sloboda-baner

Из најновије Слободе

  • Слобода 2172

    Није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте

    Пише: Мило Ломпар

    Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ

    Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

    Опширније...

  • Liberty 2172

    It’s All About the Base: Grassroots Organizing for Serbian-Americans

    By Vanessa Rastovic

    There’s an old saying in politics, “if you don’t have a seat at the table, you’re probably on the menu.”  While it’s a harsh thought, it’s nonetheless true.  Thomas Jefferson put it more politely when he said, “we don’t have a government of the majority.  We have a government of the majority who participate.”  While most times participation means voting, there are often times when meaningful participation requires more—especially during times when laws or policies have negative effects.  Those are times when, if we don’t self-advocate, someone else will determine how we will be affected—and it may not be what we would have chosen for ourselves.

    For those who have never heard the term “self-advocate” before, it simply means to represent yourself and your interests.  Although it’s true that our elected officials work for us, they often must choose between competing interests, have misconceptions, or don’t know all the facts.  Serbian-Americans are one of many groups who experience this dynamic. Our leaders depend on us, and if we don’t tell our own story, someone else will tell it for us—sometimes with misconceptions, half-truths, or maybe even lies. Self-advocacy simply means telling your story and asking for what you want.

    Even better, you don’t have to be a lobbyist to self-advocate.  All you need is a little know-how and some courage to speak up for yourself.  That’s it!

    Here are some easy ways to self-advocate:

    • Talk to your friends and neighbors

    • Donate a book about Serbian-Americans to your local library there are many good ones about Nikola Tesla or The Forgotten 500 is an exciting true story about a World War II rescue mission in Serbia

    • Write a letter to the editor of your local or regional newspaper

    • Get your lodge to organize a “post-card campaign” to your elected official

    • Call, email, or write a polite and short letter to your elected leaders asking clearly for what you want.

    • Tweet, post, blog, vlog. . . you get the idea!

    The most important thing to remember when self-advocating if that you catch more flies with honey!  Resist the urge to get upset or lecture if it seems like you’re getting resistance—with some folks it just takes time.

    ...

    Full article in Liberty

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Кина означена као главни противник Америке

    Пише: Срђа Трифковић

    Срђа Трифковић

    Непуних месец дана после објављивања нове Националне безбедносне стратегије Доналда Трампа, из Вашингтона је 19. јануара 2018. представљен јавности још један сличан документ, Национална одбрамбена стратегија Министарства одбране САД (Пентагона). 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Чему нас учи Свети Сава

    Пише: Марина Дабић

    marina dabic

    • “Цела нам је земља болесна од похлепе, зато што смо се у време стварања модерне државе отворили ка материјализму, иако је јасно: ко воли новац, не може да воли људе“, порука је светосавске беседе о којој многи причају • 

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Да ли је Председник Трамп сам себи највећи непријатељ?

    Пише: Никола Марић

    Никола Марић

    Председник Трамп је заиста сам себи највећи непријатељ када је у ситуацији да говори искрено и спонтано. Можда бисмо ми исто тако желели да кажемо, можда би нам се и опростило, али ми нисмо председник који мора да се бори са девет десетина америчких средстава за информисање и половином Америке

    Опширније...

  • Liberty 2172

    Is President Trump His Own Worst Enemy?

    By Nikola Maric

    If you’re ready to do more, we are ready to help.  Check back for news about self-advocacy training via webinar and a brand new toolkit with resources, letter templates, and lots of ideas to help get organized.

    Опширније...

  • Слобода 2172

    Српски пут у ЕУ-топију

    Пише: Мирослав Н. Јовановић

    ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

    Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

    Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

    Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

    "Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

    Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

    Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

    ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

    Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

    Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

    ’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

    Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

    Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

    ...
    Комплетан чланак у штампаној Слободи

    Опширније...

Слобода 2171

Континуитет Хладног рата

Пише: Срђа Трифковић

Срђа Трифковић

Књига „Континуитет хладног рата” др Срђе Трифковића, спољнополитичког уредника америчког месечног часописа Крониклс и угледног аналитичара међународне политике, промовисана је у Београду 25. децембра 2017. у свечаној сали Дома Војске Србије. 

Поред аутора, о књизи су говорили и два њена рецензента, проф. др Миломир Степић са Института за политичке студије и проф. др Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука, а у име издавача Слободан Ерић, уредник месечника Геополитика. У фокусу њихових опажања била је Трифковићева анализа промена односа међу кључним земљама света и другим водећим центрима моћи, као и њихова неизбежна рефлексија на положај Србије.

Степић је у том смислу указао да Трифковић зналачки анализира феномен америчке „дубоке државе” и приказује вашингтонску „мочвару“ која гута део по део визије и персоналних узданица Доналда Трампа. Њена мисија, како је указао, јесте да разграђује националне идентитете и суверенитете као сметње глобализму и да у том циљу гради систем глобалне власти. Важно обележје те „патологије западне елите”, којој Трифковић поклања цело једно поглавље у књизи (будући да су елите оно што чини „дубоку државу”) јесте стигматизација опонената – од појединаца до читавих народа – констатовао је Степић, и указао да је баш зато тим елитама и потребан „континуитет хладног рата”.

На крају, кад читалац ово и много више од овога сазна и прочита, не може да не закључи да немају само САД „дубоку државу”, да свакако слично функционише „дубока држава” ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу” смо већ видели на делу, не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном”). Али да се упитамо шта је то „дубока држава” Србије и како функционише београдска „мочвара”? Није ли то оно што је отелотворено југословенском државом, чију ћемо стогодишњицу обележити следеће године, а и данас се не одриче контроле кључних „коридора моћи”.

