sloboda-baner

Слобода 2171

Мигина књига

Пише: Новка Илићnovka ilic

• О песничком путу младог шабачког четника, о нади да ће стихови једном бити “ослобођени”, да ће приче настале у шуми, на тавану, у бегу, доћи до читалаца

Испред мене је „Мигина књига“ захваљујући љубазности приређивача Димитрија Мирка Ћелића, младог фрескописца и вајара, истраживача из Пригреваца код Апатина. Књига почиње и завршава се констатацијом да је истинско Божије чудо што је читаоци имају данас пред собом. Уместо увода, Ћелић са неколико реченица „веже нас“ за шабачку породицу Кузминац, да заједно “истражујемо” њену историју, од прве до последње стране књиге, да Мигине стихове и приче читамо и између редова:

“Самим чудом и промислом Божијим имамо прилику да упознамо једног талентованог младића и његову породицу којој није било предвиђено да преживи до наших дана у новом комунистичком поретку. Да невероватним сплетом околности нису пронађени скривени рукописи у Земуну, српска јавност никада не би сазнала какав бисер је братоубилачком руком бачен у огањ револуције. Чудесна судбина породице Кузминац као одличан пример, отвара нам могућности да преиспитамо целокупну новију историју Срба и Србије. Надахнуте речи Момчила Кузминца из Шапца бациће на колена све нас, јер крв небројених српских мученика и даље вапи за правдом. Бог увек обезбеди да сведочанство о истини која је изнад свега, допре до његовог народа”.

Порука, опомена, жеља, нада, тек Ћелић је са великом озбиљношћу уз помоћ потомака прикупио документацију о познатој шабачкој породици Кузминац, уз посебан осврт на живот, рад и трагичну судбину средњег сина, талентованог Момчила Миге, младог четника, песника, приповедача.

Шабачка породица Кузминац

Глава породице био је Алекса , рођен у Пешти, а у Србији, у Шапцу, обрео се на крају Првог рата. Био је предузимљив човек, имао је и уметничког дара, те је израђивао иконостасе и водио “Декоративну радионицу” за израду свих црквених и салонских, молерских, фирмописачких, тапетарских радова. Између два рата градио је цркве по Мачви. О његовој умешности говори и податак да је био пријатељ и сарадник познатог сликара и иконописца Уроша Предића. Почетак Другог рата Алекса је провео међу четницима, где је по њиховом позиву градио цркву у Коренитој, у Јадру. Алексу су хапсили неколико пута, а спасило га је сведочење грађана Шапца који су га одбранили. Поново је хапшен када је његов син Момчило побегао из затвора у Београду. После рата сва Алексина имовина је конфискована. Живео у Шапцу све до смрти 1963. године. Алекса је био ожењен Спасенијом, кћерком Симе Топузовића, шабачког трговца и посредника. Умрла је неколико година после Алексе.

Сва три сина боксери, изабрали четничке редове

Алекса и Спасенија имали су шесторо деце: синове Светозара, Момчила и Кузмана, и кћерке Борјанку, Драгицу и Светлану. Најстарији син, Светозар, рођен је 1921. године, и у Шапцу је завршио занат. Бавио се боксом, био је активан у Соколском друштву Загреба. Почетком Другог рата налази се у Београду где је учио вештине куварског заната. После бомбардовања Београда враћа се кући, а отац га склања у Придворицу крај Шапца, где су га четници мобилисали, и највећи део рата провео је са њима. Заробљен је, амнестиран и послат на Сремски фронт. Био је помоћник митраљесцу Ђури из Лике. После демобилизације 1945. Светозара хапсе због наводних злочина у четничким јединицама. Током суђења појавио се Ђура митраљезац и сведочио у Светину корист. Осуђен је на 3 године робије у Пожаревцу.

После Светозара рођен је Момчило-Мига Кузминац, али о њему касније, јер њему је посвећена књига која је извор података за овај текст.

