Српска народна одбрана са српским народом кроз историју

Рад Српске народне одбране на унутрашњем плану
Српске победе и српски успеси
Германска инвазија
СНО после ослобођења и уједињења у Југославији
СНО и Покрет ђенерала Михаиловића
Капитулација југословенске војске и четничке борбе Трифуновићеве и СНО

Крајем XIX и почетком XX века стање хришћана у Турској Царевини , а поготово Срба било је очајно. Хришћани нису имали слободе и права, која су имали њихови сународници у ослобођеним хришћанским Балканским земљама, па су природно тежили ослобођењу и уједињењу. Да би несрећа била већа, Хришћани су се међусобно крвно завадили и борили једни против других са оружјем у руци. Ову братоубилачку борбу започели су Бугари, против Срба и Грка у Маћедонији, да би словенско становништво Маћедоније присилили да се определи за Бугаре и да би сузбили грчки утицај. И сами тек ослобођени од Турака руском помоћу, Бугари су успешно лавирали између двеју ривалних сила Аустро-Угарске (са Немачком) и Русије, да би од двеју имали подршку у својој империјалистичкој политици према Србима и Грцима у Маћедонији и Тракији.

Нарочито велику помоћ добили су Бугари стварањем тзв. Егзерхата тј. Врховне црквене власти над хришћанима у Турској. Егзерхат је уживао поверење код Турака, више него српска или грчка црква, а стварно је био експозитура великобугарске шовинистичке акције, основан руским настојањем, да би Руси такође могли умешати своје прсте у проблеме балканских хришћана, као повод за своју империјалистичку политичку акцију. Бугари су први отпочели своју комитску акцију у Турској. Пa када су прешли границе самоодбране свог живља, и отпочели побугаривање Срба и Грка, они су изазвали појаву четничке акције Срба и Грка. Потреба за четничком акцијом Срба била је веома нужна јер је српски живаљ на класичном српском Југу био без заштите, а изложен терорисању од неспособних недемократских турских власти и од бугарских и арнаутских банди. Српска четничка акција иако мало касније почета, ипак је вођена са много елана, снаге и пожртвовања, тако да је стварала епска дела, славом овенчана.
Из Србије, као и и из других српских земаља, ишли су млади људи у четнике “комите”. У почетку су чете водили тамошњи мештани, а касније су били слати и професионални војници – официри и подофицири, да би се борили против турске регуларне војске “аскера” и противу бугарских “комитаџија”. Акцијом око спремања, наоружавања и пребацивања четника и њихових четовођа (називаних војводама) руководила је специјална организација која се називала “Српском браћом”. На њеном челу били су лекар из Београда, др. Милорад Гођевац, Голуб Јанић (Србин из јужних крајева) и још неколико виђенијих људи из Србије. У историји четничке акције остаће златним словима записана имена четничких јунака – војвода: Глигора Соколовића, Јована Бабунског, Ђорђа Скопљанчета, војводе Мицка, Јована Довезеновског, војводу Вука (Војина Поповића) и многих других јунака, који су створили епове борбама на Челопеку, Четирцу, код Никољана, Велике Хоче, итд., као и стварали еп о Кујунџића мајци.
Кад је основана Српска народна одбрана сви организатори и борци четничке акције ступили су у редове СНО где је било место свим честитим српским родољубима. С друге стране и СНО пружила је садејство и помоћ четничкој акцији, ради узајамног допуњавања. Претседник СНО ђенерал Божа Јанковић и секретар мајор Милан Васић нарочито су се истакли у помагању руковођења четничком акцијом, па ова постаје још активнија и припрема се за њену будућу улогу садејства оперативној војсци, на случај рата противу Турске, коју је улогу славно извршила српска четничка организација у ратовима 1912-13 године, као и касније 1914-18.

