Тешко је да се српски празници обележе на дан када то календар диктира. Чак и када бисмо живели у српским земљама било би овако нешто готово немогуће јер људи морају да раде на многе ове празнике. Овде у дијаспори чинимо онако како најбоље можемо.
Традиционално наша деца почињу Недељну школу око Мале Госпојине. Ова година није била изузетак па су родитељи довели своју децу рано у недељу да присуствују молитви за успешан почетак нове школске године коју су очитали прота Миле Матић и протођакон Љубиша Митровић. А ако су неки малишани и били мало поспани сигуран сам да их је отац Миле пробудио када их је благословио Светом водицом на крају молитве. И учитељи Недељне школе примили су исти благослов док су своје ђаке испратили до њихових одељења.
Било је приметљиво да је овогодишњи број ђака био мањи него прошле године, сем ако се неко успавао па није стигао у цркву на време. Оценио сам да их је било негде између педесет или шездесет за почетак овогодишње наставе. Срби у Кливленду имају две цркве и доста велико чланство у обема црквама са много више деце него што се појавило првог дана наставе.
Отац Миле се обратио деци и благословио их на оба језика, српском и енглеском. Било би идеално када не бисмо морали да им се обратимо на енглеском, али морамо да будемо реални. Не само да имамо мешовите бракове у којима деца говоре и слушају оба језика, а има случајева где су оба родитеља српског порекла а опет се српски ни ту не чује. То је судбина већине кућанстава овде у Америци, а што смо овде дуже то мања шанса да се чује српски језик. Америка никоме не брани да се служи својим матерњим језиком, она те једноставно апсорбује.
По завршетку литургије свештеник је пресекао Славски колач Српског Културно-историјског друштва Његош, старе српске организације, а онда позвао све присутне да дођу на славски банкет ове традиционалне српске организације, а чија је заштитница Света Богородица, односно Велика Госпојина. Домаћин Славе био је млади Никола Недовић, а за почасним столом седели су представници већине српских организација. Столоравнатељ програма био је Иван Мирковић који је поверену му дужност обавио врло успешно као и много ранијих година. Треба да се напомене да се Српско културно историјско друштво Његош угасило у већини градова Америке, па и у Чикагу, али захваљујући председнику друштва Драгољубу Дражи Петровићу и његовим верним помагачима ова традиција је још увек жива и здрава овде у Кливленду.
Док је представљао госте за почасним столом Мирковић је похвалио младог председника Црквено школске општине, господина Александра Ракића, и додао да му је драго што је готово цео одбор састављен од младих људи.
Тачно је да је овај млади одбор врло успешан у обављању своје дужности и да треба да се њима поносимо. На једној од седница којој сам присуствовао цела седница је вођена на (погодили сте!) енглеском језику. Ово није никаква критика, само констатација. Мени лично је сасвим свеједно на ком језику се седница одржава, и српски и енглески су службени језици наше Црквено школске општине, али чезнем за временом када је преовладавао српски језик. Осећао сам се код куће, имао сам наду да ћу се једног дана вратити у своју Славонију. Судећи по томе како се наше гробље све више и више попуњава та нада ме је напустила. Немам више куда да се вратим чак и када бих хтео. Благо вама који имате где да се вратите! Ја могу само да сањарим о томе, зар не?
Можда нисам рекао истину, додуше, ја јесам поднео захтев за српско држављанство, и Србија одобрила мој захтев. Све што сада треба још да учиним је да добијем пасош, а онда сам на пола пута.
29.сеп.2022
Фото: Синиша Арсић
