sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2171

Мигина књига

Пише: Новка Илићnovka ilic

• О песничком путу младог шабачког четника, о нади да ће стихови једном бити “ослобођени”, да ће приче настале у шуми, на тавану, у бегу, доћи до читалаца

Испред мене је „Мигина књига“ захваљујући љубазности приређивача Димитрија Мирка Ћелића, младог фрескописца и вајара, истраживача из Пригреваца код Апатина. Књига почиње и завршава се констатацијом да је истинско Божије чудо што је читаоци имају данас пред собом. Уместо увода, Ћелић са неколико реченица „веже нас“ за шабачку породицу Кузминац, да заједно “истражујемо” њену историју, од прве до последње стране књиге, да Мигине стихове и приче читамо и између редова:

“Самим чудом и промислом Божијим имамо прилику да упознамо једног талентованог младића и његову породицу којој није било предвиђено да преживи до наших дана у новом комунистичком поретку. Да невероватним сплетом околности нису пронађени скривени рукописи у Земуну, српска јавност никада не би сазнала какав бисер је братоубилачком руком бачен у огањ револуције. Чудесна судбина породице Кузминац као одличан пример, отвара нам могућности да преиспитамо целокупну новију историју Срба и Србије. Надахнуте речи Момчила Кузминца из Шапца бациће на колена све нас, јер крв небројених српских мученика и даље вапи за правдом. Бог увек обезбеди да сведочанство о истини која је изнад свега, допре до његовог народа”.

Порука, опомена, жеља, нада, тек Ћелић је са великом озбиљношћу уз помоћ потомака прикупио документацију о познатој шабачкој породици Кузминац, уз посебан осврт на живот, рад и трагичну судбину средњег сина, талентованог Момчила Миге, младог четника, песника, приповедача.

Шабачка породица Кузминац

Глава породице био је Алекса , рођен у Пешти, а у Србији, у Шапцу, обрео се на крају Првог рата. Био је предузимљив човек, имао је и уметничког дара, те је израђивао иконостасе и водио “Декоративну радионицу” за израду свих црквених и салонских, молерских, фирмописачких, тапетарских радова. Између два рата градио је цркве по Мачви. О његовој умешности говори и податак да је био пријатељ и сарадник познатог сликара и иконописца Уроша Предића. Почетак Другог рата Алекса је провео међу четницима, где је по њиховом позиву градио цркву у Коренитој, у Јадру. Алексу су хапсили неколико пута, а спасило га је сведочење грађана Шапца који су га одбранили. Поново је хапшен када је његов син Момчило побегао из затвора у Београду. После рата сва Алексина имовина је конфискована. Живео у Шапцу све до смрти 1963. године. Алекса је био ожењен Спасенијом, кћерком Симе Топузовића, шабачког трговца и посредника. Умрла је неколико година после Алексе.

Сва три сина боксери, изабрали четничке редове

Алекса и Спасенија имали су шесторо деце: синове Светозара, Момчила и Кузмана, и кћерке Борјанку, Драгицу и Светлану. Најстарији син, Светозар, рођен је 1921. године, и у Шапцу је завршио занат. Бавио се боксом, био је активан у Соколском друштву Загреба. Почетком Другог рата налази се у Београду где је учио вештине куварског заната. После бомбардовања Београда враћа се кући, а отац га склања у Придворицу крај Шапца, где су га четници мобилисали, и највећи део рата провео је са њима. Заробљен је, амнестиран и послат на Сремски фронт. Био је помоћник митраљесцу Ђури из Лике. После демобилизације 1945. Светозара хапсе због наводних злочина у четничким јединицама. Током суђења појавио се Ђура митраљезац и сведочио у Светину корист. Осуђен је на 3 године робије у Пожаревцу.

После Светозара рођен је Момчило-Мига Кузминац, али о њему касније, јер њему је посвећена књига која је извор података за овај текст.