Рад Српске народне одбране на унутрашњем плану

Вођи Српске народне одбране знали су врло добро, да је потребно због успеха споља, увек настојати да се окупе на заједничком послу и сарадњи бољи људи из свих политичких странака и покрета. Отуда се утицало да се унутрашње распре стишавају и да први људи што висе мисле о ослобођењу и уједињењу своје још поробљене браће. Напори на овом правцу дали су лепих резултата. У Народној одбрани налазили су се заједно и пословали заједно, људи из свих србијанских странака. Све српске владе, ма који били њихови претседници, пружали су помоћ Народној одбрани за њен рад. Оно мање важно помицано је у страну, да начини места далеко важнијем са српског националног гледишта. СНО је схваћена као важан инструмент српске политике и зато је подржавана од свих. Онда се, као никада раније, схватало да смо пред алтернативом да паднемо или да победимо. Нашем духу је одговарало више да се боримо, него да клонемо. Отуда је и ова велика српска организација чинила све да се победи, да се успе. И успело се…

Српске победе и српски успеси

Према првобитној идеји оснивача СНО требало је да дође до сукоба са аустроугарском империјом. Међутим, стицајем прилика сукоб са Аустријом одложен је пресијом Европе на Србију да дадне изјаву да се одриче Босне и Херцеговине. Али, ако је сукоб одложен, он није онемогућен. Напротив: продужен је рад под претпоставком да је сукоб са северном монархијом неизбежан. Природно, спремало се на рад на дужој стази. За то време одговорни државници Србије тражили су начин како да се ојачају за борбу која претстоји. Тако је постала идеја о савезу Балканских држава противу Турске. Пошло се етапно: да се победом над слабијим непријатељем ослободе браћа која свирепо пате у турском ропству, и после ојачани њима отпочну борбу с Аустријом. Балкански савез је, после преговора којима је кумовала царска Русија, најзад склопљен и 1912 године плануо је рат на Балкану.

Победе и успеси српски задивили су ондашњи свет. Турска македонска армија тучена је Куманову и Битољу. Српски Југ је ослобођен вековних угњетача. Председник СНО до рата, ђенерал Божа Јанковић, командовао је трећом српском армијом.

Ваљда по трагедији балканских народа, савезници до победе постали су непријатељи после победе. Бугарима је мало било да задрже оно нашта су по савезном уговору имали право. Тражили су више. На предложену арбитражу руског Цара нису пристали. Мучки, без објаве рата, напали су српску војску на Брегалници. Срби су дали отпор Бугарима и после крвавих борби најзад су их тукли. На тај начин, решено је двогубим ратом питање наше Јужне Србије.

Успеси српске војске задивили су свет. Светска штампа и сви војни извештаји, говорили су о “непобедивим Србима”. Од свих су највише били изненађени Аустријанци. Они су у почетку рата с Турском предвиђали пораз малих савезника, у ком случају су мислили да брзом интервенцијом спасу свог повереника Фердинанда Кобурга. Затим, кад је победа припала Балканцима, тада су Фердинанда бугарског гурнули на Србију. Свакако јако с вером да ће Бугари тући Србе. И ту су се преварили. Тучени су Бугари. Зато је у Бечу пала одлука да се Србији не допусти да се консолидује, већ да се једним брзим војничким маршом из Босне и евентуално са севера, задави. Отуда је плануо Први светски рат. Сарајевски атентат је само изговор. Сад се већ зна да су Централне силе биле донеле одлуку да изазову рат пре него западне силе и Русија буду спремне за рат. Поготово је журила Аустро-Угарска, да због својих државнљана на југу монархије, згроми малог победничког суседа.

Рат између Аустро-Угарске и Србије плануо је. Убрзо после аустријске објаве рата Србији избио је Европски рат. Срби су се храбро борили са надмоћним непријатељем. Челични дух и поуздање нису их остављали ни у најтежим часовима. Почевши од Престола па до последње колибе сељачке у Србији, пружао се отпор подједнако и борило се надчовечански. Сваки Србин оних дана знао је шта треба да ради и како да се бори. Народна одбрана, са другим патриотским организацијама, помогнута мудром политичко-просветном организацијом државном, били су изградили један сој српских људи, који су се умели борити, јер су знали зашто се боре, и који су умели подносити најтеже жртве.

