sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2169

    Природа међународних односа XXI века

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Крајем друге деценије XXI века међународне односе карактерише хронична нестабилност. Од Источне Европе и Балкана преко ширег Блиског Истока и Централне Азије до Јужнокинеског мора и Корејског полуострва, присутна је растућа опасност од заоштравања постојећих и избијања нових сукоба. Могућност нагле, неконтролисане ескалације услед погрешног прорачуна или ирационалог импулса доносилаца одлука, већа је данас него у било ком тренутку од кубанске ракетне кризе пре 55 година.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Russian Revolution, a Century Later

    Срђа Трифковић

    A hundred years ago, in the early hours of November 7, 1917, the Bolsheviks grabbed power in Petrograd. Within weeks they took advantage of Russia’s collapsing political and social structure to impose control over the country’s heartland. The result of the coup was a tragedy of world-historical proportions. A vibrant, flourishing culture was destroyed amidst a bloodbath one hundred times worse than the terror in France in the 1790’s.

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Спомен музеј Иве Андрића у Београду

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • Ни 42 године после смрти јединог нашег нобеловца, јавност у Србији не зна многе важне детаље из његовог живота, попут оног да је поклонио целокупан износ (данашњих око милион евра) Нобелове награде • 

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Прича о двојици српских владика

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Убрзо после такозване ’’арондације’’ или реорганизације у Српској православној цркви у Америци и Канади сазнао сам да наша Српска православна црква Светог Саве на Валингс путу није више била у саставу Новограчаничке епархије у Чикагу и владике Лонгина него под јурисдикцијом владике Митрофана који је управљао Источним делом Америке.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    The Saga of Two Serbian Bishops

    By Nikola Maric

    Shortly after the so called “Arondacija”, or redistribution in the Serbian Orthodox Church in America and Canada I found out that our Cleveland St.Sava Church on Wallings Road no longer belonged with the New Gracanica in Chicago and its Bishop Longin but with Bishop Mitrofan who administered the Eastern part of America.

    Опширније...

  • Liberty 2169

    Mihailovich against Romel

    By Miloslav Samardzic

    Милослав Самарџић

    ON FILE: Lesson 3: Sabotage and Diversions during the “Battle for Supplies”

    Опширније...

  • Слобода 2169

    Словеначка антисрпска пропаганда

    Пише: Александар Петровић

    Политичка и ратна пропаганда у словеначким листовима „Slovenec“ и „Ilustrirani glasnik“ илити Како су неки видели српску војску у Великом рату

    Опширније...

Слобода 2169

Спомен музеј Иве Андрића у Београду

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Ни 42 године после смрти јединог нашег нобеловца, јавност у Србији не зна многе важне детаље из његовог живота, попут оног да је поклонио целокупан износ (данашњих око милион евра) Нобелове награде • 

У стану у центру Београда, у којем је некада живео Иво Андрић, време је стало средином седамдесетих година, када је писац из њега изашао последњи пут. Годинама сам желела да видим тај простор у згради на данашњем Андрићевом венцу са бројем осам (тик поред зграде Председништва у Београду), који је после пишчеве смрти претворен у музеј, али сам себи жељу испунила тек овог лета.

„Чим неко нешто воли и за нешто се веже — мисао неку, предмет или живо људско биће — он даје нешто од себе и спреман је да даје и губи још више, без мере и рачуна, са истом оном нагонском безобзирношћу и стихијском жестином са којом се људи бацају на стицање и грабеж. И то је до сада једини познати начин како један човек може да даје другим људима или стварима око себе и оно што не мора и онда кад не мора. Тако то што се зове љубав ствара једно непрегледно и неразумљиво књиговодство међусобних давања и примања, са астрономском рачуницом у којој је све нејасно, али чији је крајњи збир кратак, јасан и разумљив.“

Чим сам крочила у улазни хол некадашњег стана Иве Андрића, знала сам да ми је овај његов, давно прочитан и запамћен цитат, дошао у мисли зато што сам Андрићево дело и сама почела да волим, чини ми се, још онда када сам научила да читам. Или, можда, тек када сам оно што је писао могла да разумем. У сваком случају, дух човека који је писао како онај „ко је дугог века, надживи све, па и своје заслуге“, још је тамо. Спомен-музеј нашег јединог нобеловца у саставу је Музеја града Београда, а одржава га Задужбина Иве Андрића. Андрић је до 1958. године живео у београдској Призренској улици, а у стану (некада на адреси Пролетерских бригада 2а, а сада Андрићев венац 8) писац је живео од 1958. године, након венчања са Милицом Бабић, све до своје смрти 13. марта 1975. године.