Кузман-Лола био је најмлаћи син, рођен је 1927. Учио је гимназију у Шапцу, бавио се боксом, свирао гитару, лепо певао. Бавио се и сликарством, ишао је са оцем да осликава цркве, правио иконе. Рано је отишао у четнике, а остало је забележено како се показао као добар митраљезац у акцијама око Вишеграда и Рогатице. Ускоро је кући стигло Мигино писмо где он моли родитеље да брата Лолу врате кући јер “сувише јуриша, лудује, погинуће”. Алекса је успео да га врати у Шабац, а једини начин да избегне мобилизацију био је да оде у Недићеву “Националну службу за обнову Србије”, где су већ били неки младићи из Лолиног шабачког комшилука. Пред крај рата мобилисали су га четници у Ђачки батаљон и повели са собом у Босну. Половином децембра 1944. партизани су их све заробили у семберијсаком селу Попови, а два дана касније стрељали. Тела више од 50 младића лежала су везана бодљикавом жицом под ведрим небом до 23. фебруара следеће године. Десет година касније пренета су у Шабац и тајно сахрањена на Доњошорском гробљу. Лолино тело препознали су по прстену који му је мајка дала на поласку.

Сви из породице били су уметнички обдарени

Сви у породици Кузминац имали су дара за уметност. Кћерка Борјанка писала је песме, а радо се сећала младалачких дана када је једва чекала браћу Лола и Момчила да дођу кући и заједно свирају и певају. Све време рата провела је код куће, бринула је о млађим сестрама и болесној мајци. Њу су посебно малтретирали због браће у четницима. Умрла је 2011. Млађа сестра Драгица се после завршене трговачке академије у Шапцу удала за хемичара Александра Милошевића у Београду. Рано је остала удовица са два сина. Завршили су факултете и успешни су у свом послу. Драгица има шест унука, лекаре и инжењере. Сви живе у Београду. Светлана је најмлађе дете Кузминаца, рођена је 1940. Завршила је Филозофски факултет у Новом Саду. Удала се у Шапцу за професора Ђорђа Жегарца, имају кћерку и сина, и четири унука. Светлана се још увек бави сликарством, дар сматра, добила је од оца.

Мига

Момчило-Мига Кузманац рођен је 1925. Био је висок, крупан младић. Рано је почео писати песме, свирао је гитару, а сестра Борјанка учила га је да плеше. И он је био боксер, и кажу, најбољи од све браће. Његов отац Алекса купио је комплетну опрему за боксерски клуб у Шапцу, а 1942. у јеку ратних збивања оснива се боксерски клуб “Сава Тарана”, у коме се издвајају браћа Кузминац, Света, Момчило-Мига и Кузман. По сећању Стојана Јуришића Шигета, Мига је врло рано ангажован у четничком покрету. Најпре је био у омладинским обавештајним тројкама. Учествовао је у бројним четничким активностима у околини Шапца. Не зна се тачно када је добио позив и отишао на Цер. Узели су га у штаб код Драгослава Рачића да буде писар. Касније, када је при Церско-мајевичком корпусу потпуковника Рачића формиран Први ђачки батаљон, Мига и његов друг Стојан постављени су да помажу у формирању ове омладинске интелектуалне групе. Рачић је у животу младог Момчила Кузминца био велики ауторитет, и један од главних војсковођа у војсци генерала Михаиловића. Нема много података о томе шта је Мига радио током рата, зна се да је био вешт у диверзантском пребацивању преко реке, али се крајем 1944. заједно са млађим братом Кузманом нашао у Ђачком равногорском батаљону који је упућен у Босну, преко Дрине.

Преживео је босанску голготу - пут којим су се 1945. повлачиле четничке јединице, и тада се изгледа поново прикључио четничким јединицама пуковника Рачића. Не зна се тачно где је ухапшен, одведен је у истражни затвор у Београд. Током истраге нису му могли наћи неко конкретно дело. Нешто касније, током “опште амнестије” уследило је  “прекомандован у КНОЈ, са циљем да се ти младићи боре против својих дојучерашњих ратних другова. Мига је у то време одлазио код стрица у Земун, а из писама која је слао родитељима, сазнаје се да је мобилисан у КНОЈ, да је често премештан, да због тога ноћу не може на миру да пише песме и приче, које обећава да ће послати сестри Борјанки. Пред сам крај рата, септембра 1945. пише да стање постаје неиздрживо, почели су да пребијају његове другове по затворима и да он нема никакве дилеме. Креће поново у шуму. Једноставно није желео да учествује у акцијама КНОЈ-а и да по Босни “чисти” своје ратне другове. Пише и нада се да ће “двоглави орао заменити мрску петокраку звезду”. И успео је да умакне будном оку ОЗН-е, вероватно ступајући у контакт са неким од четничких јатака.

