sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2171

Вишак “револуционара”

Пише: Милослав Самарџић

Милослав Самарџић

Према Славку Воркапићу, добар документарни филм мора да садржи два следећа основна елемента: да је јасан и да је истинит. Филм ’’Друга страна свега’’ нема ни један од ових елемената, али је ипак добио једну од највећих светских награда. Зашто?

Портрет извршиоца ’’петооктобарске револуције’’ 2000. године, можда нигде није дат тако упечатљиво као у документарном филму ’’Друга страна свега’’ Миле Турајлић. Ауторка, која је већ стекла светску славу ’’Комунистичким филмом’’ (’’Cinema komunisto’’), своје ново остварење саздала је од низа интервјуа са својом мајком, др Србијанком Турајлић, једном од најистакнутијих учесница поменуте ’’револуције’’, после које је постала помоћник министра у влади Републике Србије.

Портрет др Србијанке Турајлић, као и њених сабораца, не би био тако упечатљив без једног великог контраста. Јер, номинално, главни јунаци филма нису ’’петооктобарци’’, већ комунисти, који се налазе ’’с друге стране свега’’, односно, с друге стране врата у стану Турајлића. Та врата су затворена 70 година и отварају се тек у последњој сцени.  Др Србијанка Турајлић заиста почиње причу вратима и ’’револуцијом’’ из 1945, али све време, директно или индиректно, она заправо говори о себи и својим саборцима из 2000. године. Речи које најчешће изговара су: ’’Не знам’’. У филму има и сцена када она објашњава да не заслужује награду, добијену од својих сабораца, а из контекста је јасно да је не заслужује нико од њих.

Турајлићи, генерацијама адвокати, били су пре Другог светског рата припадници више грађанске класе. Србијанкин деда је, тако, 1929. године направио кућу у центру Београда, у Бирчаниновој улици. После њихове ’’револуције’’, комунисти су Турајлићима конфисковали кућу, оставивши две собе шесточланој породици. У остале делове куће уселили су четири ’’подобне’’ породице. Једна од њих налазила се с друге стране врата предратног салона, у ком су остали Турајлићи.

Србијанка Турајлић је тада била веома мала и тај догађај јој није остао у сећању. Ту је настао први проблем овог филма, због ког ни врата, ни комунистичка ’’револуција’’, нису његова главна тема. Преломном догађају у историји породице Турајлић посвећена су једва три-четири, од 105 минута филма. Следствено, није наглашена трагика овог догађаја, како за породицу, тако и за државу и цели народ. Карактеристично је да убиства хиљада Београђана од стране комуниста нису ни поменута.

Зашто је то тако?

Одговор даје већ сцена у којој на једном зиду стана др Србијанке Турајлић видимо постер Че Геваре. Она, дакле, не само што се не осећа као жртва комуниста у правом смислу те речи, већ је у извесној мери усвојила њихову идеологију. То је у њеној генерацији била масовна појава. Деца су, слично као што су некада радили Турци одводећи Српчад у јаничаре, грубо одвајана од својих корена и индоктринирана комунизмом. Пола века касније, у новој историјској ери, негдашња деца нису могла да схвате шта се дешава. Отуда др Србијанка Турајлић тако често понавља: ’’Не знам’’. Она чак више не зна ни које је националности. Сцена када је пописивач пита за националну припадност, једна је од најпотреснијих у филму, зато што је њено име изведено из имена државе њених предака. Штавише, њени родитељи, и цела фамилија, показали су висок ниво грађанске храбрости и националне свести када су јој 1946. године дали име Србијанка. Они су видели опасност по српско име и хтели су и на тај начин да помогну његовом очувању. Како би они реаговали на Србијанкино мучење пред камером и, на крају, одбијање да се изјасни као Српкиња?

Прво и основно што ’’револуционари’’ из 2000. године нису знали је следеће: онако како је Турајлићима одузета половина куће, тако је српском народу одузета половина предратне територије (три од шест бановина). Да је Србијанка, или неко од њених колега ’’револуционара’’, била свесна ове чињенице, штошта би изгледало другачије. Наравно, била би другачија и драматуршка оса самог филма.

Индоктринација др Србијанке Турајлић текла је у правцу оне комунистичке фракције коју знамо као ’’стамболићевску’’. Тако Србијанка, по природи ствари, баца дрвље и камење на лидера супротстављене комунистичке фракције - Слободана Милошевића. Његово име се у филму најчешће помиње, па се чак користи и као завршни ударац злим силама. Наиме, када се у последњој сцени отварају 70 година затворена врата, открива се да су у том делу стана, иза последњег станара, негде на видном месту остали говори Слободана Милошевића. Не, дакле, говори, књиге или слике Јосипа Броза Тита, што би у причи о другој страни врата било једино логично. Тито се у филму и не помиње, а доба његове владавине означава се као боље од Милошевићевог. По том питању филм је у проблему и са математиком, јер је Титово доба трајало од 1945. до 1988, дакле 43 године, а Милошевићево од 1989. до 2000, односно 11 година.