Музеј је отворен годину дана након што је преминуо. Кустоскиња нас упознаје са распоредом стана који се састоји из четири целине: улазни хол, салон и Андрићева радна соба су аутентични, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор. Пред крај свог живота, знајући да ће стан највероватније бити претворен у музеј, Андрић је, у жељи да оно најличније не буде изложено јавности, тражио да спаваће собе буду преуређене. На том месту налази се стална поставка са разноврсним експонатима који илуструју Андрићев животни пут. Ту су његове фотографије, индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати, али и неки пишчеви лични предмети, као и оригинални рукописи руком писаних дела, Андрићева писма, издања његових књига на разним језицима.

2169 andric

Андрићева лична библиотека пописана је 1976. године. Она се највећим делом налази у радном кабинету и има регистрованих око 4.500 књига. У току је и велики посао преношења Андрићевих маргиналија и прибелешки у електронску форму, па ће, када тај посао буде завршен, захваљујући тој бази података бити могуће и претраживање по појмовима који занимају поштоваоце Андрићевог лика и дела.

У РАДНУ СОБУ ГОСТИ – НИСУ МОГЛИ

Иво Андрић савршено је говорио немачки и француски језик, што му је омогућило да многа дела на тим језицима чита у оригиналу. Занимљиво је, а многи не знају - Андрић је могао да чита и да разуме дела на још неколико европских језика, међу којима су италијански, шпански, енглески, бугарски, румунски, руски... На полицама видим Сабрана дела Гетеа на немачком језику и Балзака на француском, ту су и, у луксузном кожном повезу и одличном издању, дела Вука Стефановића Караџића и народне књижевности, чувена Просветина едиција, Библиотека великих романа, велики број наслова из области историје и историје уметности, томови енциклопедија.

Дневна соба у потпуности је аутентична као у Андрићево време, чак је и размештај намештаја исти, сазнајемо од кустоскиње, а на зиду се налази портрет (рад сликара Миленка Шербана) Андрићеве супруге – Милице Бабић. Он је окачен тек након пишчеве смрти, јер Андрић, за живота, није дозвољавао качење личних портрета и излагање фотографија. Једноставно, то је сматрао неукусним. Салон излази на велику терасу са погледом на дворишни зид густо обрастао бршљаном, место где су супружници који су, свако на свој начин, били у служби уметности, књижевности и театра, волели да проводе своје слободно време. Слике у салону део су богате колекције сачуване у Андрићевој заоставштини. То су, најчешће, поклони самих уметника или државних институција. Међу њима су најзначајнија имена југословенског и српског сликарства ХХ века. Занимљиво је да је Андрић своје госте примао искључиво у салону, а његова радна соба остајала је затворена, готово недодирљива за посетиоце.

Андрићева радна соба, сазнајемо, изгледа баш онако како ју је оставио када је последњи пут изашао из ње. Сто са десне стране собе, на зиду насупрот прозору служио је за писање, а други сто – најближи балконским вратима која гледају на Пионирски парк и на Народну скупштину – за дневну коресподенцију. Три зида радне собе, такође су прекривена књигама из Андрићеве библиотеке. Ти је и стари телевизор, још из доба када је Електронска индустрија из Ниша почела да производи тв пријемнике. Андрић је, наиме, био један од петнаестак значајнијих личности које су телевизоре добиле на поклон. Ипак, он телевизијом као медијем апсолутно није био импресиониран, а фотељу која се у тој соби налазила, за гледање ТВ програма користила је, углавном, његова супруга. Друга фотеља, она у којој је седео Андрић, ТВ пријемнику била је окренута – леђима.

Канцеларије кустоса и водича и музејски депои, смештени су у адаптиран простор некадашњих помоћних просторија – кухиње, девојачке собе, купатила и дегажмана.

