Слобода 2172

Српски пут у ЕУ-топију

Пише: Мирослав Н. Јовановић

ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.

"Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.

Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност. Поједине земље ЕУ имају обавезу да о таквом питању распишу народни референдум.

Наведено виђење премијера Србије је само наставак онога што је раније изјавио Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије: ‘ми прво треба да уђемо па ћемо видети да изађемо ако је лоше.’ Слично је поновио ‘потребно је ући у ЕУ, а уколико нам се не свиђа лако ћемо изаћи’.[16] Оваква изјава, чак државна политика, захтева озбиљно објашњење јер показује да му познавање функционисања ЕУ није јача страна. Неколико битних непознаница треба да буду разоткривене:

ЕУ није експрес ресторан да се у њега улази и излази како се коме кад прохте.

Како се тешко приступа ЕУ, тако се из ње тешко и излази. Муке које има Британија при изласку из канџи ЕУ оповргавају овакво виђење највиших државника у Србији. Не схвата се у врху власти какава је ЕУ хидра.

Главна ствар на коју треба да одговоре Дачић и сви други који тако мисле и делају је следећа: ако Србија напусти ЕУ, да ли ће да добије назад своја уложена средства? Тај улог може лако да буде прихваћена независност Косова и Метохије; уништење Републике Српске као административно-политичко-територијалне јединице; па питања око Војводине, Рашке области,...

’Коначно решење’ за Косово и Метохију?

Покренути унутрашњи дијалог о Косову и Метохији помало личи на формалност, замајавање јавности и скретање пажње са јасног проблема. Таквим режираним дијалогом унутар одређених (јавних?) кругова власт покушава да испипа пулс преко стручне јавности и да потом стави шећерни прелив на будућу озваничену одлуку о истинском одустајању од Косова и Метохије, а све због погубног пута ка ЕУ. Прича може да се развије у смислу да имамо веће користи од боравка у (распадајућој) ЕУ, па то морамо да прихватимо због будућих генерација. Зато на крају режираног дијалога може да буде подметнут неки ’Урош нејаки’ да објави и потпише погубни документ...

Решење за проблем повезан са Косовом и Метохијом тражи се још од 1389. и још увек га нема. Велики је залогај власти у Србији покушај да се ’коначно’ реши тај проблем на убрзани начин током 2018. Проблем је такав да ни много умешније генерације политичара пре садашње нису успеле да га реше и то у много повољнијем међународном окружењу за Србију. 

...
Комплетан чланак у штампаној Слободи

Штампа