Германска инвазија

После два пораза аустроугарских армија у Србији, савезница Аустро-Угарске, Немачка, послала је своје трупе и свог великог генерала Макензена да покори Србију. Несразмерно надмоћној германско-аустријској сили, десеткована и заморена, српска војска није могла одолети. После страховитих борби и огромних губитака, Србија је покорена, а остаци српске војске повлачили се кроз Албанију ка Јонском мору и Крфу. На Крфу је остатак српске војске реорганизован, наоружан и одморен упућен на Солунски фронт. Тамо су српски војници још једном исписали сјајне странице борби и победа над непријатељима и примили на себе главни терет ослобођења земље и најзад уједињење свих Срба у једну држАву. Са овим херојима заједно су се борили и Срби добровољци из Америке.

Како је за све успехе и за сав велики рад око припреме и извођења ослободилачких ратова, везано име Српске народне одбране, то су окрутни завојевачи, кад су преплавили Србију, прво тражили, затварали, мучили и убијали чланове и вође СНО. Уопште, аустријски војници и чиновници, светили су се за поразе прегаженом непријатељу, а у првом реду члановима Народне одбране. У прегаженој земљи скоро ниједан истакнутији члан Одбора или Пододбора СНО није остао поштеђен. Сви који су пали у џелатове руке, побијени су.
Српски народ и његова Народна одбрана, борили су се и падали, нису жалили ни труда ни својих живота, написали су чудесне странице српске историје и српских прегнућа, новим генарацијама оставили су пример како треба љубити свој род и за њега се борити.

Падом Србије 1915 године, Српска народна одбрана васкрсла је у Сједињеним Државама Америке. Амерички Срби прихватили су палу заставу у Старом крају и верно је чували до поновног ускрса српске државе и српске слободе. Али, о том биће говора на другом месту.

СНО после ослобођења и уједињења у Југославији

Oнда кад су германски завојевачи изгубили рат и када је створена нова држава Срба, Хрвата и Словенаца, наново је организована Народна одбрана. На њено чело стао је прослављени војвода Степа Степановић. Природно је да је рад Народне одбране у измењеним приликама морао бити друкчији. Ранија борба за народно ослобођење и уједињење завршена је. Сад је требало наћи нову идеју и нови пут. Он је нађен у културној акцији у маси и у раду за асимилацију разнородних елемената од којих је била састављена наша држава. У овом правцу учињено је отступање од назива организације. Пре се звала Српском народном одбраном, доцније Југословенском. У форми је ова промена била огромна. У самом раду није. Није утолико, уколико се тежило да се културно подигну и нивелишу Срби из свих српских земаља. Али су промене биле дубоке уколико се тежило да се око Народне одбране окупе патриотски и вредни радници хрватски и словеначки. Ови последњи поготову.

Идеје како смо их изнели водиле су Народну одбрану некако до 6. јануара 1929, кад је проглашена диктатура у Југославији. Овај датум означава наново прелом у политици Народне одбране. Она почиње све више да добија наново политичку боју. У њене редове све више улазе опозиционари режима. Ови опозиционари углавном су били њени чланови и онда кад је она била најактивнија у прошлости. То су већином старији национални радници, који су се били повукли после уједињења. Природно је да су ови борбени људи дали Народној одбрани тон народне борбе за слободу. То се претставницима режима није допадало. Зато су почели све више да гледају на управу Народне одбране као на опасне политичке противнике.

Прилазак опозиционара Народоној одбрани био је сасвим природан. У свести српској било је да су диктаторске владе, поред гажења слобода, још занемаривале српске интересе. Отуда је орган “Народна Одбрана” писао све оштрије и све јаче истицао своју линију одбране српских интереса. Темпо борбе пропагандом реченом и писаном, све је бивао јачи, уколико се ближио Други светски рат. Њен тадашњи претседник , четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, давао је тон овој опозиционој и поновној српској борби Народне одбране.

