- • Нису то, као пре 100 година породице политичких емиграната, већ фамилије које су, углавном, финансијски боље стојеће од просечне сеоске српске породице; тврде да су побегли од буке и да нас везује – словенска душа •
Нешто више од деценије траје досељавање целих руских породица у Србију. Највише их је у околини Краљева, где се, у питома, али и планинска села до сада доселило 70-ак породица Руса са око 250 чланова. Руских породица данас има у селима: Жича, Врдила, Опланићи, Роћевићи, Конарево, Прогорелица, Бресник, Чукојевац, Метикоши, Роћевићи. Нису то више, као с почетка 20. века породице политичких емиграната, већ фамилије које су, углавном, финансијски боље стојеће од просечне српске породице која живи на селу. Руси се, углавном, одлучују за куповину запарложених сеоских домаћинстава, неретко и читавих имања, која својим радом потом – оживљавају, уносећи поново жамор људских гласова и грају деце у, до тада, већ годинама празне и напуштене сеоске куће. Већина њих каже да је разлог за пресељење у Србију био резултат потраге за мирнијим, опуштенијим и природи ближем животу читаве породице. Нису то Руси са „буђеларима пуним новца“ о којима су се испредале легенде, док су углавном богати припадници руске нације куповали некретнине на црногорском приморју, не питајући, кажу, колико нешто кошта. Ове Русе који оживљавају српска села, воле и мештани због жеље досељеника да се уклопе и буду домаћини по моделу који се у овим крајевима одувек сматра моделом због којег би преци били срећни, а који подразумева љубав према породици, поштовање комшија, љубав према природи и животињама. У окружењу различитом од живота који су имали у великим градовма Русије, многи Руси започели су пољопривредну производњу, трговину пољопривредним и другим производима, а понеки задржали и своје бизнисе у области нових информационих технологија, којима су се бавили у својој домовини, јер им за то сада треба само интернет и – канцеларија може да буде и на ливади.
Захваљујући Русима досе-љеним из Русије, после две деценије у планинском селу Бресник, двадесетак километара из Краљева, родило се прво дете, а онда – још једно! Сада Анастасија и Олег Козлов, који су се у Бресник доселили са Урала, имају троје деце. Обоје се, у дворишту куће на бресничким брдима и задивљени лепотом погледа која им се отвара сваког јутра, питају због чега су млади Србије толико загледани у равницу. Олег и Анастасија обрађују земљу, баве се сточарством, се јесени пеку ракију. Њихова кућа није поред пута, већ се до ње мора блатњавим путем који, до засеока у којем живе, води са прометне Ибарске магистрале.
У кућу у планинској забити испод саме планине Чемерно (о чијој дивљини много говори већ и само њено име), Козлови су се доселили 2013. године. Дуг су пут превалили из некадашњег Сведловска, сада Јекатеринбурга, са источне стране Урала. Стигли су по препоруци пријатеља, тада као трочлана породица, са сином Димитријем који сада има 16 година. У међувремену, Козлови су добили још два сина, а Димитрије браћу – сада троипогодишњег Светомира и Ђорђа, који има годину и по дана. Дечаци расту у засеоку у којем се преостале куће могу набројати на прсте две руке.
Руси у Бреснику деци су дали српска имена
Кућу са 10 хектара имања, Козлови су, кажу, купили за 10.000 евра, од наследника који одавно живе у Београду. Кућа је била напуштена, а нови власници потрудили су се да је обнове. Олег с поносом истиче да је ову планинску кућу давно зидао један „солунац“, мештанин Саватије Радомировић, чија је породица била бројна и изнедрила много школованих људи. Када су Козлови чули да су стари власници славили Ђурђевдан, одлучили су да свом најмлађем сину дају име Ђорђе. Он је друга бресничка беба новијег датума, а две године старији Светомир био је прва беба која је у опустелом планинском селу Бресник рођена после дуге две деценије.
Цело село некада је имало око 500 становника, сада их нема ни 150. Зграда основне сеоске школе одавно је у корову, просек старости мештана – више од педесет година.
