Пише: Новка ИЛИЋ
Академик Милићевић је “снимио” Златиборце пре два века, открио им душу,
и то је трајало… А онда су наишла нека нова времена, никоме није било до
хумора, мудри су ћутали, није било прилике да оштре ум, кренуо је неки
модеран говор. Данас живот иде другим током. Зато је ово и прилика да се
подсетимо ко је био Милан Ђ. Милићевић
Н
едавно је у једним локалним новинама пренет део писања познатог српског етнографа Милана
Милићевића о нарави, мудрости и оштроумљу Златибораца у другој половини 19. века. Милићевић је
између осталог забележио: “Иако је народ тако оскудан, иако су куће тако неугледне и неугодне, опет
онај који пропутује тим крајевима једанпут, жели да прође и други пут. Зашто је то тако, не умем казати, а
мене је тамо вукла лепота природе, оштроумље онога планинског света и леп јужни говор кога се човек
не може сит да наслуша из уста бистра и речита Рујанца ( Златиборца). Колико су ови људи бистри,
колико су лаки да схвате што виде и чују, показује појав који није до сада обелодањен ни у једном крају
наших земаља. Тамо (по Златибору) има села у којима мало које чељаде не зна читати, а ни једно није
ишло у школу. Сви се уче самоучки и једно од другога, као што се учи плести котарице, шарати преслице,
градити ралице, кола и друго. А пословички, од неколико руку, знају говорити не само људи и жене него и
чобани за овцама….”
Ето тако, по академику Милану Ђ. Милићевићу, у 19. веку Златиборци, Ужичани, Ерцови, како су их
звали, беху мудри, оштроумни, и без школе учени, и још Милићевић не рече, духовити, увек склони да
све претворе у шалу о себи и другима… те је некада ерски хумор био један од “брендова” ужичког краја,
где су предњачили баш они изворни Златиборци из руралних подручја. И беше то некада, јер данас од
тог “ерцовског” хумора, оштроумља, мало чега остаде. Нема аутентичног села, нема сељака, нема
изворног говора… све је отишло у неповрат, тек у понекој прилици наиђе сећање, и запитамо се, шта то
би са нама, ко нас узе, где изгубисмо себе…?
А, академик Милићевић је “снимио” Златиборце пре два века, открио им душу, и то је трајало… А онда
су наишла нека нова времена, никоме није било до хумора, мудри су ћутали, није било прилике да оштре
ум, кренуо је неки модеран говор. Данас више нема старих Златибораца, живот иде другим током,
нестало је рабаџија и кириџија, чобана и оваца све је мање, а нико више и не бележи како “живе” српска
села, нема оних попут Милана Милићевића. И ово је прилика да се подсетимо ко је био Милан Ђ.
Милићевић.
Није било лако данима пешачити брдима и записивати, једини је знао сваку сеоску школу Србије
Током 19. века било је мало учених људи који су путовали Србијом, упознавали и описивали њене
крајеве. Није лако данима пешачити брдима или ићи волујском запрегом, пробијати се кроз
неприступачна подручја, али онима који су привржени науци, какав је био Милан Ђ. Милићевић, ништа
није било тешко. Он је писац, академик, истраживач, етнограф, путник широм Србије, аутор је преко 100
књижевних наслова различите тематике.
Рођен је 1831. године у Рипњу недалеко од Београда, у угледној породици Милићевић која се
доселила из Старог Влаха, из западног дела Рашке области. Миланов отац, Јован једно време је провео
у манастиру где је научио да пише. Милан је после основне школе и Гимназије уписао Богословију у
Београду, а као државни богослов скоро пола века био је државни чиновник.
Од 1850. до 1899. године радио је као учитељ, судски практикант, писар, виши чиновник Министарства
просвете и иностраних послова, уредник “Српских новина”, начелник полицијског одељења, помоћник
министра полиције, радио је у Народној библиотеци Србије, био је државни саветник. Говорио је руски и
француски језик. Као државни службеник пропутовао је Србију уздуж и попреко, упознао народе,
разговарао са људима, бележио, стварао књижевна дела… радио је и као преводилац.
У својим делима изнео је бројне драгоцене податке у људима, селима, навикама, обичајима,
карактеристикама. Педагогијом се бавио врло предано, те су настала дела : “Школе у Србији”, ”Како се
учи књига”, “Историја педагогије”, „Поглед на народно школовање у Србији”…. Једини је знао сваку
сеоску школу у тадашњој Србији. Изнад свега Милана Милићевића интересовао је живот и обичаји
народа и из тог интересовања настала су дела: ”Путничка писма”, “Живот Срба сељака”, “Славе у
Срба”, “Злоселица” (касније Доброселица, село на Златибору)…. Милићевић је са пажњом прикупљао
грађу и белешке о манастирима и многим личностима српске историје 19. века, нека од дела из те
области су : “Кнез Милош у причама”, “Кнез Михаило у успоменама свог некадашњег секретара”,
“Карађорђе у говору и твору”. Историчари и хроничари дела Милићевића сматрају да је његово
најзначајније дело “Кнежевина Србија”, настало 1876, написао је касније и додатак овом делу
“Краљевина Србија”. То је писана слика целе тадашње Србије са топографским подацима, са описом
локалних средина и најстаријих становника у тим местима, укључујући и историјске личности из сваког
села.
Међу првим просветитеља модерне српске државе
Сматра се да је Милан Милићевић један од првих просветитеља модерне српске државе, био је члан
Српске краљевске академије и један је од оснивача Српске књижевне задруге. Неуморан у раду,
обиласку Србије, бележењу, уградио је себе у Србију – а истраживачи његовог дела кажу, уградио је себе
у своју земљу, тамо где му заборав не може ништа. Занимљиво, Милићевић није имао универзитетско
образовање, завршио је богословску школу као најбољи ђак, од тадашњег митрополита добио је
благослов да настави школовање у Русији, али због слабог здравља, никада није наставио школовање,
међутим његова жеља да сазнаје увек нешто ново, да пише, није се угасила, напротив, кажу био је
изузетно радознао и способан човек, па се самоуко развијао до краја живота. Посао педагога започео је
као учитељ у једном селу код Тополе, али убрзо прелази у Београд и ступа у чиновничку службу, а као
доказани “обреновићевац” ради у канцеларији кнеза Михаила. Ускоро постаје школски надзорник и на
том месту остаје осамнаест година, идући од школе до школе у Србији, а како је забележено, “упознавао
је нове људе, мештане, сељаке, увек је причао са њима, записивао њихове приче, “процењивао нарав”,
слушао говор, саветовао младе учитеље.
Волео је да проникне у обичаје села, у душу сељака, да саслуша његову муку, радост, да после свега
закључи чему пркос, нада, туга, бес, да се диви храбрости горштака, вредном раду жена, њиховој
пожртвованости и борби да очувају породицу, дивио се оштроумљу старих Златибораца, духовитости
Ера и када није време смеху… Више пута је пролазио кроз нека села Србије, а сељаци су га упамтили и
звали га учењак…” Милићевић је био активан члан више угледних академских друштава, укључујући
Српско учено друштво, Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу. Један је од оснивача
Српског археолошког друштва и члан управе Српске књижевне задруге, и са тих позиција допринео је
институционализацији српске науке и културе. Његова запажена улога у Друштву Светог Саве,
основаном 1886. године, истакла је његову посвећеност националним вредностима и образовању. У
својој дугој и плодној каријери био је и библиотекар Народне библиотеке Србије, као и уредник
службених “Српских новина”.
Његова етнографска истраживања била су свеобухватна и широко прихваћена у научним круговима,
постављајући високе стандарде у етнографији, на шта је српска култура била и остала поносна. Од 1869.
био је члан школске комисије за уређивање свих школа, у тој комисији биле су и знамените личности:
Јосиф Панчић, Стојан Бошковић, Алимпије Васиљевић, Стојан Новаковић, Милан Миловук… Био
је и председник комисије која се бринула о стању и положају свештенства. По налогу Министарства
унутрашњих послова, сачинио је спискове села у Србији и предао га Стојану Новаковићу, тадашњем
министру унутрашњих послова, а био је и у комисији за управну поделу земље на основу чијег рада је
касније донет Закон о управној подели Србије.
Прави хроничар српског народа
Током свог живота, Милићевић је био одликован Орденом Таковског крста и Орденом Светог Саве,
што је сведочило о високом угледу који је уживао у друштву. Његов допринос се, међутим, није огледао
само у признањима, већ у трајном утицају на српску културну сцену. Једна од основних школа у Београду
носи његово име као знак почасти, а његова дела настављају да инспиришу истраживаче и љубитеље
српске традиције и књижевности, јер Милан Ђ. Милићевић је био прави хроничар српског народа, који је
својим радом оставио неизбрисив траг у српској историји. Његова посвећеност истраживању и очувању
народног предања, као и неуморно залагање за развој културних институција, сврставају га у ред
најважнијих српских интелектуалаца 19. века.
Током своје радне каријере био је и начелник Полицијског одељења, а убрзо је постао и начелник
Министартва унутрашњих послова, затим помоћник министра као и државни саветник у влади и посланик
у Народној скупштини у четири наврата. Треба напоменути, Милићевић је у својим записима и причама
увек волео да истакне улогу жена, сељанки, али и жена из урбаних подручја , све оне, говорио је, веома
су способне за дела вредна дивљења. Тако су настала дела “Зимске вечери на селу”, „Јурмус и Фатима”,
„Морална историја жена “… Укратко сва дела Милана Милићевића из данашње перспективе могу се
сматрати као драгоцена грађа за проучавање друштвене историје друге половине 19. века, јер свим
каснијим генерацијама вредно је дочарао скоро све аспекте живота свога доба у Србији.
Друштвен човек, пријатељи му познате личности
Милан Милићевић био је веома друштвен човек, а међу његовим пријатељима налазили су се многи
тада утицајни и важни људи. Заједно са Јованом Јовановићем Змајем и још петнаест српских
књижевника 1892. основао је Српску књижевну задругу која је и данас активна. Касније је Милићевић
постао велики њен добротвор. Био је председник Коларчеве задруге. У политици је био конзервативац и
један је од оснивача Напредне странке. Пензионисан је 1899. на функцији државног саветника, а 1901.
прославио је педесетогодишњицу свог књижевног рада. Умро је новембра 1908. у Београду, у 78. години
живота. За собом је оставио супругу Милицу, синове Миту и Мићу, и кћерке Ану и Иванку.
Шта би данас Милан Милићевић записао у српским селима ?
На крају, једно размишљање о наравима нашим данас, о жељи да имамо више, о јуришу за
материјалним средствима о одустајању од крилатице “кад порастем желим да постанем човек” о потреби
да заборавимо старо, да се без освртања укључимо у “трендове”… Питамо се шта би данас Милан
Милићевић рекао када би сазнао да је у туристичком центру Златибора, у насељу “Јелена Анжујска”
отворен велики кинески ресторан “Гангам” који гостима ове планине нуди егзотичне кинеске
специјалитете, омогућава им да пробају искључиво азијске кулинарске специјалитете, који су прављени
према оригиналним рецептима . Међу најтраженијим јелима су позната “пекиншка патка”, специјалне
кисело-слатке чорбе, кунг пао пилетина….и остали специјалитети богате кинеске кулинарске
традиције….” А шта би са златиборском кулинарском традицијом? Милићевић је записао да по селима
златиборским има лепих, укусних јела: качамак, проја, суво месо, купус, кајмак, јаја…. Е, па волимо,
волимо модерно, нешто што није наше… Можда пожелимо једног дана качамак са белим кукурузним
брашном, а у њему златиборски сир и кајмак, или златиборска сланина, чварци…. Тако је!
Свакако Милићевић би замерио када би наишао на кинеску храну сред Златибора. Али, нема више људи попут
Милићевића, нема ко да пише хронику данашњих српских села, али шта би се и писало? Села су празна, стари
Златиборци нестали, са њима хумор, оштроумље, ученост и без школе!
