Кад с правом кажу да је био „принц српске књижевности“, потпуно је јасно да ћемо величину његовог дела моћи да спознамо тек у будућности која остаје сиромашнија за све што је планирао, а није стигао да напише
Има неке симболике у датуму смрти Горана Петровића, српског књижевника и академика. Склопио је очи пред Савиндан. Сава је био принц Растко у немањићкој Србији, а Горан принц у српској књижевности. Тужна је српска књижевност без његових будућих дела, тужан и ожалошћен је српски језик без неизговорених Горанових речи, али његово дело отимаће га од смрти, јер је довољно написао за бесмртност“, само је део дивних речи којима су се од свог пријатеља, колеге и некадашњег суграђанина ових дана опростили грађани Краљева.
Дејан Алексић, и сам писац и песник, који је с Гораном друговао неколико деценија, још откад је Горан Дејану био уредник у издавачкој кући „Повеља“ краљевачке библиотеке „Стефан Првовенчани“. Живео је Горан двадесетак година у Београду, али Краљево је заувек остало у његовом срцу и делима. Све до коначног, овоземаљског растанка 26. јануара ове године после кратке и тешке болести.
– Ми који се ослањамо на речи, којима су речи пут до бољег разумевања и себе и света, можда најбоље знамо како је тешко кад се реч измакне, а њено место заузме тишина. Није тишина страшна сама по себи, напротив. Ужасава одсуство онога што јој даје смисао. А већ, ево, неколико дана тражимо праве речи да опишемо оно што осећамо; и не налазимо их – пожалио се Дејан Алексић..
Он се присетио како није ни Горану увек било лако да нађе праву реч:
– Не зато што му је недостајало умећа, већ зато што је имао вишка осећања одговорности. Био је попут каквог древног задужбинара, јер књижевна грађевина тражи исто што и сваки храм: посвећено место, добро размерене основе, темељце од најбоље чврстине, а потом, камен по камен, јест реч по реч, реченицу по реченицу, док не нарасте у свој пуни облик и сврху. У једној од својих ранијих прича записао је: „Ко једанпут осети пуноћу речи – довека испашта јер препознаје празно казивање…” А ми сада додајемо: Ко је макар једном био у друштву Горана Петровића, или ушао у стварност његове прозе – довека осећа величину и значај тог искуства. Право говорећи, ту ћемо величину моћи само да слутимо, јер њене коначне домашаје садашњи тренутак не може да процени.
Није тајна, додао је Дејан, да тако увек бива са нечијим делом: ако је велико, време ради за њега и на важности му само додаје.
– Тако увек бива и са успоменом на творца дела: они који су га познавали, не могу то да назову само успоменом, него све оно што он јесте и што је био постаје жива тканица и на разбоју њихових живота. Није Краљево до Горанове појаве имао таквог ствараоца. Питање је хоће ли икада и имати. Краљевачка Библиотека као установа, у којој је Горан провео безмало деценију и по, а већину тог времена као главни уредник у Издавачкој делатности Повеља, свој углед у великој мери дугује и њему.
„А КО ВАМ ЈЕ САДА ТАМО ГОРАН?“
Захваљујући Горану Петровићу краљевачка библиотека није била само још једна у којој писци „живе“ само на полицама за књиге. Кад се, због посла, преселио за Београд, било је у другим градовима оних који су Краљевчане умели да запитају: „А ко вам је сада тамо Горан?”:
– Толико је Горан Петровић био амблематичан и поштован. Додао бих: и вољен. Мало ко од данашњих наших писаца, колико год били незаобилазни и важни, могао би се обрети у сјају такве читалачке вољености. Ми који смо га и лично познавали знамо да су свако дружење и разговор с њим били мала свечаност, а његове саговорнике, ма како разговор био необавезан, није напуштао осећај да ће се у размени речи ослободити нешто мудро и јединствено. Ако ништа друго, онда свакако нешто духовито. И та духовитост, неусиљена и суптилна, неретко и опора, била је важно обележје његове природе, његовог луцидног духа. Управо то и означава оне који на стварност, какву је видимо и сазнајемо, рачунају само условно, знајући да се иза тог декора крију истине дубље и важније. А иза нас воде језик и књижевна имагинација. Ако је неко био добар водич у те области, онда је то био Горан. Тешко је навести бољег заступника оне познате законитости да човек који чита не живи један, већ на десетине живота. Јер људски век је, како Горан записује, ,,ништа друго до несигурно кретање по острвцима које чини пена.” Зато нам је и оставио читав архипелаг, много постојанији, много трајнији од пене. И светионици с тог књижевног острвља Горана Петровића поручују нешто суштински важно нашој пловидби. Зна то он. А и ми ћемо знати – казао је Дејан Алексић.
И заиста, тихо се, баш уочи Савиндана, тихо и бојажљиво, пронела вест коју су многи примили са неверицом. Писали су медији да нас је напустио Горан Петровић: академик, писац и уредник, „ретка књижевна појава која је својим делима освајала цео свет, најчитанији српски писац садашњице, један од најзначајнијих српских и европских писаца, савремени класик“. Називали су га и „најнежнијим дечаком српског језика и последњим српским списатељем лепе књижевности, звали су га и Господин Писац, Писац са великим П. Све је то био. А за људе у Краљеву био је брат, пријатељ, комшија, школски друг, бивши ђак, кум, једном речју –ближњи…
Горан Петровић, рођен 1. јула 1961. године у Краљеву, професионално је дозревао у краљевачкој Библиотеци, у којој је тужни опроштај и приређен. Био је најпре библиотекар (у маленој библиотеци у згради Месне заједнице Жича поред истоимене древне светиње), а потом и главни и одговорни уредник „Повеље“. Краљево је изгубило великог човека и једног од својих најпознатијих становника, српска књижевност великог писца који је био понос свог града, а Српска академија наука и уметности – редовног члана. Отишао је сувише млад, написавши значајна дела, али могао је још много да напише.
Драгана Типсаревић, дугогодишња директорка Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ у којој је Горан радио на почетку свог радног века, истакла је како је „све у вези са Гораном било неуобичајено, јер је успео и у ономе што се, нажалост, ретко дешава: да буде цењен и вољен, да буде велики и у свом месту, како су у шали говорили – покретно културно добро“.
– Био је на врху, а није био свестан тога. Тек после своје четврте књиге скромно је помислио да је постао писац. Чега год се Горан латио, његова мера је била постављена на највишу лествицу. Веровао је сарадницима, а резерву је имао само према себи. Умео је да од сарадника добије максимум, да се нашали и све насмеје и разгали. Сваку прилику која му се отварала после објављивања „Опсаде Цркве Светог Спаса“, попут понуде да буде управник Националне библиотеке у Београду, одбијао је мерећи је само својим, најскупљим односно најчеститијим мерама. Када је изабран за редовног члана САНУ, вајкао се речима: „мислим да су мало пренаглили, ипак је пребрзо“. Прерано је оставио и овај свет, јер је можда „хтео да нам каже да се живот и смрт стално смењују и да све што у себи носи превише лепоте иде, нажалост, пребрзо и ка свом крају“…
Горан Петровић студирао је српску и југословенску књижевност, а његове књиге објављене су, до сада, у више од 130 издања, од чега је 60 издања у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, холандски, арапски и персијски/фарси језик. Нека од његових дела су адаптирана за позориште, телевизију и радио. Добитник је најзначајнијих књижевних признања у Србији, између осталих Награде Борислав Пекић и Награде Меша Селимовић за синопсис романа Опсада цркве Светог Спаса, Просветине награде, за књигу кратке прозе Острво и околне приче, НИН-ове и Награде Народне библиотеке Србије за наічитанију књигу године за роман Ситничарница Код срећне руке, Велике награде Иво Андрић за животно дело…
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1. новембра 2012 године, а за њеног редовног члана 8. новембра 2018.
Приликом једног од својих последњих гостовања у Краљеву, Горан Петровић открио је како је све донедавно сматрао да у животу писаца постоје три фазе: прва, кад ваше рукописе читају најближи и најдражи па, пошто те они воле, немају снаге да и кад им се нешто не свиђа, кажу:
– Друга је кад почну да вас читају људи које не познајете, у овом граду или другом у Србији. И трећа кад ваше књиге почну да преводе и да их читају људи десет хиљада километара далеко одавде, другог језика, друге религије. Међутим, испоставило се, ето, да постоји и четврта степеница, а то је неко својеврсно признање у мом Краљеву – рекао је Петровић.
ВЕЛИКИ – ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА
Говорио је у својим интервјуима које је ретко давао како је увек писао само кад жели: – И сада тако пишем. Притом, покушавам да мењам угао приповедања па тако и језик, волим све да осетим и доживим оно о чему у детаљима пишем.
Горан је увек истицао да му је родно Краљево у стваралаштву често извориште и надахнуће и да се то чак у његовим књигама може и препознати. Радо се присећао како је, пре библиотеке, радио и у фабрици „Магнохром“, са сетом се присећао својих првих књижевних текстова, тегоба свог стваралачког рада, чак и о личним осећањима и дилемама…
– Ја сам најпре једну или две приче написао и објавио у краљевачком „Октобру”, а онда неколико песама, две, три, послао сам часопису „Багдала“ који је тада био угледнији. Они су ми послали часопис, али песме нису објавили. Мислио сам, ипак, како сматрају да код мене „има то нешто“, јер што би ми слали часопис? После неколико месеци ја сам писмом захвалио уреднику и уз то му упутио још четири, пет песама. Нису их објавили, а и престали су да ми шаљу часопис. Ја сам, онда, своје песме поцепао и тако се то, некако, прелило у прозу – објаснио је, шаљиво, Петровић.
Његова чудесна машта неумитно и сурово заустављена је у њеном пуном замаху и зрелости, рекла је Вида Огњеновић:
– Болест је била тако немилосрдна, а да се десила и кроз тридесет година, и тада бисмо рекли да је прерано дошла по Горана Петровића.
Остаје нам да памтимо његову поруку да „све док једни другима говоримо ‘добар дан’, све док једни друге питамо ‘како си’, а да то питање, наравно, није само куртоазно, живи и књижевност, усмена књижевност.“ Зато је, можда, и јасније што, бар кад је о Горану Петровићу реч „Нема смрти, има сеоба“.
Једна од последњих порука које је он, непосредно пред смрт, послао колеги књижевнику Светиславу Басари, према Басариним речима гласила је: „Ово ће бити боље кад буде горе“. Тако је у вечност отишао један од наших најважнијих, најпревођенијих, најнаграђиванијих и најчитанијих писаца. Велики, до последњег даха.
