sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2170

    Светска жаришта на прагу нове године

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Током више од две деценије после распада СССР-а, кључне личности обе главне америчке партије прихватиле су став да је неприкосновена војна моћ САД битни предуслов за успостављање и одржавање новог планетарног поретка. 

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Памет у главу и ранац на леђа

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • „Агонија ће се завршити једног дана, народ ће и ове отерати, али до тада ће они све покрасти, и постаће власници свега у Србији, а ја не смем да дозволим да постану власници моје деце, унука и њихове будућности“ •

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Ко сме и може да заборави прошлост?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    “Не гушите се у сузама због прошлости”, каже председник Вучић

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Јелена надгледа Волстрит?

    Пише: Д. Савић

    Доналд Трамп предложио Американку српског порекла за престижну функцију. Меквилијамсова ће добити петогодишњи мандат

    НА челу америчке Савезне корпорације за осигурање депозита ускоро би се могла наћи Јелена Меквилијамс (43), Американка српског порекла из Охаја, тренутно водећи правни заступник регионалне банкарске корпорације „Фифт трд бенк“ (ФИТБ) из Синсинатија.

    Председник САД Доналд Трамп објавио је да намерава да Меквилијамсову предложи на ову престижну функцију из области банкарства и финансија, а да би добила петогодишњи мандат, потребно је да добије „зелено светло“ Сената америчког Конгреса.

    Меквилијамсова, која од јануара ради као главни адвокат регионалне банке, скренула је пажњу на себе управо радом у Сенату Конгреса, посебно у Одбору за банкарство. Она је била виши саветник председника овог одбора, републиканског сенатора Ричарда Шелбија, али је у Конгресу на разним позицијама радила од 2010. године. Претходно је три године била правни заступник Управног одбора Савезних резерви, задуженог за помоћ у примени монетарне политике САД.

    Меквилијамсова, која је из Београда у САД дошла као средњошколка, завршила политичке науке и право са највишим оценама на престижном калифорнијском универзитету Беркли, на високој функцији би требало да замени Мартина Гринберга, кога је поставио Трампов претходник Барак Обама. Меквилијамсова би била члан Управног одбора Савезне корпорације за осигурање депозита до закључења мандата, што истиче 15. јула 2019. године. А потом би, уколико то одобри Сенат, постала директор Савезне корпорације за осигурање депозита САД у наредних пет година.

    Гринберг, који на функцији остаје до краја мандата, који истиче овог месеца, до сада је одолевао напорима Трампове администрације да уведе нова правила у финансијском сектору.

    Амерички председник, међутим, као свој приоритет истиче успостављање нових правила за Волстрит, тврдећи да жели да подстакне економски раст у САД. Постављењем Меквилијамсове, Трамп би заокружио тим који би спровео ревизију финансијских регулатива усвојених за време Барака Обаме.

    Савезна корпорација за осигурање депозита игра кључну улогу у регулисању банака широм САД, заједно са још неколико америчких агенција.

    Политички аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић за наш лист каже да Јелена спада у ред оних који заслужују одговорну фунцију:

    - Иако њени ставови, можда, нису познати широј јавности, њен рад није непознат америчком Конгресу, па не очекујем да ће бити проблема са њеним именовањем у Сенату. Могуће је да ће демократе бити уздржане, зато што је то њихов генерални став према Трамповој администрацији. Но, Јелена ужива углед у обе политичке партије. Биће то велики изазов за њу, биће једина жена у корпорацији, и најмлађа од свих - закључује Кесић.

    Опширније...

  • Слобода 2143

    Песме Јанка Туфегџића

    Пише: мр Радован Калабић

    radovan-kalabic

    Борба за независну Хрватску почела је давно пре Другог рата и, уз политичку подршку са Запада, трајала и после тог рата

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Ни лепота их не може спасити

    Пише: Новка Илићnovka ilic

    • У 200 српских села нема ни једног становника • Око 1200 села су у фази нестајања • За деценију ипо 18700 првака мање у српским школама •

    Опширније...

  • Слобода 2170

    Овде нису наочари чича Драже

    Пише: мр Радован Калабић

    Novka Ilic

    У првој половини новембра спелеолози Академско-спелеолошко-алпинистичког клуба из Београда ангажовани од чајетинске општине, поново су се спустили у јаму Церова у којој су месец дана пре тога пронашли остатке људских скелета.