Дакле, Титово доба није трајало до 1980, када је овај диктатор преминуо, већ до 1988. Јер, до тада се државна политика водила у складу са паролом: ’’И после Тита - Тито’’. Било је то октобра 1988. и том догађају - преломном Конгресу Савеза комуниста Југославије - у филму је посвећена велика пажња. Међутим, оно због чега је овај конгрес био преломан, није поменуто. Ту филм доживљава драматуршки фијаско. Наиме, култ вође ’’револуције’’ која је затворила врата - она иста врата која су метафорички стављена у наслов филма - почео је да се руши управо на овом конгресу. До тада, било је уобичајено да сви говорници, на почетку излагања, положе заклетву мртвом диктатору. Тада је један говорник одбио да то учини. Био је то Слободан Милошевић. Вођа хрватских комуниста, Стипе Шувар, инсистирао је да се и Милошевић закуне Титу, али он је то поново одбио.

Овај догађај имао је велики одјек у целој Југославији, а нарочито у Србији. Од њега је почело убрзано освајање грађанских слобода.

Увод за тему о поменутом конгресу у филму се даје једним разговором у стану Турајлића, између Србијанке и њених негдашњих колега. Један њен колега, вероватно из Београда, каже да је конгрес из октобра 1988. био корен свих наступајућих зала, укључујући и ратове 1990-тих. Потом он пита колегу из Словеније: ’’Да ли би се Словенија отцепила да није било Слободана Милошевића?’’ Словенац одговара одречно. Тада се пушта архивски снимак са конгреса, на коме видимо како један стари словеначки комуниста тражи од Милошевића да одустане од својих захтева у вези Косова и Метохије (ова покрајина, као и Војводина, била је у статусу савезних република, а Милошевић је то поништио). Није приказан одречан одговор Слободана Милошевића, као што није приказан његов одговор ма коме. Тако, видимо и чујемо шта њему говоре студенти на једној трибини на Београдском универзитету, а не и шта им он одговара. И иначе, у целом филму нема гласа друге стране.

Разуме се, Милошевић није растурио Југославију, као што је ни краљ Александар Карађорђевић није створио. И једно и друго учиниле су велике силе. Милошевић је био позитивна историјска личност до краја 1989, тј. до оног момента када је почео да одлаже расписивање првих вишестраначких избора после 1945. године. Од тог момента он постаје негативна историјска личност, али, једна објективна историјска анализа, или документарни филм, морали би да забележе како је грађански рат почео пошто су 25. јуна 1991. године парламенти Словеније и Хрватске прогласили отцепљење од Југославије. И да су они то учинили по наговору и уз подршку моћних страних фактора.

Међутим, у овом филму за све је крив Слободан Милошевић, а преко њега и Срби као целина, јер је више пута наглашено како је он имао подршку народа. Рат је приказан крајње нејасно, јер се чује само глас оних који су ’’против бесмислених сукоба’’. Уопште се не види да је неко негде бранио свој голи живот од паравојних формација, које су поздрављале испруженом десном руком. Ту одбрану голих живота гледаоци не могу да доведу у везу са 1945. годином и поменутим одузимањем 50 посто територија српском народу.  

Али, док су те чињенице добро замаскиране у историографији и одавно заборављене, петооктобарска ’’револуција’’ не само што је још у свежем сећању, већ су њу додатно осветлили потоњи догађаји на северу Африке и у Украјини. Наиме, после 2000. године уследио је низ ’’револуција’’ у овим деловима света, у којима је учествовала и организација ’’Отпор’’, основана 1990-тих у Београду. Тако је постало јасно да су лидери ’’Отпора’’ заправо професионални ’’револуционари’’, који добијају новац за обављање прљавих послова. У Америци је објављено да је само ова држава платила противницима Слободана Милошевића, укључујући и организацију ’’Отпор’’, око 90 милиона евра. Др Србијанка Турајлић је била један од лидера ’’Отпора’’. У филму видимо да на зиду, истом оном где је Че Геварин портрет, држи и знак ’’Отпора’’, а показује и једну мајицу са тим знаком. Међутим, у целој њеној причи финансије се помињу само једном: када објашњава како је, због високе инфлације 1993. године, од професорске плате могла да преживи само трећину месеца. Мало је важно што се гледаоцима не објашњава како је преживљавала остале две трећине месеца. Али, од суштинске је важности што се од гледалаца очекује да верују не само у њен, већ и у ентузијазам свих њених сабораца ’’револуционара’’.

Према Славку Воркапићу, добар документарни филм мора да садржи два следећа основна елемента: да је јасан и да је истинит. Филм ’’Друга страна свега’’ нема ни један од ових елемената. Па ипак, добио је награду на 30. међународном фестивалу документарног филма у Амстердаму, крајем новембра 2017. године. То је једна од највећих светских награда за документарне филмове. Не може се одолети утиску да је награда дошла због оптуживања Милошевића, и Срба уопште, за све и свашта, уз подразумевајуће оправдавање светских политичара од одговорности за несрећу која је задесила бившу Југославију. Само из угла светских пропагандиста из 1990-тих година, овај филм је и јасан и истинит. Али, наравно, њихова пропаганда није имала везе са истином. Просто речено, они који су некада финансирали ’’Отпор’’, сада награђују зашећерену причу о ’’Отпору’’.

Филму не недостаје ни морбидни стереотип, који странци очекују још од ’’Скупљача перја’’: у првим секундама, из потпуног мрака чује се грактање врана, које се појачава с појавом зграда у густој магли. Уз хорор музику, све то је најава за натпис у углу: ’’Београд, 2015’’. Атмосфера безнађа одржава се до последњих кадрова.

...

Комплетан текст у Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.