Кузман-Лола био је најмлаћи син, рођен је 1927. Учио је гимназију у Шапцу, бавио се боксом, свирао гитару, лепо певао. Бавио се и сликарством, ишао је са оцем да осликава цркве, правио иконе. Рано је отишао у четнике, а остало је забележено како се показао као добар митраљезац у акцијама око Вишеграда и Рогатице. Ускоро је кући стигло Мигино писмо где он моли родитеље да брата Лолу врате кући јер “сувише јуриша, лудује, погинуће”. Алекса је успео да га врати у Шабац, а једини начин да избегне мобилизацију био је да оде у Недићеву “Националну службу за обнову Србије”, где су већ били неки младићи из Лолиног шабачког комшилука. Пред крај рата мобилисали су га четници у Ђачки батаљон и повели са собом у Босну. Половином децембра 1944. партизани су их све заробили у семберијсаком селу Попови, а два дана касније стрељали. Тела више од 50 младића лежала су везана бодљикавом жицом под ведрим небом до 23. фебруара следеће године. Десет година касније пренета су у Шабац и тајно сахрањена на Доњошорском гробљу. Лолино тело препознали су по прстену који му је мајка дала на поласку.

Сви из породице били су уметнички обдарени

Сви у породици Кузминац имали су дара за уметност. Кћерка Борјанка писала је песме, а радо се сећала младалачких дана када је једва чекала браћу Лола и Момчила да дођу кући и заједно свирају и певају. Све време рата провела је код куће, бринула је о млађим сестрама и болесној мајци. Њу су посебно малтретирали због браће у четницима. Умрла је 2011. Млађа сестра Драгица се после завршене трговачке академије у Шапцу удала за хемичара Александра Милошевића у Београду. Рано је остала удовица са два сина. Завршили су факултете и успешни су у свом послу. Драгица има шест унука, лекаре и инжењере. Сви живе у Београду. Светлана је најмлађе дете Кузминаца, рођена је 1940. Завршила је Филозофски факултет у Новом Саду. Удала се у Шапцу за професора Ђорђа Жегарца, имају кћерку и сина, и четири унука. Светлана се још увек бави сликарством, дар сматра, добила је од оца.

Мига

Момчило-Мига Кузманац рођен је 1925. Био је висок, крупан младић. Рано је почео писати песме, свирао је гитару, а сестра Борјанка учила га је да плеше. И он је био боксер, и кажу, најбољи од све браће. Његов отац Алекса купио је комплетну опрему за боксерски клуб у Шапцу, а 1942. у јеку ратних збивања оснива се боксерски клуб “Сава Тарана”, у коме се издвајају браћа Кузминац, Света, Момчило-Мига и Кузман. По сећању Стојана Јуришића Шигета, Мига је врло рано ангажован у четничком покрету. Најпре је био у омладинским обавештајним тројкама. Учествовао је у бројним четничким активностима у околини Шапца. Не зна се тачно када је добио позив и отишао на Цер. Узели су га у штаб код Драгослава Рачића да буде писар. Касније, када је при Церско-мајевичком корпусу потпуковника Рачића формиран Први ђачки батаљон, Мига и његов друг Стојан постављени су да помажу у формирању ове омладинске интелектуалне групе. Рачић је у животу младог Момчила Кузминца био велики ауторитет, и један од главних војсковођа у војсци генерала Михаиловића. Нема много података о томе шта је Мига радио током рата, зна се да је био вешт у диверзантском пребацивању преко реке, али се крајем 1944. заједно са млађим братом Кузманом нашао у Ђачком равногорском батаљону који је упућен у Босну, преко Дрине.

Преживео је босанску голготу - пут којим су се 1945. повлачиле четничке јединице, и тада се изгледа поново прикључио четничким јединицама пуковника Рачића. Не зна се тачно где је ухапшен, одведен је у истражни затвор у Београд. Током истраге нису му могли наћи неко конкретно дело. Нешто касније, током “опште амнестије” уследило је  “прекомандован у КНОЈ, са циљем да се ти младићи боре против својих дојучерашњих ратних другова. Мига је у то време одлазио код стрица у Земун, а из писама која је слао родитељима, сазнаје се да је мобилисан у КНОЈ, да је често премештан, да због тога ноћу не може на миру да пише песме и приче, које обећава да ће послати сестри Борјанки. Пред сам крај рата, септембра 1945. пише да стање постаје неиздрживо, почели су да пребијају његове другове по затворима и да он нема никакве дилеме. Креће поново у шуму. Једноставно није желео да учествује у акцијама КНОЈ-а и да по Босни “чисти” своје ратне другове. Пише и нада се да ће “двоглави орао заменити мрску петокраку звезду”. И успео је да умакне будном оку ОЗН-е, вероватно ступајући у контакт са неким од четничких јатака.