Хитлеров напад на Југославију прекратио је наш унутрашњи политички спор и отворио еру најкрвавијих и најфаталнијих борби које је водио српски народ откад постоји. Сам претседник Народне одбране, Илија Трифуновић, са свим Пододборима и првацима Народне одбране, ставили су се на чело отпора народног и његове заштите од крвавихнепријатеља. Чланови Народне одбране и у овом рату, као и у оном првом, својом крвљу су запечатили своју љубав и оданост српском народу. Колико се то сад зна, мало је истакнутих радника ове велике српске организације који нису животом платили љубав за свој род.

СНО и Покрет ђенерала Михаиловића

Онда кад се скинула са очију измаглица неке претеране наде и задовољства после велике победе у прошлом рату, и кад су мучна стварност несигурности и брига почеле да обузимају духове, изабран је претседника Народне одбране честити борац и четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин. Једна снажна самониклица, којој је Бог дао што не даје сваком, дао му је здраву српску памет, речитост која задивљава и писменост сликовиту и снажну као код највећих духом. Трифуновић је био као Богом предодређен да заузме важно место у једној од највећих и најозбиљнијих српских организација. Требало се трезнити од заноса, још једаред се спремати за борбе које су после неколико година и настале.

Стари четнички и револуционарни борац, Трифуновић је одмах, чим је изабран за претседника, прионуо на посао око организације пододбора у змељи и овима дао инструкције да се спремају за догађаје. Он је као вешт војсковођа на време видео куда воде догађаји и одмах припремио борце. Тако су ницале борбене организације Народне одбране од Ђевђелије па до Триглава. Није било покрајине у земљи где није било пододбора Народне одбране. Ове од Трифуновића стваране организације, као год и оне које су од раније постојале, надахнуте су новим духом, духом борбе, отпора неваљалству, борбе за велике принципе слободе и демократије. Отуда Народна одбрана наново постаје опасност за непријатеље унутра и споља.
Несрећни режими у Југославији, доцније, пре Другог светског рата, узели су на око Народну одбрану и њеног претседника. Она и његови чланови гледани су као противници и непријатељи. И били су непријатељи диктатура и влада државне слабости.

Споља, опет, непријатељи, Немци и Италијани, сматрали су је, као и некада, заклетим непријатељем. Уколико је рад СНО био живљи, утолико је неприајтељство према њој бивало јаче и оштрије. Непосредно пред рат наговештавали су се дани некадашњих хајки на Народну одбрану. Сви непријатељи земље и споља и изнутра, сматрали су је непријатељем својим и држали је под оком. Догађаји су показали да је Српска народна одбрана била највећи бранилац части и интереса српског народа.

Капитулација југословенске војске и четничке борбе Трифуновићеве и СНО

После Хитлеровог напада на Југославију (који је дошао после преврата од 27 марта 1941 године, у коме је учествовао и Илија Трифуновић) и краткотрајног рата, завојевачке хорде преплавиле су наше земље. Влада ђенерала Симовића наредила је да војска капитулира, затим избегла у иностранство. Настало је ужасно време, време истребљивања и уништења свега што су Срби ценили више од живота. Објављен је рат не само држави и војсци, него и целом народу, људима, женама и дечици српској. Трифуновић је ових апокалиптичних дана нашао уточиште у Колашину, у Црној Гори. Одатле је одмах предузео иницијативу и рад на организацији отпора.

Из Колашина војвода Трифуновић је примио и слао курире својим организацијама у Србији, Санџаку, Босни и Херцеговини, Црној Гори. Мада тешко болестан, повео је своју организацију и слао упутства својим људима. Онда кад су комунисти завладали овим крајем и заузели Колашин, Трифуновић није могао остати међу њима. Он би и поред свег уважавања према његовој личности од локалних људи, морао бити ликвидиран, да комунисте нису напали Италијани. Они су разбили црвене устанике и заробил војводу Трифуновића, и одвели га у Сплит. Као тешког срчаног болесника, поштедели су га од интернације. Оставили су га уСплиту. Одатле је Трифуновић наставио рад и слање курира и упутстава организацијама Народне одрбане. Интервенцијом проте Урукала, пароха у Сплиту, Трифуновић је у Сплиту био релативно безбедан и могао је продужити свој организациони рад.