Музеолошка поставка хронолошки прати Андрићев живот и рад, од његовог рођења 9. октобра 1892. године. На свет је, сасвим случајно, дошао у Травнику, зато што је мајка Катарина Андрић била код рођака у гостима. У сталној музејској поставци налази се копија странице књиге рођених, из које се види да је он, под бројем 70, уписан као Иван. Мајка Катарина и отац Антун Андрић из породице кујунџија, били су Сарајлије, али судбина је хтела да Антун премине када је његов син имао свега две године. Због немаштине, мајка Катарина одлучује да сина да „на чување“ у Вишеград сестри свог преминулог мужа Ани и њеном супругу Ивану Матковшику. Иако му је, дакле, право име било Иван, мајка га је звала Иво, па је он касније наставио да користи то име. Најраније детињство и основну школу која је у то доба трајала четири године, Андрић је завршио код тетке и тече у Вишеграду. Са 11 година уписује се у сарајевску Гимназију, а у сталној поставци изложен је документ са школским оценама малог Иве. Босна је тада била под аустроугарском влашћу, а систем оцењивања тада је био као и данашњи у Немачкој, и у Аустрији - јединица је најбоља оцена. Андрић је имао јединице, двојке и тројке. Већ у Гимназији почео је да пише и објављује поезију у прози. Као „доказ“, стална поставка поседује копију магазина „Босанска вила“ у којем је објављена његова песма „У сумрак“. После Првог светског рата објавио је две збирке своје поезије у прози: „Ex ponto“ и „Немири“.

НАЈВИШЕ ЈЕ ПИСАО ТОКОМ ДВА СВЕТСКА РАТА

Током живота у Сарајеву, Андрић је постао члан „Младе Босне“, што ће га касније скупо коштати. Студије филозофије на Мудрословном факултету уписао је у Загребу, где се задржава само један семестар, наредни семестар похађа у Бечу, а након тога одлази на Философски факултет Јагелонског универзитета у Кракову у Пољској. Највећи и до тада најкрвавији рат светских размера, прекинуће Андрићево студирање. Јер, у међувремену, у Сарајеву се догађа атентат на аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда, почиње Први светски рат, а Андрић бива ухапшен због своје повезаности са Младом Босном. Прве три године Првог светског рата Андрић је провео у затвору, најпре у Марибору, потом у Сплиту и Шибенику, а онда му је дозвољено, због проблема са плућима да оде у болницу у Загребу, где је и дочекао крај Првог светског рата.

У Београд је Андрић стигао 1919. године, добивши посао у Министарству вера, а годину дана касније почиње да ради у Министарству иностраних послова. Био је то почетак његове дипломатске каријере. Док је 1922. године службовао у аустријском Грацу, саопштено му је да у дипломатији неће моћи убудуће да ради без факултетске дипломе. Зато он у Грацу те године наставља своје студије. У Грацу је и дипломирао 1924. године. Исте године одбранио је и свој докторат, а две године касније изабран је за дописног члана Српске академије наука. Полако је почео да се пење и на дипломатској лествици, службујући по читавој Европи. Кренуо је од Рима, био  дипломата у Марсеју, Мадриду, Паризу... До амбасадорског места дошао је 1939. године у Берлину, када је Пољска већ била окупирана. Савршено схватајући ситуацију у Европи, Андрић је неколико пута тражио од Београда да га повуку назад, али ниједном није добио никакав одговор. Због тога је, на неки начин, био принуђен да преда своју акредитиве тадашњем немачком канцелару Адолфу Хитлеру. У сталној поставци Музеја Иве Андрића изложена је његова свечана амбасадорска униформа (креација његове будуће супруге Милице, костимографкиње у Народном позоришту у Београду, која је тада била удата за Андрићевог пријатеља, а којом се он оженио тек када јој је муж преминуо) коју је носио том приликом у Берлину. Поред униформе, посетиоци могу да виде и капу, рукавице и његов дипломатски кофер. Као и многим амбасадорима у Немачкој тих година, Андрићу је било понуђено да буде пребачен у Швајцарску, али – он је то одбио. У Београд се вратио 1941. године, отприлике месец дана после шестоаприлског бомбардовања и читаву окупацију Београда провео је код пријатеља у стану у Призренској 7. На тој адреси у Београду и данас се налази табла која сведочи о томе. У то време постојале су дозволе да се у Београд уђе и да се изађе из града, а Андрић је 1942. године добио дозволу да у Сокобањи обиђе болесног пријатеља. Присиљен да време проводи углавном у стану, за време рата написао је највише својих дела, романе: „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и „Госпођица“. Сам Андрић о том времену каже: „Ја сам на путовања трошио, не само новац и време, него и снагу живаца и маште, јер у путовања треба урачунати и друге, углавном излишне припреме у машти и у стварности. А колико сам се у тим путовањима трошио, види се најбоље по томе што сам за време два велика рата, када сам био присиљен да седим на једном месту, написао готово највећи део својих радова“.

