Пише: Новка Илић
Неретко ових месеци када нам велики број телевизијских програма у Србији “убија” видике, мења расположење, “гази” вековне вредности, плаши, изазива панику… узимамо књигу. Јер, кажу, књигу ништа не може заменити, она је велики пријатељ који никада не изневери. Постоји веровање да читање има исцелитељске моћи. Деци се чита прича за лаку ноћ, болеснима и старима прија да им се чита када сами не могу… а каже се и да неколико прочитаних страна има умирујуће дејство. А баш то умирујуће дејство неопходно нам је макар да на трен побегнемо од узнемирујуће стварности, од страха шта ће нам се данас, или сутра, догодити у узаврелој српској стварности. Књига како нова, тако и стара сто пута прочитана, има свој мирис, своју душу и бег у књигу је често ментални спас. Није залуд велики просветитељ Доситеј Обрадовић говорио и писао: “Књиге, књиге браћо, а не звона и прапорци…” А да је бег у књиге лек, уверавао нас је и српски књижевник, Љубомир Симовић, реченицом:” Оставите све, узмите књигу…”
Светски дан књиге
Године 1995. UNESCO је 23. април изабрао за Међународни дан књиге, не без разлога. Давне 1616. године, два великана умрла су истог датума, Сервантес и Шекспир, али не истог дана, јер су у Шпанији и Енглеској у то време у употреби били различити календари. У Шпанији је тада коришћен грегоријански календар, а у Енглеској јулијански. Шекспир је преминуо 3. маја по грегоријанском календару, десет дана након Сервантеса. Такође, истакнути перуанско-шпански хроничар и писац Инка Гарсиласо де ла Вега је преминуо управо 23. априла 1536., а бројни други аутори су рођени или умрли на овај дан: Владимир Набоков, Вилијам Вордсворт, Морис Дрион, Халдоур Лакснес… У њихову част, УНЕСКО је прихватио 23. април као универзални омаж свим књигама и писцима. А познато је, много раније постојао је празник књиге у шпанској покрајини Каталонији, где је први пут обележен 7. октобра 1926. (дан Сервантесовог рођења), и бројне традиције одржале су се још од средњег века. Тако се 23. априла слави и Дан Светог Ђорђа, који је према легенди убио аждају из чије је крви никла ружа! Зато се тог дана у Барселони одиграва нешто веома посебно, улице су препуне тезги с књигама и ружама које се међусобно дарују. На овај дан Каталонци су организовали и турнире приликом којих су племићи девојкама давали руже. Данас, овај обичај и даље живи, мушкарци женама поклањају цвеће, а оне њима књиге.
Између корица
Светски дан књиге обележен је у Србији кроз низ библиотечких манифестација, разговора са писцима, подсећања на књижевно стваралаштво домаћих аутора… То је дан када славимо све ауторе који су својим речима променили токове историје, пробудили емоције, отворили нам очи, и можда најважније, додирнули душу читаоца, изговорено је у чајетинској библиотеци, а о књизи је говорио српски песник Добрица Ерић. Саветовао нас је – спријатељите се са књигом, имаћете мир, пријатеља, пружену руку, слободу, светлост… и поручио: “Ја бих децу из градских школа извео у поља, у ливаде, и дао им књиге. Та деца у солитерима су као славуји у кавезима, нажалост нема оне њихове веселе, славујске песме. Морамо их развеселити у природи и спријатељити са књигом. Једна страна књиге дневно, једна песма, једна прича, то је духовно одржавање једне цветне баште у дечјој души…” Сличне поруке послали су баш овог 23. априла и многи други књижевни ствараоци , али и љубитељи књиге:
”Светски дан књиге је дивна прилика да се прослави љубав према књигама и читању широм света, као и да се истакне значај књижевности у обогаћивању људског ума и културе. У свету добре књиге, сваки лист папира носи у себи чаролију која може оживети машту, проширити видике и дубоко дотакнути срце читаоца. То је свет у којем се речи претварају у мостове који повезују прошлост и будућност, стварност и фантазију, појединца и колективно искуство човечанства. Књиге нису само скуп речи утиснутих на папиру, оне нас воде кроз лавиринте људских мисли и осећања, откривајући нам дубине и висине наше егзистенције. Ту у тишини између корица, проналазимо дубље разумевање себе и света око нас. Књиге нас мењају. Воде нас на места на која не можемо да отпутујемо ни у сновима. Зато им се увек враћамо!“
Историја књиге
Почетком 4. миленијума пре наше ере, Сумери, најстарија цивилизација, која је живела у регији јужне Месопотамије, данашњег јужног Ирака, (сматра се да је то прва цивилизација у свету), изумели су прву књигу. Биле су то глинене плоче на које се специјалном писаљком, која је подсећала на кокошију ногу, урезивао текст клинастим писмом. И најстарији писани текст, или књига која је остала из тих древних времена је “Еп о Гилгамнешу”. Египћани су отишли мало даље, изумели су папирус и писали на њему. Писмо им је било сликовно, били су то знаци који су се звали хијероглифи. Грци и Римљани су писали књиге које су биле у облику цилиндра. У средњем веку књиге су писане руком, по српским манастирима постојале су преписивачке школе. Јохан Гутемберг увео је револуцију у свет књиге, и 1455. године штампана је прва Библија. А данас књиге имамо у дигиталном облику.