У селу остају само они који су одавно загазили у другу половину живота. Они нешто млађи покушавају да се преселе у села ближа граду. Многи су отишли зато што су желели да им се деца школују, а у Бреснику већ деценијама нема ни школског звона, нормалног пута, лекара, задруге. Козлови, за сада, имају решење: њихов најстарији син који је „школарац“, похађа онлајн наставу по руском образовном програму, а онда у Београду полаже испите. Шта ће бити када дође време да и млађи синови крену у школу, Козлови нису сасвим сигурни и остављају могућност да се и сами преселе тамо где ће њихова деца имати боље услове за живот. И Анастасија, и Олег, завршили су факултете. Анастасија је дипломирани економиста, а Олег – историчар. Нису жалили своје академске дланове када су одлучили да се баве пољопривредом и сточарством. Ипак, недавно су и они одлучили да продају краву и педесетак коза, преполовили број зечева које гаје, а задржали стадо оваца. Ту су још и кокошке, патке, гуске. Оваца не желе да се одрекну, јер кажу да стадо оваца на испаши омогућује да ливаде не затраве. Зими имају додатан проблем да стадо оваца заштите од вукова, који се у потрази за храном спуштају са обронака Чемерна.
Велики труд уложили су и у гајење велике баште, шљивике, посадили по неколико стабла јабука, дуња, трешања. Пеку ракију: шљивовицу, јабуковачу и трешњевачу. У комшијским воћњацима, кажу, сваке године има стабала са којих воће остаје необрано, па су Козлови замолили власнике да оберу и то неискоришћено воће. Сви су им, кажу, дозволили да без накнаде оберу те воћке. Иако каже да није љубитељ, па ни велики познавалац алкохола, Олег сматра да је ракија далеко укуснија и квалитетнија од вотке. Временски услови повољнији су него у крајевима из којих су дошли, јер им је у домовини Сибир био близу, па су нарочито зиме умеле да буду сурове. Ипак, приходи им и у Србији зависе од родности године и временских услова. Све је, како наводе, ипак – на самој ивици одрживости, па се често ослањају на помоћ родитеља, док и сами не створе боље услове. Потпуно су свесни да, иако имају имање велико десет хектара, ни изблиза са њега не могу да остваре приходе које би такво имање имало негде у равници. А у њу им се не иде због буке и гужве од којих су желели да побегну.
Малобројне комшије, а најближе су им удаљене пар километара, за Козлове имају само речи хвале. Истичу колико су њихове комшије радне, посвећене и поштене и надају се да ће, привучене примером младих Руса, и неки други млади људи пожелети да осете чари планинског живота који, наводе, јесте тежак, али у исто време и неописиво леп кад људи схвате какав смирај може да им донесе.
Рускиња која се осећа као Српкиња
Тања Митић за себе каже да је Српкиња још од 29. октобра 1995. године, када је из Сибира у Врњачку Бању дошла као туриста, а онда у њој остала због тога што се заљубила и – остала. Када се љубав, нажалост, угасила, није желела, ни после развода да се врати у родну Русију, а из Србије не би волео да оде ни њен једанаестогодишњи син Алексеј.
Тања каже како у Русију оде на месец дана, обиђе све драге људе, али се верно враћа Србији. И Алексеј воли да туристички оде у домовину своје маме, али не би волео да у Русији све почиње испочетка. У Србији има пријатеље, живот на који је навикао и не жели ни да размишља како би било да, неким случајем, мора заувек да оде из Србије.
Као и у околину Краљева, и у околину Врњачке Бање – све чешће се досељавају руске породице. Само у једном селу – Грачац, има их 15. Тања каже да почиње тако што се досели најпре једна породица, онда им се придружи неко од њихове родбине и пријатеља, а Тања многима помаже да се у новој средини снађу и да започну нови живот. Преводи, надгледа надзор куће, помаже при изради виза. Зато жели да направи удружење руске заједнице за досељене из Русије који живе на територији Краљева и Врњачке Бање.
Занимљиво је да су, пре више од једног века, када је после Октобарске револуције у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошло око 40.000 руских емиграната, на десетине њих дошло баш на просторе на којима досељених из Русије и данас има највише.
Мирјана Савић, виши кустос-историчар, у свом преда-вању на тему „Српско-руски односи у Краљеву 1918—2018“, даје преглед једног века заједничког живота Руса и Срба у граду на Ибру и доноси причу о политичким, привредним, културним и научним прожимањима Срба и Руса.
У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, током и након окончања бољшевичке револуције и грађанског рата, почели су да пристижу руски емигранти. На нашу територију ступило их је око 40.000, било у транзиту ка земљама Западне Европе или се пак трајније насељавајући у нашим градовима и селима. Једни су Русију напуштали због идеолошких разлика са новом совјетском влашћу, други су бежали из економских разлога, а треће су, као непријатеље новог поретка, протеривале бољшевичке власти. У истом избегличком корпусу нашли су се официри и војници, лекари, инжењери, професори универзитета, архитекте, уметници и интелектуалци других профила, трговци, занатлије, велепоседничко племство, свештеници, индустријалци, чиновници итд.
