sloboda-baner

Певам, пишем и градим - све је то из моје српске душе!

Пише: Нина Стојковић

Рођен сам у Ужицу али сам се као дете са родитељима и две од мене старије сестре преселио у Београд. Тамо сам похађао гимназију и упоредо ишао у музичку школу “Станковић”, одсек за виолину у класи Илинке Марић, члана Београдске филхармоније.

У музичкој школи је био обавезан предмет, између осталих солфеђо (певање музике директно са наштампаних нота). Солфеђо ми је касније по завршетку ове две школе омогућио да певам у три најпознатија аматерска хора :”Бранко Крсмановић”, “Београдски мадригалисти” и “Бранко Цветковић». Са ова три хора сам путовао по Европи педесетих и шездесетих година прошлог века. Са “Београдским мадригалистима“ сам доживео неколико значајних и интересантних догађаја: освојили смо златну медаљу у Велсу у јакој међународној конкуренцији, затим смо снимали у ББЦ студију неколико српских духовних песама и у београдском “Коларцу” били смо после Другог рата први који су отпевали “Нјес свјат” и “Оче наш” упркос присуству Удбе и комунистичких политичких партијских руководилаца у публици. Многи у публици су пустили и сузе радоснице. Певањем српске духовне музике смо тада на неки начин пробили лед и за друге хорове и извођаче, каже нам на почетку разговора за „Слободу“ архитекта, песник и велика уметничка душа Радован Пејовић из Чикага.

Ви сте на Београдском универзитету завршили Архитектонски факултет и добили диплому инжењера архитектуре. Шта бисте издвојили из Ваше изузетно богате професионалне каријере?

Моја каријера архитекте у тадашњој Југославији, односно Београду, је била такорећи непостојећа, одбијао сам да уђем у комунистичку партију и самим тим сам изгубио сваку шансу да се запослим у струци. Међутим, по сугестији и уз помоћ моје сестре Ранке Гајић, која је већ живела у Чикагу, средином шездесетих година долазим и ја и одмах се запошљавам као архитекта. Током 1974. године полажем државни испит и постајем регистровани архитекта државе Илиноис. Полагање државног испита и званични статус су ми омогућили да радим самостално али и у светски признатим архитектонским бироима који постоје у Чикагу. Моја срећна околност је чињеница да је моја сестра била тамо у Чикагу који је иначе један од највећих и најпознатијих центара моје професије.

Шта би сте издвојили из тог опуса Вашег рада за бирое светског гласа?

Ако треба да издвојим најважнија фирма била је Murphy/Jahn за коју сам радио 13 година. Хелмут Јахн је позната светска звезда у архитектури и иако је тада био само сениор потпредседник лично ме је запослио. На тај интервју за посао њему сам понео један мој лични пројекат који је био изграђен на веома компликованом плацу са лепим фасадама у опеци и изванредно признат од управе града Скокија надомак Чикага. То је зграда са медицинским и зубарским ординацијама као и са зубном лабораторијом на другом спрату. Клијент је тада била група српских стоматолога, лекара и власник зубне лабораторије. Код Хелмут Јахн-а сам радио на невероватно интересантним пројектима како овде на америчком континенту тако и у Европи. Мој најзначајнији допринос фирми био је осамдесетих година прошлог века - рад на новим терминалима United Аirline и на интернационалном терминалу, познатијој петици на аеродрому О’Харе. Тада сам имао титулу сениор архитекте.

Познато је да је Ваш лични пројекат црква Св Саве у Мерилвилу, у Индиани, добила статус ландмарк и да сте за овај пројекат 1990. у конкуренцији од 40-так чувених архитектонских фирми за пројекте изведене у камену и опеци добили златну медаљу од Ilinois Indiana Masonry Council?

Тај пројекат осим цркве садржи и зграде школе и администрације које су повезане у симетричну целину што доприноси монументалности. Црквена просторија је без стубова и осветљена је природном светлошћу која долази кроз четири куполе (у петој су звона). Ово су јединствене и главне карактеристике, такође је интересантан и високи тунел који иде испод црквене просторије кроз који су спроведене разне инсталације за све три зграде. Иначе, управа цркве Св. Сва је желела да црква има обрисе Опленца у Тополи, у Србији. Испунио сам тај захтев тако што сам увећао средњу а умањио остале четири куполе, променио број прозора, фасаду сам обложио рустичним кречњаком за разлику од камених плоча Опленца.

Десет година сте били волонтер учитељ српског језика и ћирилице у недељној школи при старој цркви Св. Васкрсења на Палмер улици у Чикагу. Шта Вам је била мотивација за тај рад?

Потреба за учитељима за српски језик је увек присутна. Схватио сам да нашој цркви и заједници могу и на тај начин да помогнем, познајем српски језик добро, увек сам волео децу и њихов напредак ме чинио и чини срећним.