    Опширније...

Слобода 2170

Памет у главу и ранац на леђа

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• „Агонија ће се завршити једног дана, народ ће и ове отерати, али до тада ће они све покрасти, и постаће власници свега у Србији, а ја не смем да дозволим да постану власници моје деце, унука и њихове будућности“ •

„Борио сам се цео живот, учио, радио, докторирао. Постао професор универзитета. Васпитавао децу да буду добри људи, вредни, уче школе. Одлични су стручњаци, али и добри и поштени људи. Мислио сам да је то најбоље за њих и мене, а самим тим и за Србију. Сада сам схватио да сам погрешио што нисам отишао на време, када сам био млађи, деведесетих, када су се лоповлук и генерација политичара опсенара, “заштитника народа и Србије” и криминалаца појавили у Србији. Сада су у пуном замаху и процвату. Украли много пара, и унуке обезбедили, купили или добили на поклон дипломе, мастере, докторате. Имају и медије, купили их, или их плаћају мојим парама. Агонија ће се завршити једног дана, народ ће их отерати, али до тада ће све покрасти, и постаће власници свега у Србији. Али, ја не смем да дозволим да постану власници моје деце, унука и њихове будућности. Двојица мојих синова већ су у иностранству, а трећи завршава факултет. И њега чека посао далеко од Србије. Спадам у поносне и несебичне родитеље који су задовољни што ће бар деца имати будућност и шансу коју им Србија не пружа. Бити сам у старим данима је мања мука него гледати децу у Србији, земљи у све већој агонији, без будућности. Тужно је, али мојом земљом данас земља владају безнађе, бесчашће, лаж, лоповлук, поремећене вредности, тиранија. Историја такве ствари не прашта, а казна ће, нажалост, бити  неминовна и страшна“.

Тражећи саговорнике, пре свега међу младима, за видео серијал на тему „Зашто млади одлазе из Србије“ у пројекту који финансира Министарство културе и информисања, добих овакву изјаву универзитетског професора, мало старијег од мене. Заболела ме је, онако како уме да заболи помиреност овог човека који се већ сада спрема да са унуцима и децом комуницира, углавном, захваљујући модерним технологијама, помирен са чињеницом да ће ретко моћи да их загрли или уживо посаветује.

Серијал трага за одговорима на питања да ли су разлози за одлазак оних који су могли да буду будућност Србије искључиво економски: немогућност запослења, мала и нередовна примања, немогућност напредовања, лош стандард, или постоје и други мотиви који их опредељују за „сунце туђег неба“. Анкета рађена за потребе истог пројекта показује да су они који се одлуче да оду незадовољни, пре свега, системом (не)вредности наметнутог деведесетих година прошлог века, који је на површину друштва избацио оне који би, да прави систем вредности постоји, морали да буду на дну. Већина анкетираних каже да их је убијала потреба да неког и нешто знају да би могли да „заврше“ сасвим обичне послове: од оног да своје дете упишу у вртић, до „јурења“ веза како би уопште стигли до лекара који може да им помогне. Доста им је чињенице да напредовања нема ако нису „на линији“, јер у Србији успех данас подразумева партијску припадност.

„Боље да га желим, него да га жалим“

Снежана Павловић, самохрана мајка младића који је после две године напустио Економски факултет, иако је био одличан студент, испричала ми је зашто је одлучио да остане у Америци, након што му je завршен четворомесечни студентски програм Work&travel:

„Имам завршен факултет, радим за плату од 300 евра. Задовољна сам и тиме, јер моје пријатељице раде за скоро дупло мање новца. Подстанар сам, моје дете рођено је и у свет отишло из туђег стана, зато што је моја плата премала за кредит. Једноставно, видео је да овде постоје редови за све, па чак и за посао у немачкој фабрици каблова. У Србији се не зна шта ће бити данас, а камоли сутра или за пет година  Да не причам како постоји могућност да заврши у неком рату када га присиле на војне вежбе. Два моја брата су као редовни војници завршили у рату у Хрватској и на Косову. Списак разлога да оде још је дужи, а ја сам свесна да је боље да га желим, него да жалим“, каже Снежана.