Како су пре једног века живели „краљевачки Руси“
До краја августа 1920. године у Краљево се доселило 12 руских породица са 19 чланова, а током фебруара 1921. године, у „трећем имиграционом таласу“, са острва Лемноса у Краљево је дошло 68 емиграната из Русије. Изградња пута Краљево – Рашка, почетком 1923. године, изградња железничке пруге Крагујевац -Краљево – Рашка – Косовска Митровица, као и подизање Фабрике авиона и Железничких радионица тј. Фабрике вагона, довели су до тога да десетине Руса, бар на неколико година, постану житељи Краљева. Смањењем обима и завршетком неких од ових грађевинских захвата већи број Руса, посебно самаца, одлазио је даље у потрази за запослењем, али су неки, углавном породични људи, своје кофере потпуно распаковали у Краљеву. Обезбедивши скроман смештај и какав – такав посао, ове придошлице су се лагано уклапале у нову средину. У томе су им, бар у почетку, помагале и државне власти, да би ускоро и сами „краљевачки Руси“ образовали „Руску колонију“. Крајем 1933. године она је окупљала више од 200 људи, претежно сиромашних радника. Како је међу емигрантима из Русије, у Краљевини Југославији, било и око 1.200 инжењера, сви су у року од годину дана добили посао. Ускоро су посао нашли и агрономи, лекари, ветеринари, фармацеути, ваздухопловни стручњаци, медицинско и техничко особље, професори, геометри, а највише „краљевачких Руса“ радило је у фабрикама. И данас најпрепознатљивији симбол Краљева — Споменик српским ратницима погинулим у ратовима од 1912. до 1918. године, који се налази на Тргу српских ратника у самом центру града, изградио је руски вајар, архитекта и уметник Роман Верховски.
Остало је забележено да су Руси који су политички били са друге стране, гинули у биткама за ослобођење Краљева. Сахрањени су у заједничке гробнице у селима где су страдали, одмах после погибије, и већини се не знају имена. У 11 села у околини града и самом Краљеву, страдало је 339 војника Црвене армије. Нажалост, у архивима је остало сачувано свега 13 имена. Посмртни остаци страдалих црвеноармејаца су 1962. године, уз највеће почасти, пренети у заједничку гробницу у Јагодини.
„Прожимање“ Руса и Срба
Краљевачким Русима, део своје обимне монографије „Краљево, град у Србији 1918 – 1941“, посветио је и историчар Владан Виријевић. Он у својој књизи подсећа да је, осим дефицитарних стручњака (лекара, инжењера, професора, геометара….) било и оних који су се успешно уклапали у трговинске токове одликујући се солидношћу и услужношћу. Већина их је, нажалост, живела на ивици егзистенције, сналазећи се за посао на различите начине, о чему сведочи вест из локалних новина да је, „због много Руса који су остали без посла и живе у беди, отворена јефтина добротворна кујна у којој се руским беспосленим радницима издаје скроман ручак и чај на кредит и бесплатно док се радови не обнове“.
Прожимање српског и руског начина живота унело је бројне новине и код једних и код других. Највећи број Краљевчана први пут се сретао са руском кухињом: разним јелима од печурака, кашама, боршчом, пирошкама, харингама и другим, која су убрзо нашла место на њиховим јеловницима. Под утицајем Руса и њихових, већ помало култних самовара, чај се у српским домовима почео пити свакодневно, а не само као лек у болести. С друге стране, некадашњи поданици династије Романов стекли су навику испијања кафе и „слатког“ са водом као саставног дела ритуала за дочек гостију код Срба. У српске домове Руси су унели и обичај кићења јелке за новогодишње празнике, поштовање и негу кућних четвороножних љубимаца (паса, мачака) и још много тога.
Било је, истиче Виријевић, и Руса који су знали неки од западноевропских језика или неку уметничку вештину, па су држали приватне часове допуњавајући своје, више него скромне, кућне буџете. Захваљујући тим часовима, многи краљевачки младићи и девојке добили су прилику да науче да свирају неке музичке инструменте. Остало је забележено да је, међу првима, школске 1921/22. године, у краљевачку Гимназију стигао,и у њој остао све до 1930. године, као предавач земљописа и веронауке – Рус Феодор Рајевски. Рајевски је брзо научио српски језик, а због своје марљивости и посвећености, многим генера-цијама гиманзијалаца остао најлепши пример. Био је, кажу, „прототип оне старе словенске руске душе, пуне морала, скромности и љубави… нарочито према школи, њеном раду и цркви.“
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
