sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2171

Љубав за Србију - на први поглед

Пише: Марина Дабић

marina dabic

• Диего Гарсиа Ромеро, 32-годишњак из Буенос Аиреса, Србију је најпре заволео преко кошарке, а данас би овде да гради своју будућност, јер је, иако нема српске крви, баш на овим просторима, каже, пронашао себе • 

Једна од ствари које је најтеже објаснити јесте, кажу, пријатељство, јер то није нешто што се учи у школи, али - ако нисте научили смисао пријатељства, стварно нисте научили ништа. Један Аргентинац који Србију обожава прави је промотер ове тврдње. Јер, Диего Гарсиа Ромеро, 32-годишњи политиколог рођен је, одрастао и студирао у Буенос Аиресу, тромилионском граду, престоници Аргентине, али је привучен необјашњивим нитима пријатељства и љубави за Србију, стигао у нашу земљу у којој би, каже, волео и да остане, зато што је у Србији „пронашао себе“.

Диего одлично говори српски језик, обожава наш хумор и филмове, зна све о кошаркашким репрезентацијама Србије и бивше Југославије, од места рођења кошаркаша, до резултата које је постигла репрезентација. Кошарка је била и Диегова прва „веза“ са нашим просторима, јер је Србију заволео баш због кошарке. Осим тога, он истражује политичке системе и добар је познавалац глобалне политичке ситуације, пошто му је то посао. Можда најзанимљивији детаљ који показује колико му је Србија у срцу јесте његова жеља да некако и сам допринесе да оживе српска замрла села.

Као и сваки Аргентинац, Диего воли и фудбал, навија за Боку Јуниор. Од ствари везаних за Србију, овај Аргентинац трудио се да пуно научи о нашој историји и херојству српског народа,  одлично познаје музику популарну на нашим простора, смеје се репликама из наших домаћих филмова.

Каже да српски и народ у Аргентини имају много више сличности него разлика, јер смо „темпераментни и страствени, фини и љубазни, радости и туге су нам искрене, спорт и музику волимо на посебан начин, а ведар дух припадници оба народа успевају да задрже и кад им не иде како треба“. Зато се Диего, каже, у Србији, чији језик, историју, културу и уметност проучава већ десетак година. осећа као код куће.

Пре осам година Диего је успео да оствари свој сан: посетио је Србију први пут. Била је то, истиче, „љубав на први поглед“. У априлу 2017. у Србију је дошао поново, сада са жељом да нашу земљу и њене људе упозна још боље, да о Србији настави да сазнаје све што није знао, не обилазећи само велике градове, већ и мале, сеоске средине.

А све је кренуло случајно: био је још само дечак када је 1995. године на телевизији, пратећи Европски шампионат у Атини гледао утакмице тадашње југословенске репрезентације. Игра Саше Ђорђевића, садашњег селектора мушке кошаркашке репрезентације Србије, Предрага Даниловића, Влада Дивца, Дејана Бодироге, одушевила је маленог „гаучоса“. Здушно је навијао за њих, одушевио се европским златом коју је у утакмици против Литваније освојила југословенска репрезентација. После спорта, кренуло је интересовање за српску историју, уметност, културу, музику, па је спонтано стигла и жеља да научи српски језик. Прошле године научио је да чита и ћирилицу и веома је поносан на то, јер – учити српски у далекој Аргентини није било лако изводљиво. Није могао да нађе школу са часовима српског језика, али је био упоран, а ни воље му није недостајало..

- Нашао сам неки курс на интернету, додуше, енглеско-српски, и тако учио. Велика помоћ биле су ми и биле новине: сваког дана сам помало читао новине на српском. У почетку нисам пуно разумео, а онда сам почео да схватам контекст и из тога извлачио значења речи које нисам разумео. Тако сам се све лакше сналазио са српским, а сада када сам овде, причам уживо са људима, што ми невероватно помаже у даљем савладавању језика.

„Србија мора да оживи српско село“

Диегу су у учењу језика помогли и култни филмови, обожава стил јединог српског Нобеловца Иве Андрића и већ је прочитао романе „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ Од филмова издваја култна остварења “Ко то тамо пева”, “Маратонци трче почасни круг”, “Балкански шпијун”, „Варљиво лето ’68.“ и филмове Емира Кустурице... Наше људе занима како је успео да разуме специфичан хумор ових филмова, јер је управо та врста хумора понекад тешко разумљива странцима, али Диего одговара да је српски хумор врло близак аргентинском, зато што „није плитак, а опет је без длаке на језику“.

