Док на једној страни траје громогласна тишина, на другој је подсмех и оптужба за обојену револуцију, док студентски корак уз поклич” пумпај” стиже у сваки део Србије, на другој страни је оптужба о плаћеницима, док професори и студенти блокирају своје факултете и траже испуњење захтева, на другој страни су “ћаци у ћациленду”, троше народне паре и чува их стотине режимских батинаша и криминалаца…. Почело је све пре четири месеца новосадском трагедијом, лаж покушава да победи истину, користе се најпрљавија медијска, психолошка, физичка, звучна средства, недозвољена и дозвољена…. призива се у помоћ Америка, Европа, Русија…. Студенти буде Србију, владајући је и даље омамљују, опозициони политички актери крену, па запну…. Докле?! Подељен народ, две Србије! На локалу лете јаја, песнице, буком се “обавија” немоћ да се изађе из ћорсокака. Негира се могућност било какве промене, све у циљу очувања једног човека и уског круга око њега. Ко је сада већинска, а око мањинска Србија? Броје се главе на улицама, методе су различите, зависи ко броји. Нико никоме не верује. Зачарани круг, где је излаз, ко га жели? Ђаци, родитељи, просветари, студенти, подељени… Две Србије живе једна поред друге, гледају се преко непријатељског нишана… све је дубља друштвена и политичка криза…. Како изаћи из овог тунела у коме се не назире светлост?
Призивамо у помоћ историјска искуства, људе који су много учинили за свој крај, за Србију, за доба у коме су живели. Призивамо у помоћ сећања, књиге, фотографије, да бисмо утишали бес у нама, немоћ да сами нешто учинимо, а да буку и тишину у исто време претворимо у складну мелодију нормалног живота, да уместо претњи о насиљу, слушамо причу о људима који су у своје време знали шта и како раде, трудећи се да то увек буде на корист своме народу. Таква једна прича била је недавно у Ужицу, у Народној библиотеци . Говорило се о човеку који је задужио Ужичане, о човеку који је много урадио за овај део Србије, и нико до данас у Ужицу, није поновио његово дело. Реч је о визионару и градитељу Малиши Атанацковићу. Оставио је Ужичанима много, ужичку паланку претворио је у варош, правио је, зидао, сву снагу је уложио да подигне хидроцентралу, ткачку радионицу, стругару, фабрику цигле и црепа, ледару…
Визионари се не рађају сваки дан, и зато их треба ценити
Професор Илија Мисаиловић који је приредио “Дневник Малише Атанацковића” додаје, Малишу су и критиковали, јер људи изгледа не воле ствараоце: “Он је уводио и правила да струка буде испред политике, а са политичким противницима није водио борбу кад је требало нешто да се ради у Ужицу већ је са њима сарађивао. Био је богата стваралачка личност која је имала једну ману, припадао је капиталистичком систему и о њему се мало зна. “Дневник” који је Малиша писао од 1915-1919. године пружа нам обиље најразноврснијих информација, али од почетка до краја провлаче се две основне нити, од којих једна говори о нашем менталитету, а друга сведочи о његовој посвећености проблемима привреде, индустрије, трговине, проблемима развоја и будућности земље”, рекао је професор Мисаиловић.
А српски привредник, Златиборац, Раде Љубојевић, пореди време садашње и време у коме је стварао Малиша: ”Треба поредити време у коме није било ни телефона, струје, логистике, превоза ни било чега и ово данашње време у коме су технологије на врхунцу и практично владају свима нама. Замислите онда какво је стварање у том времену било, али то Малишу није спречило да направи хидроелектрану. Сама помисао да у том времену правите један искорак у односу на свет, изазива дивљење. Визионари се не рађају сваки дан, и зато их треба ценити. Ми нисмо посветили довољно пажње тим људима који су стварали у то време”, закључио је Љубојевић.
Ко је био Малиша Атанацковић
Малиша Атанацковић рођен је 1860. у селу Заглавак, на путу од Ужица ка Бајној Башти. Родитељи су му живели одвојено, мајка Јела родом из суседног села Дуба била је са децом у Заглавку, а отац Трипко, колар, живео је у Кремнима. После мајчине смрти, Малиша се са десет година доселио код оца. Биографи Малише Атанацковића, Александар Кале Спасојевић, Младен Ђуричић и Миодраг Глушчевић, наводе да су га очеви пријатељи довели у Ужице и предали Јевту Петковићу да код њега, у централној кафани ужичких трговаца научи “кафеџијско умеће и стекне основне појмове о варошком животу и трговачким пословима и односима“. Право име му је било Борисав, али чаршија га је прекрстила у Малишу, иако је делом био велики, растом је био мали човек, и остало му је до смрти име Малиша. У овој ужичкој кафани затекла га је и окупација Босне и Херцеговине 1878. и почетне последице уведеног протектората по Ужице, затварање границе дуж Дрине за трговачке послове.