Економиста Милан Ковачевић разлозима за одлазак придодаје то што је у Србији политика испред професије:

„Таква ситуација је пре свега у јавном сектору, мада тога има и у приватном. Власт се брине само да контролише медије, а у таквој ситуацији не постоји ни притисак од народа да се нешто промени. Због ситуације у здравству, велики број лекара и медицинских сестара одлази у Немачку. Осим материјалних разлога, ту је и револт због кадровских постављења, када на важна места не долазе они који су у врху своје професије..“

Неки економисти сматрају да је Србија донекле схватила значај ИТ сектора и да сада покушава да задржи младе високообразоване из тог света,  али да ту постоји опасност и од превеликог мешања државе, која превеликим пореским оптерећењима веома негативно утиче на развој бизниса у Србији. Због тога се најчешће испоставља да се, када се једном одлуче да оду из Србије, људи ретко одлучују за повратак. А проблем Србије и јесте што не постоји тзв. циркуларна миграција. Сам по себи, проблем што људи одлазе не би био толико велики,  јер је основа Европске уније, али је огроман проблем то што се не враћају. Када би тамо где одлазе стицали знања која могу да стекну само на Западу, а онда их, по повратку, примењивали у Србији, земља би имала двоструку добит, али то данас изгледа сасвим нереално.

И економиста др Миодраг Зец сматра да се Србија „третира као вашариште у којем свако жели некоме нешто да отме: богати сиромашнима, једна социјална група другој, а да је кључно питање: зашто је Србија земља која у региону најмање издваја за високо образовање?“ Из буџета Србије више новца се, додаје он, издваја за плаћање казни које производи некомпетентна државна администрација губећи све могуће спорове, него за образовање:

„Зашто се у Србији за промашаје у коресподенцији са светом дају огромне паре, а немамо их да платимо десет врхунских лекара, који би могли у Београду да обаве сваку операцију? Милијарда евра у српском буџету потрошена је за надокнаду онима који су доживели преваре у банкарском систему, а немамо услова да решимо лечење оболелих од тешких болести.“

Није највећи проблем што најбољи одлазе, него што најгори остају

 Србија, ипак, и даље, извози памет, па понекад изгледа као да прихвата улогу „регрутног центра кадрова за развијене државе“. Професор Зец каже да му личи на земљу која је изложена крволиптању, умето инфузији, као неке друге земље:

„Ако десет најбољих ђака београдске Математичке гимназије, који представљају цвет наше интелигенције, оду на Кембриџ, па на тај Универзитет у Енглеској дођу и хиљаде најбољих студената из многих земаља, нација која прима те нове људе има инфузију људског, као највреднијег капитала, а ми имамо непрекидно крволиптање. Од својих студената тражим знање, зато што сам им пријатељ и мислим да Србија, као мала земља, своју шансу треба да тражи у идеји да сто најбољих студената медицине сваке године распореди на три-четири најбоље клинике. Тако бисмо за неколико година имали елиту у медицини. Исто то урадити са најбољим студената права, да бисмо имали некорупмиране, најбоље судије. А ако остане како јесте, Србија ће и даље бити земља у којој важи неодрживо правило „што више учиш – већа си будала“. Код нас је важније лепити плакате по бандерама у разним политичким кампањама“, каже професор Зец.

Податак  да је Србија од почетка деведесетих година практично изгубила 12 милијарди евра, које је уложила у у школовање природно-техничке интелигенције и научника који су отишли у иностранство, суочава државу и њену образовну политику са питањем: шта да се ради?

Занимљив је одговор Давора Милошевића, који за себе каже да је „млад у Србији са будућношћу у Аустралији“ који признаје да је тачно да без младих свако друштво све више стари и нестаје“:

„Кубурили смо деценијама са белом кугом и били по томе у самом светском врху, а вицешампиони у такозваном одливу мозгова, одмах иза Папуа Нове Гвинеје. Веровали смо у одлазак Милошевића, у повратак Космета, у долазак демократије, слободе и капитализма, завршетак транзиције, у одлазак ДС, у долазак СНС... И кад су сви отишли, дошли и прошли, испало је да се демократија у Србији огледа у томе што свако може да ради шта хоће ако га не ухвате или има везе, да је закона за немоћне све више, да је слободе све мање. Млади нису наивни. Схватили су шта се око њих дешава, али нису спремни да пристану на намењену им судбину. Последњи окидач био је долазак СНС на власт, као јединих који нису до сада владали. Да бисте успешно водили корпорацију, морате почети од њеног дна, као и да бисте водили војску и државу. Е сад, да бисте успешно водили државу морате пре тога успешно водити војску или неку мегакорпорацију, а не да вам прво радно место буде место министра или посланика. Није највећи проблем Србије то што најбољи одлазе, него што најгори остају, и у том интелектуалном вакууму напредују!