Кратак повратак кући, песме са тавана

Једног дана Мига се вратио кришом кући, а родитељи су га скрили на тавану. Ту је имао сточић и столицу, свеске и књиге. Ту су настале његове бројне песме. Сестре су понекада ноћу са Мигом на тавану шапатом рецитовале његове песме. Људи УДБ-е више пута ноћу су упадали у Алексину кућу, малтретирали остале чланове породице, посебно Борјанку, одводили је у затвор, одводили и Алексу. У тим акцијама малтретирања породице Кузминац, посебно се истакао њихов познаник, шеснаестогодишњи дечак из угледне шабачке породице, ушао је у СКОЈ и морао се доказати. Када је ситуација постала неподношљива, Мига је поново одлучио да оде у шуму и у априлу 1946. побегао је, како се претпоставља, на Цер. Отац га је одвраћао од бега, али Мига је на растанку рекао да више воли да погине него да га комунисти ухвате живог. Био је у четничкој групи Војислава Максимовића Ћесина из Текериша. Због конфигурације терена куда су се кретали, Ћесину групу није било лако ухватити, а имали су и сигурне јатаке. Ипак, на Преображење 1946. Ћесина група је, према наводима државне службе, савладана у селу Криваји на сеоској слави. Кажу, један младић их је приметио и дојавио полицији. На лицу места убијени су Славољуб Ђоковић из Коцељеве и Мићиновац из Сипуље.

Никада није пронађено тело песнички занесеног и патриотски опијеног Миге

Иако стално у бекству и страху, Мига је често писао породици, иако није имао много поверења у јатаке и курире. Свако писмо завршавао је “са вером у Бога, за Краља и Отаџбину” и до краја је веровао у спасење Србије. Почетком новембра 1946. Ћесина група била је на Церу, код једног сељака у селу Доње Бадање. Он их је пријавио полицији која је опколила кућу у јутарњим сатима и већину убила, Мига је био рањен, али је успео да побегне. Стигао је до једног потока поред кога је од задобијених рана издахнуо. Мртве чланове Ћесине групе ставили су на кола и возили кроз село са натписом: “Ово су последњи бандити”. Одвезли су их испред једне кафане где су се иживљавали над мртвим телима, пљували их, чупали им косу, играли козарачко коло. Бацили су их у поток Јадар у месту Пролом. Једне године боравећи са мајком, најмлађа Мигина сестра, Светлана срела је Бањи Ковиљачи човека, припадника ОЗН-е, који јој је на помен презимена Кузминац, испричао да је био у потери за групом четника у којој је био и Мига. Казао је да су били запањени колико је храбрости било у том младом човеку. Мига је носио митраљез, јурили су га преко поља и шумарака. Мигино тело никада није пронађено и достојно сахрањено.

Књига као део надгробног споменика

 И како је Мига имао динамичан и пун обрта, необичан живот, тако је и необична прича о појави Мигине књиге и његових стихова пред јавношћу. Издаваштво, историја, књижевност нису му струка, али Божијом промисли, како је сам написао, пред Мирком Ћелићем нашли су се рукописи Момчила Миге Кузминца, младог четника. Кренуо је у истраживање, и сазнао је доста о овом талентовном младићу.

Тако из “Мигине књиге” сазнајемо да је још у дечачким данима Мига писао песме и казивао их сестарма, понекада уз звук гитаре. За време рата није престајао да пише, а сестра Борјанка имала је задатак да сачува све песме и “сложи” их у “Збирку”. Претпоставља се да је велики део рукописа нестао у босанским гудурама током Мигиног четниковања, а један део рукописа Борјанка је, да би били на сигурном, однела код сестре од стрица, Ђурђине у Земун. Знајући да могу и по њих бити опасни, породица је рукописе сакрила на тавански део куће. И ту су Мигине песме стајале готово шездесет година. Када се Ђурђинина породица иселила за Америку, кућа је продата, а нови власници су 2010. вршили реконструкцију и мењали кров. Драган Шеатовић, студент из Старе Пазове радио је на грађевини за џепарац, и распремајући простор, нашао је једну конзерву, у којој су били Мигини рукописи. Сачувао је конзерву са рукописима непознатог аутора, а након две године када се срео са познаником Ћелићем, започели су причи о четничком покрету и онда се сетио рукописа. 

...

Koмплетан текст у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.