Помоћ професора Ужичке реалке
Осамдесетих година 19. века на иницијативу професора Ужичке реалке, Добросава Ружића (таста Милоша Црњанског) и његових колега, Малиша одлази на кројачко-ткачки занат у Београд код ткача, Немца Тилера, где је научио и немачки језик и германски однос према послу. По повратку у Ужице отворио је кафану и ракиџиницу, а финансијски су му помогли професори Ружић, Настас Петровић и Љубомир-Љуба Давидовић. С годинама и гранањем послова, у Ужицу почиње да се примећује његова предузетничка личност, а Малиша постаје и визионар и реализатор индустријског развоја Ужица и ужичког краја. Из те његове пословне успешности, у домену трговине, првенствено извозне, развила се и његова политичка каријера у оквиру Народне радикалне странке. Био је народни посланик на листи Радикалне странке од 1897-1919. године, а у истом периоду у неколико наврата био је председник општине ужичке, председник Окружне скупштине округа ужичког, председник Извозничког еснафа у Ужицу, председник Управног одбора трговачке банке у Ужицу од 1908 до1919, члан Трговачке коморе у Београду за округ ужички од1912-1919, члан неколико хуманитарних и просветних установа. Једно време био је уредник «Златибора», првих новина које су излазиле у Ужицу са прекидима од 1885. до 1900. године. Резултат његове предузетничке способности су и три индустријска објекта у Ужицу, чији је био власник: парни млин подигао га 1910, хидроцентрала на Ђетињи у кланцу „Грото“ 1911. године и годину дана касније електрични млин у делу ужичке вароши која се и данас зове Ракијска пијаца. Политичко деловање Малише Атанацковића у Ужицу обележило је залагање за изградњу Ужичке реалке и оснивање Ткачке школе граду. Био је члан неколико просветних и хуманитарних установа за целу Србију. Генерације су касније причале о Малишином прегалаштву и успеху свега чега се прихватио.
Године Првог светског рата провео је у избеглиштву на Крфу, у Швајцарској и Француској. У саставу делегације индустријалаца из Србије 1917 . године обишао је индустријске центре у Енглеској, одакле је понео много виђеног, намеран да то примени у Србији и у Ужицу. Само неколико месеци по повратку у земљу и у Ужице, због срчаних компликација, године 1919. живот овог занимљивог Ужичанина завршен је.
Један од највећих Ужичана
Данас када се осврнемо на живот и стварање Малише Атанацковића, закључујемо био је један од највећих Ужичана. Са 59 година живота остварио је много. Био је визионар индустријског развоја Ужица с краја 19. и почетком 20. века. Заслужан је за прве фабрике у овој вароши, најстарију хидроцентралу по Теслиним принципима на Балкану, правио је велике развојне кораке… Ткачница, млин…. Од те давне индустрије овде готово није остало ништа. Прва хидроцентрала одлуком Електродистрибуције Србије, не ради, зграда Ткачнице стара 120 година срушена је пре неку годину да би се поред реке Ђетиње изградио стамбени блок… Срећом Малишино дело и име се од прилике до прилике са поштовањем помињу. Говорило се некада, највећа Малишина заслуга је што је ужичку паланку “у којој су мачке спавале насред сокака, осветлио и претворио у индустријску варош. Говорило се тада у Ужицу и да се за све питају прота Милан Ђурић, Милош Трифуновић, политичар, министар просвете и грађевине и Малиша Атанацковић. Ова тројка водила је све послове у Ужицу, подигли су импозантну зграду Ужичке реалке, тада је направљена касарна Четвртог пука на улазу у Ужице, у насељу Крчагово, Ткачница… А већ помињани Ракијска пијаца, топоним Ужица настао је по Малишином делу, ту је он имао своје куће, кафане, вагу где је откупљивао шљиве, правио и продавао ракију. Данас нажалост код Ракијске пијаце у Ужицу нема никаквог обележја које би сећало на Малишу. У Ужицу постоји Малишина улица, а у плану је, кажу у Градској управи Ужица, да се на месту где је живео Малиша, постави спомен плоча. Толико од Ужичана.