Ви сте пореклом по мајци рођеној Дучић, Даринки Дучић из исте фамилије као и познати песник и дипломата Јован Дучић. Да ли Вас је та чињеница о сродству са славним песником обавезала да се и Ви бавите поезијом?

Према мом славном претку сам осећао обавезу да стару дрвену натрулу крстачу, стару неколико деценија над његовим првобитним гробом у сенци манастира Св. Сава у Либертивилу надомак Чикага - заменим. Уз помоћ моје сестре Ранке и заједничке акције у заједници заменили смо у мермерну плочу , направио сам цртеже за вертикалну и хоризонталну плочу и изабрао стихове за споменик из његове песме “Повратак”. Освећењу споменика је тада присуствовало неколико владика и многобројни народ. Моја љубав према поезији је можда и због неког залуталог гена Јована Дучића. У мени је она почела још у раној младости и траје још и данас.

У Српском академском клубу у Чикагу сте дуго година били активни. У више наврата сте организовали вечери поезије, објављивали сте своје песме у тадашњем “Гласнику”, сада то чините у листу “Слобода” и “Огледало”. Како сте открили поезију у себи и шта за Вас представља такво стваралаштво?

Моје писање поезије је почело још у гимназији. У то доба сам изузетно много читао и наше и стране песнике. Песме које сам тада писао су углавном биле љубавне и зато их нисам објављивао већ сам слао девојкама у које сам био заљубљен. Касније кад сам дошао у Чикаго и кад сам, да тако кажем, “сазрео” и био у прилици да уграбим који моменат слободног времена тематика мојих песама се променила. Када је наишао рат деведесетих на Балкану и ја нисам могао да будем равнодушан, морао сам да се изразим о несрећама и неправди. Мени моја поезија исто тако пружа могућност да се изразим и о другим актуелним темама. Тако у мојој првој издатој књизи  “Песме рођене у Чикагу” у неколико песама постављам питања о неконтролисаној брзини раста рачунарске технологије, спором али сигурном тровању воде и ваздуха, криминалу у градовима, проблему дроге и бескућника, истине у медијима итд. Наравно, стихови су римовани, имају свој ритам и могу лако да се схвате. Поруке које сам изнео могу бити игнорисане али ја сам миран јер сам дао себи одушка у покушају.

Недавно је у СНО одржано песничко вече у коме сте учешће имали и Ви. Публици сте читали и представили своју поезију, какве сте утиске понели са овог књижевног скупа?

Сигуран сам да је публика била задовољна, судећи по аплаузима и коментарима. Ове вечери са читањем поезије било је уклопљена и музичка пратња на гитари што је посебно дало неку чар и атмосферу коју публика није тако често у могућности да чује и види. Такође, мислим да је ово вече било наш скромни и важни допринос очувању српског језика међу нама овде, далеко од отаџбине.

Ви сте члан СНО још од доласка у Чикаго. Већ дуже време сте и сарадник у њеном листу “Слобода”. Шта Вама значи и представља припадање овако еминентној организацији?

Познато је да су СНО чувени српски великани и да су јој својим радом дали велики значај. Рад и резултати ове организације су изузетно корисни за све ма где они живели. Листом “Слобода” Србе на ћирилици и солидним српским језиком организација обавештава о судбинским кретањима у свету који су утицали и још утичу на све Србе. Такође, разоткрива се истина и онима који нису Срби текстовима на енглеском језику, као и онима који не желе да чују истину. Срећан сам да СНО постоји и да као члан могу да дам и свој скромни допринос.

Познато је да сте у току свог живота врло често путовали по свету. Шта вас је вукло, односно мотивисало на путовања?

Навешћу неколико кључних разлога; пре свега чињеница да сам архитекта. Увек сам желео да видим објекте о којима сам учио на факултету а касније сазнавао кроз професију. Некада су то биле развалине као у Египту, Грчкој, Италији, Турској које припадају старијој архитектури а некада грађевине из модерне архитектуре као објекти у Шангају, Хонг Конгу, или у већим градовима у Европи и тд. Вукла су ме и велика и лепа атрактивна места за одмор као Бразил, Бора Бора, Кариби, Тахити, државе Јужне Америке и сл. За све што сам уложио у путовања могао сам да отплатим две лепе куће, али...Најважнији разлог ми је био велико задовољство које путовања доносе као и упознавање различитих култура и људи, а то све заједно - огромну и незаборавну успомену и сећање.

Радован Пејовић је рођен 1937.г у Ужицу. У Београд одлази 1949 а у Чикаго се насељава 1965. године где и данас живи. Сада је пензионер. Слободно време користи за писање, читање, играње шаха и дружење са пријатељима. Има супругу Марију, сина Слободана, ћерку Наталију, унука Стефана и унуку Лару.

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe
© 2024 Портал Српске народне одбране у Америци. Сва права задржана.
Joomla! је слободан софтвер објављен под GNU General Public License.