Најчешћа два коментара старијих, упућена нама младима, јесу да не одлазимо у туђину јер тамо не знамо никога и да смо халапљиви, па да зато одлазимо, а не слушамо их да тамо мора да се ради и да ће овде бити боље, једном. У туђини можда не знамо никога, али упознаћемо, и тамо живе људи и у великој већини нормалнији него овде! А то да се много ради плаши само генерације Титових омладинаца. Ми смо спремни да много радимо, ако ћемо за то бити и адекватно плаћени. Нико не жели да ради 12 часова дневно шест дана у недељи а да буде најнеплаћенији и најобесправљенији радник у Европи! Ми желимо да радимо и нормално да живимо, али не желимо и немамо ни снаге ни воље да се овде узалуд боримо и гинемо. Не одлазимо зато што смо „похлепни“, него зато што желимо добро, ако не нама, онда бар својој деци и деци наше деце. Ако ми нисмо одрасли у нормалном друштву, да одрастају бар они...“

Непотизам је још један од разлога које они који одлазе наводе као врло важне. Невероватно је, кажу, да по три генерације једне породице раде у истој општини, болници, заједно са снахама. зетовима или кумовима; Чак и приватни бизнис не опстаје, јер се неки инспектори понашају као чисти рекеташи...

Иду да се не врате

Двадесет осмогодишњи Небојша Моравчић каже да планира одлазак у Дубаи, заједно са братом:

„Ако успем икако да одем негде где је боље, да се усталим, Србија ме неће занимати, а ево и зашто. Родитељи патриоте, поштени, радни вредни, ринтају буквално од своје 12-13 године. До деведесетих су радили у државним предузећима а након тога код приватника. Данас су обоје у пензији, али раде код приватника, имају по 66 година. Никада нису били чланови ниједне странке, раде као коњи цео живот. Брат и ја смо спортисти, завршили смо државне факултете. Кад год можемо физикалишемо, са факултетском дипломом. Никада нисам био на мору, никада нисам возио ауто, девојка (бивша) је већ „запалила“ код тетке у Аустралију, не пада јој на памет да се врати. Дечко из нашег краја, којем је ћале криминалац, сви причају и дилер дроге, вози мерцедес и рекетира. Вода врхунске рибе, лепо се облачи, обишао је цео свет, никада ниједан поштен посао није радио. Врхунски спортисти (моје колеге) их зову на своје мечеве, поносе се београдским мангупима. Мали је број поштених који раде солидне послове, формирају породице, али и они ће побећи када схвате да су окружени идиотима. Наркомани, спонзоруше, криминалци и подгузне муве се размножавају, а они нормални и поштени немају услове за то. Лепо је бити патриота, када имаш пламен наде у себи, кад се надаш бољем животу, али тога у Србији нема. Скоро ме питају неки клинци из краја за савет који факултет да упишу. Рекао сам им: „То мора да буде ваша одлука, али да могу време да вратим ишао бих по амбасадама одмах после средње школе. Скинуће се ови са власти кад тад, али тада ће да дођу они што су били, па опет ови, па опет они, гледаћемо многе од ових и наредних 30-40 година. Нема овде спаса, зато савет млађима: „Памет у главу и ранац на леђа, ваша земља је она која вам створи нормалне услове за живот, а не она чије име вам пише у крштеници! Видимо се негде тамо...“

Људи из Србије дефинитивно одлазе, па демографска крива опада прогресивно. Наиме, не рачуна се само садашњи губитак због исељавања, него и губитак будуће деце која неће бити рођена у Србији. С друге стране, сасвим логично звуче објашњења и оних који нису отишли искључиво због новца: 

...

Комплетан текст у штампаној слободи Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.