Александријска библиотека – место за лечење душе
Кажу, један од најцрњих дана у историји књиге је потпуно уништење Александријске библиотеке, која је била ризница мудрости старог света. То је била највећа библиотека античког света. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту. Основана је почетком 3. века пре нове ере од стране краљева из династије Птоломеја, а први организатор библиотеке био је Грк Деметрије. Током њеног постојања управници библиотеке били су учени људи, књижевници, приређивачи кланичних епова, као Зенодот из Ефеса, песник и граматичар Ликофрон , филолог Аристрах са Самотраке. Библиотека је имала књиге из Асирије, Грчке, Персије, Египта, Индије… у њој је радило око 100 научника. Књиге су се налазиле у великом комплексу зграда, у којима је било целокупно знање старог века, а када је уништена библиотека, од тога није остало ништа. Централни део библиотеке посвећен је био истраживањима и имао је десет великих сала. Постојао је каталог библиотеке у 120 књига, а процена је да је Александријска библиотека имала око 700.000 књига. Након што је 378 године хришћанство постало државна религија Римског царства, цар Теодосије је 391. наредио уништавање свих паганских храмова, и тада хришћани на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку, и тако нестаје огромно знање, снага ума, књига као лек. У холовима библиотеке биле су полице за држање ролни папируса, тада није било повезаних књига, а изнад тих ролни стајао је натпис: “Место за лечење душе”. Претпоставља се да је у том великом пожару уништено око 750 000 папируса, прављених од трске која је тада расла на обалама Нила. Не заборавимо и страдање Народне библиотеке Србије током немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године када је уништено око 500 000 књижних свезака и око 1500 ћириличних рукописа и повеља, уништен је тада велики део писане историје Србије.
Књишка статистика
И после спаљивања Александријке библиотеке, књиге су често забрањиване, уништаване, а књижевници су били жртве прогона, мучења, убистава. У средњевековној Европи, књига је била непријатељ, посебно у руци жене, или књига која је настала из пера жене… А онда долази доба просвећености, образовање постаје важно, и када се помислило да се вековима одмакло од средњевековних предрасуда, појави се мрачни случај са књигом “Сатански стихови” Салмана Руждија, због које и дана данас аутор живи са смртном пресудом над главом. Али, књига живи, надживи и аутора и време и наставља свој пут, налазећи увек прибежиште у новим читаоцима, а о томе говори и следећа књишка статистика:
У свету је објављено до сада око 130 милиона наслова, најдужа реченица у књигама је она коју је написао Виктор Иго у “Јадницима”, има 823 речи. Прва књига откуцана на писаћој машини је “Доживљаји Тома Сојера” Марка Твена, а три најчитаније књиге у свету су: Библија, Књига о Харију Потеру и књига цитата Мао Цедунга. Да би појединац који брзо чита, прочитао све књиге на свету, потребно би му било око 60. 000 година. Око 68 посто купаца књиге су жене, а занимљив податак је да већина читалаца изгуби интересовање за књигу на 18. страни, ако га штиво не интересује. Највећа библиотека на свету је Конгресна библиотека у Вашингтону са око 30 милиона књига. И још један занимљив податак, у Аргентини има једна издавачка кућа која је објавила књиге које се самоуниште, ако их не прочитате на време. Популарна дечја књига “Алиса у земљи чуда”, у Кини је забрањена јер, кажу, у тој књизи животиње причају, а најдужи роман икада написан је “Трагање за изгубљеним временом“, Марсела Пруста, класика светске књижевности, и још једна занимљивост, Вирџинија Вулф, енглеска списатељица, писала је стојећи, позната је по романима “Госпођа Даловеј”, и “Таласи”.
