дозволи заборав“.

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа