Српска народна одбрана у Америци организовала је предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Чикашког и Митрополита Средњезападно-Америчког Новограчаничке Митрополије Г. Лонгина 12. марта у седишту организације у Чикагу, са темом „О Великом Посту“, с тим да је део предавања био посвећен 90-годишњици упокојења славног научника и првог председника Српске Народне Одбране проф. Михајла Пупина (12. март 1935).
Митрополит Г. Лонгин је најпре захвалио домаћинима на гостопримству рекавши да је увек лепо и пријатно доћи у ову нашу националну српску кућу. Сећања говоре да је владика, данас Митрополит, чим је дошао у Америку одмах примљен и од стране Српске народне одбране и ту се најпре упознао са нашим виђенијим људима. Нема Србина, рекао је Митрополит, ко није чуо за СНО, за њеног оснивача у Отаџбини ђенерала Божу Јанковића, па онда и овде Михајла Пупина. „Српска Одбрана имала је много активности и то врло препознате међу нашим народом поготово док је још био комунизам у Отаџбини јер је овде носила лучу слободе и слободарске идеје, где су се окупљали најватренији патриоти, људи православне вере и њихови пријатељи“, рекао је Митрополит.
Говорећи о нашем великану, професору Михајлу Пупину, великом научнику, ктитору и проналазачу, рекао је Митрополит да је он задужио цео свет, али и највише наш српски народ. Много је и речено и написано о његовом научном раду, о 40-годишњој професури на најпрестижнијим универзитетима и како је то употребио да прослави и свој српски род.
Митрополит Г. Лонгин је нагласио да би о Пупину требало говорити и тако да се истакне његов истински хришћански дух, његово православно биће, његово Српство али и његово добротворство. Не само на овом америчком континенту, него и много шире, нагласио је Г. Лонгин.
„Манастир Светог Саве у Либертвилу отплаћен је захваљујући великом Пупиновом доприносу. Био је такорећи десна рука првом српском владици на америчком континенту Епископу Мардарију, помогао је много у оснивању Епархије СПЦ. Записано је да је обилазио са епископом многе наше колоније у Америци и говорио да је добро да имају своју Српску Епархију. У то време је, знамо, скоро свака парохија била довољна самој себи и било је и доста отпора оснивању. Пупин је проповедао тај нови начин организовања јер је био свестан да ће то бити од користи за учвршћење наше националне заједнице у Америци, али и да је то начин организовања православне заједнице“.
– Има једно писмо владике Мардарија, из времена велике депресије 30-тих година прошлог века. Финансијска криза била је огромна и владика није имао новаца да плаћа банци и банка је хтела да то имање и манастир у изградњи узме себи. У писму Пупину владика пише да као што су Јевреји у вавилонском ропству седели и плакали сећајући се Сиона, то је онај чувени стих `ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја`, тако и ја седим овде поред реке Дисплејна и сузама квасим суву земљу а помоћи ниоткуда. Када је то писмо видео, Пупин је послао десет хиљада долара и отплатио цео дуг, што је тада била велика сума новаца.
Михајло Пупин је упркос академској заузетости активно учествовао у животу наше Цркве, дајући пример праве хришћанске вере и живота по вери. Захваљујући својој вери остао је смеран и скроман, није се заносио својим научним достигнућима нити се њима нешто посебно хвалио. По њему наука човека не чини великим, већ напротив, чини га способнијим да схвати исконски духовни значај вере. Наука је, вели Пупин, „оснажила и ојачала моју веру. Она ме је учинила бољим хришћанином. Али та моја вера, вера научника, нимало се не противи вери моје мајке и народа мога родног села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа и проширила мој хоризонт и појмове о Творцу“.
Следећи пример би данас могао бити поучан за нас Србе који живимо у Америци, рекао је Митрополит. Када му је газда на имању на коме је радио Пупин тек стигавши у Америку, рекао да би било боље за њега да окрене леђа тој својој цркви и окрене се протестантима, пошто већ учи енглески и жели да се образује. Михајло је тада одговорио: „Побегао сам са Војне границе зато што су цареви те земље хтели да ме помађаре; из Прага сам побегао јер сам се противио аустријском германизму; побећи ћу и из Делавер Ситија, ако се од мене очекује да одбацим своје српске назоре и постанем Американац. Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја Српска православна црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот…“ Затим закључује да се од Српчета који је у Светом Сави гледао просветитеља и који је у српским народним песмама тражио тумачење Светог Писма, не може се очекивати да ће га загријати вера која му се нуди.
Иако је као велики човек припадао свету и целом човечанству, Михајло Пупин остао је истински родољуб свог народа. Када је јула 1914.године стигла вест да је Аустрија напала Србију, Михајло Пупин је у Њујорку основао Српску народну одбрану и био је њен први председник. Касније је у свим већим градовима основао одборе ове организације значајне за наш народ.
Како сведоче његови савременици Пупин је био тако свестран да се мало ко с њим могао поредити. За њега је Бог био највећа реалност и најближа стварност. Зато је и могао пред крај свог живота да каже: „Нисам ја дошао у Америку као печалбар да зарадим паре. Ја сам дошао са знањем а знање ми је донело имање, а не обратно. Имање је, дакле дошло као нешто споредно јер сам ја најпре искао Царство Небеско и Правду Његову, како каже Свето Јеванђеље, а остало све што имам дато ми је уз то“, и наставио да је „био говедар у Банату па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела Господња у природи!“
Нека је слава и хвала нашем великану Михајлу Идворском Пупину и нека му је вечан помен – завршио је овај део предавања Митрополит Г. Лонгин.
О Великом Посту
У другом делу своје вечерашње беседе, Митрополит је говорио о Великом посту.
– Ушли смо већ у пост, ово је велико и благословено време Великог поста када се трудимо да уз Божију помоћ и своје напоре спремно и душекорисно прођемо кроз овај период духовне борбе и духовног ратовања, како кажу богоносни људи и Свети Оци. После свега, да тако дочекамо Васкрс и да се поклонимо светом Васкрсењу које представља и наше ослобођење од греха а то значи и наше васкрсење. Ово је Богом дано време да продубимо своју веру, анализирамо свој живот, и кроз покајање изменимо га на боље, рекао је Митрополит на почетку.
Велики пост је, кажу мудри људи, ослобођење од нашег робовања греху, ослобођење од тамнице овога света. Пост се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе као нешто нормално, као и у напору да се ослободимо диктатуре тела и материје над духом. Велики пост представља за нас могућност да победимо грех, ослободимо се страсти и порока. Пост је једна врста наше вежбе и напора да успоставимо контролу над собом, ради очишћења од прљавштине греха и ради стицања чистоте и праве лепоте. Ипак, треба нагласити да сврха поста није да нас принуди на неке формалне обавезе већ да омекша наше срце и да га отвори за стварност духовног и да у њему пробуди жеђ за Богом. Пост је, дакле, више ствар духа и наше воље него нашег стомака. Када човек после поста, покајања, молитве и уздржања осети Божји додир и благодат, сусреће се са Богом! Тада неизрецива радост испуњава човечје срце, душу, цело биће.
– Часни пост је изузетан и сматрамо га посебним баш због те духовне борбе. То не значи да ми православци треба да чекамо велики пост да би почели да се духовно усавршавамо и духовно растемо. Сваки дан би за нас требало да буде пост у духовном смислу. Сваки дан треба да буде и Велики Петак и Субота и Васкрс у духовном смислу!
Али, пошто се код нас људи расположење често колеба, како нисмо на истом духовном нивоу, онда нас Света Црква, поступајући са великом пажњом и мудрошћу, да кроз пост, поштовање светитеља, читање духовне литературе, Светог Писма и живота светих, кроз покајање и исповест, охрабрује нас да ово благословено време искористимо за духовно уздизање. Кажу свети оци, како проведемо прве дане поста такав ће нам бити цео пост, јер те прве недеље строгог поста, када се праве велики поклони тј. метаније, сви осећају једну другу атмосферу, једну нову радост, мир и спокој долази. Наравно, та наша борба није само са страстима и нашим стомаком, него и наша духовна борба. Без божје помоћи тешко је издржати на том путу, тешко је увек бити на истом нивоу духовности и просвећености. Али и не треба заборавити и речи апостола Павла – „Сила се Божија у немоћи показује“.
О опраштању
Митрополит је нагласио и посебно издвојио праштање које претходи посту: Пре поста можда треба нагласити недељу када праштамо једни другима. Праштање је много важно, не само зато што то пише у „Оче Наш“, већ зато што кроз опраштање ми заиста постајемо слободни. Човек док не опрости јесте заробљен и мучи се сам са собом, мучи себе и мучи друге, а кад скупи снаге и уз божију помоћ опрости свима, онда се осећа слободно. На многим местима у Светом Писму пише да ако желите да се причестите најпре тражите опроштај за брата свога. Не треба прилазити путиру ако нисмо затражили опроштај или сами скупили снаге да се измиримо и опростимо другима.
О покајању
– Ми живимо у тешким временима, у свету пуном искушења, у свету где је много страдања и само кроз покајање можемо умилостивити небо да нас Господ Бог помилује јер Он може да прекрати сва зла и да настане мир на земљи и међу нама, да живимо онако како је Он замислио и како Он благосиља.
– Покајање, наравно, није лако, али је и најважније. Свети оци кажу да је покајање обећање Богу да ће се водити један нови живот. Свети владика Николај је рекао да је покајање побуна против самога себе. Прави устанак! Нама Србима је потребно да се кајемо и да се молимо Богу. Једино кроз покајање и ослобађање тог греховног терета, који нажалост сви ми имамо, ми можемо да умилостивимо Бога и небо. Свети оци уче да је само молитвени вапај пред Богом благословено и блажено стање покајања. Бог ће доћи у наша срца да нас утеши, саопшти нам о својој љубави и о нашем спасењу. Ми верници се у цркви не руководимо неким лажним утопијама, сновима или некој моралистичкој побожности. Ако је некоме тежак строги пост, уз благослов духовника, може се догодити, али је важно да држимо стражу над нашим телом и духом.
Црква – сигурна лука
Црква је наша сигурна лука и најтоплији дом и заштита од свих бура и олуја, посебно је нагласио Митрополит Лонгин. Бог је увек и на сваком месту, и посебно борави у цркви, али је и међу нама свима. Човек је позван да доживи Бога као највеће искуство свога живота. Духовни живот није извођење свакодневних ритуала, вера није претпоставка да Бог постоји. Многи људи ће рећи `верујем да Бог постоји`. Али, тражити Бога да бисте Га срели у свом животу је пут којим треба ићи. Наши православни свеци су најбољи доказ да је могуће Јеванђеље применити у пракси и доживети га. Доживети и осетити присуство божије је једини начин како постајемо деца божија, стварни хришћани где се Јеванђеље оваплотило и уродило плодом.
– Драга браћо и сестре, рекао је Митрополит, сва ова искушења која се догађају у свету говоре нам о једном: потребан нам је духовни подвиг, потребан нам је препород, потребно је да се очистимо од сагрешења, тајних и јавних недела, мора да се потпуно исправимо и променимо свој начин живота.
Идеал Светог Саве био је Света Србија, која би у светосавској цркви обухватала и школу и породицу. Данас нам је тај циљ скоро недостижан јер смо постали исувише световни. Прихватили смо философију модерног света која нам говори да је немогуће бити свети. На тај начин се, између осталог, руши и породица.
Али, Митрополит је са надајућом поруком привео крају своје предавање: Ми православни се увек надамо у Бога и његову љубав. Без обзира на стање у каквом је данас свет, никада не смемо да губимо наду – има спасења јер има Спаситеља! Никада не заборавимо – Христос је Спаситељ и другога бога нема!
ДЋ