У априлу је отишао и Љуба Симовић
У априлу, месецу књиге, изгледа вековима одлазе великани књижевности. О томе говоре и смрти два великана књижевности у Србији и Јужној Америци. Књижевник, академик, Љубомир Симовић преминуо је 17. априла у Београду. Био је свестрани и плодотворан аутор, велики је опус његових песничких и драмских дела. У својим делима актуелизовао је питање индивидуалних слобода, у своје драме увео је путујуће глумце, ситне преваранте, просјаке, стварајући од њих ликове велике снаге. Његова дружина из “Путујућег позоришта Шопаловић“, и из кафане “Шарган” “(драма “Чудо у Шаргану)” обишла је цео свет, стигла чак до далеког Јапана и Кореје. Симовић је рођен у Ужицу 1935, где је завршио основну школу и Гимназију, у Београду је дипломирао на Филолошком факултету, на Групи за историју југословенске књижевности и српски језик. Добитник је више награда за поезију, драме и есејистику. Академик Миро Вуксановић оценио је поводом смрти Љубе Симовића да у савременој српској књижевности нема писца који је подједнако дотакао високе уметничке коте као песник, драмски писац, есејиста и хроничар Симовић: “Био је песник који просејава свако слово у свом стиху, а као есејиста знањем читао је ликовну и књижевну уметност, био је хроничар свога Ужица и Србије са њеним заблудама, као и увек, опозициони критичар сваке неумерености у друштву. Симовић је био следбеник Стерије Поповића и Лазе Костића, а као академик је утицао шта ће Српска академија наука и уметности урадити и рећи. Роман-хроника “Ужице са вранама” који је Симовић написао 2002. године био је омиљено штиво Ужичана, и старих и младих. То је етнографски запис о људима и времену у коме су ти људи живели. То је дело какво је могао да напише само писац душом Ужичанин, дело у коме ће до краја моћи да ужива читалац коме су историја и народна традиција на срцу, ма где се налази.”
У априли отишао је и Марио Варгас Љоса
Дана 14. априла у 89. години преминуо је перуански писац и добитник Нобелове награде за књижевност, Марио Варгас Љоса. «С дубоком тугом објављујемо да је наш отац, Марио Варгас Љоса, преминуо“, саопштио је његов син Алваро Варгас Љоса. Љоса је рођен 28. марта 1936. године у Арекипи. Варгас је почео да ради као криминалистички репортер када је имао само 15 година. Четири године касније, побегао је са својом тридесет двогодишњом тетком, Џулијом Урквиди, коју је његов отац назвао „мушкарачом“. Отпутовао је у Париз 1958. и наредних 16 година био је у иностранству, живећи у Мадриду, Барселони и Лондону, као и француској престоници. Али док је радио као новинар и учитељ, Варгас Љоса је почео да се враћа у своју домовину кроз писање. Први роман “Време хероја” објавио је 1963. године, након чега је написао десетине романа, драма и есеја. Добио је Нобелову награду за књижевност 2010. године за оно што је Шведска академија назвала «његовом картографијом структуре моћи и оштрим сликама индивидуалног отпора, револта и пораза». Међу његовим најпознатијим делима су “Тета Јулија и сценариста”, “Смрт у Андима” и “Рат за крај света”. У изјави након очеве смрти, троје његове деце рекло је да ће Варгас Љосин «одлазак растужити његову родбину, пријатеље и читаоце широм света: “Али надамо се да ће пронаћи утеху, као и ми, у чињеници да је уживао у дугом, авантуристичком и плодном животу, те да је иза себе оставио књижевни опус који ће га надживети». Председница Перуа, Дина Ерцилиа Болуарте Зегара, изразила је саучешће породици Варгас Љоса, закључивши објаву на друштвеним мрежама речима: «Почивај у миру, најславнији Перуанче свих времена.»
Варгас Љоса је рано напустио социјалистичке идеје и приклонио се конзервативним ставовима, а 1990. кандидовао се за председника Перуа, наводећи како жели спасити своју земљу од економског хаоса и марксистичке побуне, писао је тада Ројтерс. Изгубио је у другом кругу од Алберта Фујиморија, тада непознатог агронома и универзитетског професора.