Свуда где су постојали одбори и пододбори Народне одрбане, на свом пространству покорене државе, утицајем свог великог претседника, ови су постали тачка отпора завојевачима и окорелим хрватским зликовцима. Народна одбрана је наново извршила своју историјску мисију. У Србији, Санџаку и Црној Гори, у Источној Босни, снаге српског отпора организовале су се око знаменитог вође, Драже Михаиловића. Али, снаге јужне Херцеговине, Западне Босне, Лике и оних крајева, и Далмације, остале су ван организационог круга ђенерала Драже. Трифуновић је схватио слабост овакве разбијености. Отуда је одмах настао да се обједине све снаге отпора и да их све укључи у организацију Драже Михаиловића. Он је већ био признати шеф свих снага отпора у западним деловима Југославије. Овима је, као њихов шеф, објаснио значај обједињења снага и јединства команде. Сви ови ваљани борци и национални радници, почевши са Ђујићем, Јевђевићем. Пајом Поповићем, Богуновићем и Новаковићем, одушевљено су прихватили војводин предлог. С њима су се сложили и вођи народни, који су већ раније били под вођством Бирчаниновим, Самарџић из Херцеговине, Урош Дреновић из Боснаске Крајине, поп Перишић из Гацка са другим вођама из ових области. Преко војводе Ђујића ухваћена је веза између Трифуновића и Драже. Утврђен је био дан њихова састанка. Нажалост, у то доба црвене банде московских слугу растављале су територије под Дражином Командом и Трифуновићевом. Тако до првог покушаног састанка није дошло. Али је одмах после тог покушаја Трифуновић успео да пошаље своје курире у Србију и да тако дође у додир с Дражом.

Шеф српског отпора Дража Михаиловић био је одушевљен радом и организацијом претседника Народне одбране и четничког војводе Илије Трифуновића-Бирчанина. Он је потпуно примио и одобрио Бирчанинов рад и његову организацију. Тада је уговорено да се два шефа отпора састану негде лета 1942 године, и да се практично проведе обједињавање свих снага отпора. Бирчанин је преко својих пријатеља и чланова Народне Одбране организовао центре отпора у Словенији. Цела западна страна Југославије била је већ организована.
Кад су од марта до маја 1942 године концентричним ударом босанско-херцеговачких и црногорских четничких снага очишћене Херцеговина и Црна Гора од комуниста заказан је састанак између Драже и Бирчанина на гатачком сектору, што је и извршено. Илија Бирчанин је изразио у име свих својих команданата и старешина и војске, пуну оданост Дражи као Врховном Команданту српских оружаних снага у отаџбини.

У Пустопољу су донети необично важни закључци за будућу акцију и одређена су права и дужности свих команданата. Том приликом наважнији предмет разговора је био план како да се четничке снаге дочепају јадранских обала и прилаза мору, да би се у даном часу створили мостобрани за искрцавање савезничких трупа. Извођење овог плана било је поверено Илији Трифуновићу. Дража је о том известио владу и савезнике, као и о функцији коју је поверио Трифуновићу. Стога је једна подморница на Корчули донела за Илију радиостаницу, технички материјал и новчана средства. Војвода Трифуновић је извођење ове мисије поверио војводи Момчилу Ђујићу. А да би овог оспособио за ову акцију, наредио је концентрацију босанских и херцеговачких снага из Западних крајева, са великим бројем официра из Србије.

Док су тешке борбе биле у јеку Илија је све више слабио. Све до последњег дана није хтео да легне, све до последњег дана је примао извештаје и издавао наређења за акцију. Издахнуо је радећи и са једним извештајем у руци…

Тако је завршио свој живот велики српски борац и последњи претседник Српске народне одбране у отаџбини, а са њим је, по злој судбини, завршила живот и СНО. И он и његова Народна одбрана извршили су часно свој дуг према народу и нек им је вечна слава и хвала!

Угљеша Михајловић

Штампа Ел. пошта

  • SPC
  • Dijaspora
  • Svetigora
  • Save Displaced Serbs
  • Srbi za Srbe