Осим што воли филмове и музику ових простора, Диего је вероватно једини Аргентинац који се заинтересовао и писао о југословенском самоуправљању. По политичком опредељењу је левичар, а како је студирао политикологију, дошао је на идеју да је решење против капитализма – аутономија и сматра да је тој идеји, али само као идеји, најближе било самоуправљање, на чијим грешкама треба учити у борби против неолиберализма и капитализма.

Током прошле године Диего је по Србији пуно путовао. Прокрстарио је Западну Србију, Војводину, Шумадију; али и суседне бивше југословенске републике – Босну и Херцеговину, Хрватску, Црну Гору. Само лепе утиске, каже, носи из тих сусрета. Данас је богатији за искуства која су му донели различити обичаји, локални дијалекти, приче и легенде, менталитети људи. То што у плану његових обилазака нису били само велики градови, допринело је да Србију упозна изнутра, али му је донело и велику тугу, када је схватио да је већина српских села – на издисају.

- Трудио сам се да у селима разговарам са онима који су остали у селима или се из града на село поново вратили. То су прелепи предели, али рецимо у селу Штитково, у златиборском крају, живи само седам породица. То је јако тужно. Србија мора да створи услове да се људи враћају на село, да праве домаћу храну. Исти посао важи и за Аргентину. Ова земља има огроман потенцијал за то. Знам да то није лако, али ако желимо да победимо капитализам и глобализацију, онда морамо да се вратимо на село – сматра Диего.

Њему су путовања по Србији помогла да боље разуме историју писану на овим просторима, да проба да схвати зашто је дошло до распада некадашње Југославије, да разуме какве су то разлике између овдашњих људи. За сада, каже, није открио никакве разлике, осим различитих дијалеката.

- Исти су језик, људи, култура.. Причао сам са Србима, Муслиманима, Хрватима, Црногорцима и рекао сам им да нису свесни шта су имали. Већина их се, углавном, сложила. Али, то је сада прошлост и сматрам да не би требало правити исту грешку стварања заједничке државе, већ тражити нови модалитет суживота, нешто другачије. Нисам осетио никакву мржњу у разговорима са људима. Наравно, увек је има ту и тамо, али мржње није било, осим у Мостару. Тај прелепи град је толико подељен, нисам то очекивао. Тамо се нешто што не ваља осећа у ваздуху, на улицама. За мене, све је то било лоше изненађење – признаје млади Аргентинац.

„Живот ће ми дати нови знак зашто сам ту“

Диего је у два наврата  боравио у Краљеву и град на Ибру му се, наводи, изузетно допао. Са Краљевчанима је, каже, могао да прича о свему, а место и људи за њега имају посебну енергију и дух. Можда су томе, слути, допринеле близине манастира Жиче и Студенице, где се на лицу места догађа сусрет са богатом српском историјом, културним и историјским наслеђем средњовековних манастира. Ту је и Диего схватио велику важност ових средњовековних споменика за идентитет српског народа.

Овај романтични револуционар остаје у Србији до даљњег и не размишља о повратку назад, у родни Буенос Аирес. Кад каже да су му планови усмерени у другом смеру, појашњава да је баш на нашим просторима постао други човек. Да је на правом путу схватио је, каже, када је почео да сања на српском језику! Идеја му је да у упише мастер студије, да Србију настави да  упознаје. Већ је, оцењују његови српски пријатељи, постао експерт за овдашњу политичку ситуацију, али Диего би да се позабави озбиљном политиколошком анализом дешавања на овим просторима.

- Тешко је рећи у неколико реченица шта је Србија. Ова земља има добре људе, али као да су многи од њих изгубили снагу. Није ни чудо, било је овде ратова, санкција, бомбардовања. Многи само преживљавају и већини овде живот није лак. Често се питам шта ће овде бити у будућности и жељан одговора на сва та питања остајем овде и даље, да учим језик, да напредујем. Није случајно то што сам овде, знам то и очекујем да ми живот да неки нови знак зашто сам ту – искрен је наш саговорник. 

Његовом музичком укусу блиска је музика „Рибље чорбе“ и „Бајаге и инструктора“, а посебно место међу утисцима које о Србији има – носи Фестивал трубе у Гучи, који слави овај музички инструмент, а гурманима омогућава да уживају у српским гастрономским специјалитетима. Ту се укуси Аргентинаца и Срба, каже, опет поклапају, јер оба народа воле да једу месо, нарочито оно са роштиља. Диего је већ неповратно заволео и бурек са сиром, који би могао да конзумира сваког дана. Већина оних који упознају Диега убеђени су да у њему има српске крви, јер су се некада наши људи из оне велике заједничке, југословенске државе исељавали и у Аргентину. Већина се, кажу, изненади када им саопшти да нема српско порекло, али да га то не спречава да Србију воли више него неки у њој рођени или било на који други начин са њом везани. 

...

Комплетан текст у штампаној слободи Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.