Степић је истакао да би Трифковић, баш како је луцидно анализирао амерички случај, могао и да то учини на српском примеру „дубоке државе”. Он је указао да је аутор детаљно размотрио слабљење Европске уније, коју назива бриселским Левијатаном. Трифковић апострофира таласократски карактер ЕУ, њену подређеност Америци, а поготову њену нефункционалност, хипертрофирану бирократију и немогућност да се супротстави кључном изазову муслиманске миграције.

Са друге стране, у анализи односа Америке и Русије, Трифковић истиче да су САД опседнуте архи-супарником Русијом и хладним ратом који заправо никада није ни престао, а сада се све више заоштрава. У деловању Запада аутор не види само специфичан патолошки облик русофобије, већ и све очигледније православофобије. Она, како Трифковић аргумен-тује, има „психолошке, културне и геополитичке корене још од Четвртог крсташког рата“.

Слободан Ерић је оценио да иако постоји опште мишљење да је хладни рат ствар која је завршена распадом Совјетског савеза, Трифковић доказује да он не само да није завршен, него постоји његов континуитет. Он је притом цитирао аутора:

“Чим се СССР распао, обуздавање је прешло у разуздану експанзију. Већ 1996.је председник Клинтон прекршио обавезу Џорџа Буша старијег да неће бити ширења НАТО савеза ка Истоку и Алијанса је избила на руске царске границе. Под Џорџом Бушом млађим се проширила 2004. малтене до предграђа Санкт Петерсбурга са пријемом три балтичке републике. Све време, међутим, Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ да се Русији ускрати приступ Црном мору, него потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије”.

Ерић је указао и на значај ове књиге у делу где су детаљно објашњене основне идеје америчке спољне политике, јер се – по Ерићу – „она из Србије поједностављено посматра”. Посебно је истакао Трифковићево објашњење да идеологија игра важну улогу у креирању америчке спољне политике и пример који се наводи у књизи: говор Хилари Клинтон која је током кампање 2016. отворено изјавила да је „америчка нација једина неопходна нација - она на коју се угледају и коју следе људи широм света“.

Ерић је упозорио да се код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели. Ову своју констатацију он је поткрепио цитатом из Трифковићеве књиге: „ Мржња америчке либералне елите према Русији је патолошка појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета“.

Ненад Кецмановић је оценио да је „Континуитет хладног рата” заиста успостављен, али након два кратка интермеца наде која су пробудили Горбачов и Трамп:

САД нису успјеле да одоле империјалном искушењу да постану једини играч на свјетској сцени. „Крај историје”, „америчка изузетност”, „једина суперсила”, „нови свјетски поредак” су неке од тријумфалистичких категорија којима је изражавана погрешна свијест да је било која побједа надисторијски дефинитвна, а пораз фаталан. Неочекивани нестанак „црвене опасности” , радовао је постхладноратовску Европу не мање него и нестанак потребе за америчким кишобраном. Док се посткомунистичка Источна Европа распадала у федералне комаде Западна се нашла на мети америчких притисака да НАТО остане на Старом континенту.

По Кецмановићу, споља потпаљени сукоби на западном Балкану, виктимизација и сатанизација Срба као „малих Руса”, а посебно изазивање грађанског рата у БиХ, послужили су као крунски доказ да ЕУ не може ништа да ријеши без војне силе НАТО савеза и његових хуманитарно-превентивних ракета. Алијанса се у акцији против Срба по први пут појављује као офанзивно средство у успостављању глобалног америчког господства, указао је он. Међутим, охрабрује – према његовим речима – то што су избори показали да постоји и једна друга Америка и то што су изишли на видело не само вашингтонска мочвара и дубока држава него и владари из сенке:

Сорош, па и Рокферели и Ротшилди, само су фронтмени трансатлантске коалиције оних 300 породица које располажу са више финансијске и друге моћи, него све остало становништво Земље. Послије Трампа, више ништа неће бити као прије. Уколико у међувремену не изазову трећи свјетски рат, САД ће морати да се прилагођавају мултиполарном свијету: XXI вијек неће бити амерички, него постамерички и обиљежен даљим успоном других земаља, првенствено Кине.

„Иако је написао књигу која се бави свјетско-историјским токовима у којима главну ријеч воде велике силе“, наставио је Кецмановић, „Трифковић не пропушта да закључи да су се Срби и српске земље на размеђу миленијума нашле на мети једине суперсиле као експериментални кунићи на полигону за тестирање нових инструмената, стратегија и тактика рушења непослушних режима и тоталног надзора у распону од меке до тврде моћи... и да се до дан-данас налазе на потенцијалној „линији ватре” обрачуна глобалних играча“.

Кецмановић је нагласио да у Закључку своје књиге аутор стога даје и конкретну препоруку да мултилатерална спољна политика између супротстављених великих сила и блокова јесте важна, али није и довољна гаранција националне безбједности.

Сам аутор, Срђа Трифковић, искористио је промоцију да на одређени начин допуни и појасни оно што у време настанка књиге још није било толико видљиво.

Мултиполаризација је процес који неће бити ни брз ни лаган. Током своје двомесечне турнеје, Доналд Трамп је 23 пута изговорио термин „Индопацифик“! На тај начин, он је нагласио улогу Индије као потенцијалног савезника и партнера САД. Ми по навици изговарамо скраћеницу БРИКС и при том је доживљавамо као групацију земаља које пружају отпор Америци. То међутим није тачно, нарочито од доласка Модија на место премијера Индије. Друга важна ствар је да Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су сада и формално означене као супарници САД. 

...

Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2018 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.