Кратак повратак кући, песме са тавана

Једног дана Мига се вратио кришом кући, а родитељи су га скрили на тавану. Ту је имао сточић и столицу, свеске и књиге. Ту су настале његове бројне песме. Сестре су понекада ноћу са Мигом на тавану шапатом рецитовале његове песме. Људи УДБ-е више пута ноћу су упадали у Алексину кућу, малтретирали остале чланове породице, посебно Борјанку, одводили је у затвор, одводили и Алексу. У тим акцијама малтретирања породице Кузминац, посебно се истакао њихов познаник, шеснаестогодишњи дечак из угледне шабачке породице, ушао је у СКОЈ и морао се доказати. Када је ситуација постала неподношљива, Мига је поново одлучио да оде у шуму и у априлу 1946. побегао је, како се претпоставља, на Цер. Отац га је одвраћао од бега, али Мига је на растанку рекао да више воли да погине него да га комунисти ухвате живог. Био је у четничкој групи Војислава Максимовића Ћесина из Текериша. Због конфигурације терена куда су се кретали, Ћесину групу није било лако ухватити, а имали су и сигурне јатаке. Ипак, на Преображење 1946. Ћесина група је, према наводима државне службе, савладана у селу Криваји на сеоској слави. Кажу, један младић их је приметио и дојавио полицији. На лицу места убијени су Славољуб Ђоковић из Коцељеве и Мићиновац из Сипуље.

Никада није пронађено тело песнички занесеног и патриотски опијеног Миге

Иако стално у бекству и страху, Мига је често писао породици, иако није имао много поверења у јатаке и курире. Свако писмо завршавао је “са вером у Бога, за Краља и Отаџбину” и до краја је веровао у спасење Србије. Почетком новембра 1946. Ћесина група била је на Церу, код једног сељака у селу Доње Бадање. Он их је пријавио полицији која је опколила кућу у јутарњим сатима и већину убила, Мига је био рањен, али је успео да побегне. Стигао је до једног потока поред кога је од задобијених рана издахнуо. Мртве чланове Ћесине групе ставили су на кола и возили кроз село са натписом: “Ово су последњи бандити”. Одвезли су их испред једне кафане где су се иживљавали над мртвим телима, пљували их, чупали им косу, играли козарачко коло. Бацили су их у поток Јадар у месту Пролом. Једне године боравећи са мајком, најмлађа Мигина сестра, Светлана срела је Бањи Ковиљачи човека, припадника ОЗН-е, који јој је на помен презимена Кузминац, испричао да је био у потери за групом четника у којој је био и Мига. Казао је да су били запањени колико је храбрости било у том младом човеку. Мига је носио митраљез, јурили су га преко поља и шумарака. Мигино тело никада није пронађено и достојно сахрањено.

Књига као део надгробног споменика

 И како је Мига имао динамичан и пун обрта, необичан живот, тако је и необична прича о појави Мигине књиге и његових стихова пред јавношћу. Издаваштво, историја, књижевност нису му струка, али Божијом промисли, како је сам написао, пред Мирком Ћелићем нашли су се рукописи Момчила Миге Кузминца, младог четника. Кренуо је у истраживање, и сазнао је доста о овом талентовном младићу.

Тако из “Мигине књиге” сазнајемо да је још у дечачким данима Мига писао песме и казивао их сестарма, понекада уз звук гитаре. За време рата није престајао да пише, а сестра Борјанка имала је задатак да сачува све песме и “сложи” их у “Збирку”. Претпоставља се да је велики део рукописа нестао у босанским гудурама током Мигиног четниковања, а један део рукописа Борјанка је, да би били на сигурном, однела код сестре од стрица, Ђурђине у Земун. Знајући да могу и по њих бити опасни, породица је рукописе сакрила на тавански део куће. И ту су Мигине песме стајале готово шездесет година. Када се Ђурђинина породица иселила за Америку, кућа је продата, а нови власници су 2010. вршили реконструкцију и мењали кров. Драган Шеатовић, студент из Старе Пазове радио је на грађевини за џепарац, и распремајући простор, нашао је једну конзерву, у којој су били Мигини рукописи. Сачувао је конзерву са рукописима непознатог аутора, а након две године када се срео са познаником Ћелићем, започели су причи о четничком покрету и онда се сетио рукописа. 

...

Koмплетан текст у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.