Дела написана у ратним годинама, наравно, објавио је тек после Другог светског рата и одмах је био препознат као велики писац врло специфичног стила. Многи мисле да је Андрић најпре писао поезију у прози, онда мало био дипломата, па тек онда почео да пише, али је истина да је он, заправо, писао све време, додуше не књиге на почетку своје каријере већ приче, кратке есеје. После рата наставио је да пише, ширећи своје поље интересовања. Било му је тада понуђено и да се врати у дипломатију, али то је категорички одбио. Остало је, мање-више познато. За своја књижевна дела 1961. године добио је Нобелову награду.

Телеграм са обавештењем да је добитник Нобелове награде стигао је у стан који је претворен у музеј, а Андрић га је примио у дневној соби. Они који су имали част да са Андрићем поделе тај дан, присећају се куће пуне цвећа, његове узбуђености и његових речи да једва чека да „узбуђење на које није навикао и празнична атмосфера око њега прођу, па да се опет нађе у свом обичном и једноличном радном дану“. Јер, само у таквом, обичном дану, он је, кажу, умео да живи свој живот, а ту смиреност, простор у којем је живео, одаје и данас, као да његов дух однекуд стражари и надгледа да се, чак ни случајно, некакав виши, духовни ред, који је у тим стану некада владао, ни данас– не поремети.

„НА ДРИНИ ЋУПРИЈА“ ПРЕВЕДЕНА ЈЕ НА 70 ЈЕЗИКА

У Музеју Иве Андрића посетиоци могу да виде странице из оригиналног рукописа романа „На Дрини ћуприја“ и других његових дела. Ту су и бројни папирићи на којима је записивао своје мисли и идеје, како их не би заборавио, а касније им се враћао као инспирацијама. Сачувана су и у сталној поставци изложена и нека од првих издања Андрићевих књига. Занимљиво је да је Андрић имао и велику колекцију фотографија. Захваљујући његовом великом интересовању за фотографију, сачувана су бројна фото-сведочанства тог времена, бројна колекција разгледница. Једна, она коју је на српском језику написао издавач Андрићеве књиге у Јапану – посебно се издваја. Андрић је имао и леп и здрав обичај да сваког дана оде у шетњу до Калемегдана.

Нобелову награду за, како је образложено, „епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“ Андрић је добио када је имао 69 година. Свечана церемонија доделе одржана је 10. децембра у Концертној палати Шведске академије наука, а Андрић се скупу обратио на течном француском језику својом беседом „О причи и причању“. Беседа је касније објављена у публикацији „Нобелова награда“ у издању Нобелове фондације. Нобелова награда и данас има три дела: медаљу, која на лицу име и лик Алфреда Нобела, а на позадини се уписује добитниково име и година; диплому, која је и данас уникатна за сваког добитника, зато што Шведска академија наука ангажује сликара који ручно осликава сваку диплому са мотивима добитниковог рада (Андрићева диплома зато има мост, заставу и ликове из његове књижевности), а трећи део награде је новчани. Нобелова награда и данас, као и у Андрићево време, доноси добитнику око милион евра.

Он је целокупну суму поклонио Босни за изградњу библиотека и за куповину књига. Вероватно због познавања менталитета нашег народа, најпре је донирао половину новца, након чега је тражио извештаје о начину трошења пара, а онда је донирао и други део. Кустоскиња нам каже да посетиоци музеја често, пола у шали, пола у збиљи, питају: „А како је онда проверио шта је било са другом половином пара?“

После добијања Нобелове награде, комплетно Андрићево књижевно дело постало је хит у свету,. Добио је епитет „најбољег балканског хроничара“, а нарасло интересовање за његова дела допринело је да за врло кратко време буду преведена на више од 30 светских језика. Нажалост, током десетак последњих година свог живота, готово да је престао да пише, али су његове књиге непрекидно прештампаване у земљи и иностранству. Комплетна Андрићева дела преведена су на 50 светских језика, а роман „На Дрини ћуприја“ на, чак, 70!

...

Комплетан текст у штампаној слободи Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2017 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.