Скоро три деценије после Дејтона, циркус звани БиХ наставља да се таљига на свом дугом путу ни у шта. Као микрокосмос старе Југославије, он оличава у себи све напетости и нетрпељивости, сва супарништва којима је и бивша држава била изложена. „Република Босна и Херцеговина“ нема сопствену снагу опстанка, већ вегетира искључиво вољом својих страних ментора. Дејтонска БиХ постоји знатно дуже него што је трајала Краљевина Југославија, али може само да прижељкује степен њене стабилности.
- НДХ није била де јуре држава, али је имала де факто државност; док БиХ јесте де јуре држава, али са мање атрибута де факто државности од НДХ.
- На Западу нема политичке воље за грубо сламање осмишљеног српског отпора даљем сечењу остатака Дејтона на шните.
- Да ли ће Срби ову чињеницу напокон сагледати и да ли ће се сходно њој понашати још није сигурно.
Нелегално изабрани „Високи представник“ у Босни и Херцеговини Кристијан Шмит одлучио је 1. јула да поништи законе које је Народна скупштина Републике Српске недавно донела о неприхватању диктата из Сарајева. Он је такође наметнуо је измене кривичног закона БиХ на начин да се све радње којим се нарушава „уставни поредак“ те назови-државе третирају као кривично дело. Председник РС Милорад Додик узвратио је да Република Српска неће прихватити ниједну одлуку лажног високог представника. „Лажног“ јер Шмит није регуларно изабран за високог представника: он није добио сагласност Савета безбедности УН, како је предвиђено Дејтонским споразумом, због чега га Република Српска не признаје.
“Желе да нам одузму имовину, а ако немамо имовину ми смо празна љуштура. Зато ћемо је бранити и нећемо прихватити одлуке које су против Републике Српске. Ми нисмо спремни да погнемо главу, Српска ниједну одлуку лажног високог представника неће признати. Република Српска је створена и брањена вољом свог народа“, навео је Додик на обележавању 31. године од страдања Срба у Подрињу.
Ово није ни прва ни последња криза у БиХ. Скоро три деценије после Дејтона, циркус звани Босна и Херцеговина наставља да се таљига на свом дугом путу ни у шта. Неизлечива дисфункционалност те творевине одраз је чињенице да БиХ – као микрокосмос старе Југославије – оличава у себи све напетости и нетрпељивости, сва супарништва и центрифугалне силе којима је и Југославија била изложена. Крајње је време да се укине институција Високог представника, јер је трагикомично да једна иоле озбиљна држава има међународног тутора, као да је реч о неком афричком мандату Лиге народа из 20-тих година ХХ века.
Епитети којима се после усвајања закона о непризнавању сарајевског диктата описује Милорад Додик на Западу указују да ни у периоду који предстоји неће стати систематска кампања порицања легитимности Републике Српске и приказивање поборника њеног опстанка као „екстремисте“. Главни проблем за евентуалну промену тона, а самим тим и за учвршћење и очување трајног мира у Босни и Херцеговини, представља чињеница да је у оквиру апарата Стејт департмента у САД и ЕУ у Бриселу трајно присутан антидејтонски лоби који чине загрижени поборници централизације и унитаризације БиХ. Када се са бирократском инерцијом удружи априорна идеолошка опредељеност за одређени исход, настаје институционално опредељење које није подложно рационалној дебати или преиспитивању полазних ставова.
Као што су показале реакције западних медија на одбијање Републике Српске да се повинује диктатима из Сарајева, у политици и јавном дискурсу западних земаља још доминира неуравнотежен приступ тежњама и интересима конститутивних народа у БиХ. Стиче се утисак да нема тог рационалног аргумента који би могао да допринесе превази прагматизма над реметитељским потезима данашњих наследника Бењамина Калаја, аустроугарског управитеља који је измислио „босанску нацију“.
Од свих дејтонских политичких творевина, једино Република Српска има пун легитимитет заснован на чињеници да ужива лојалност већине својих житеља, без обзира на политичку опредељеност. Ту лојалност поборници унитаризације желе да неутрализују циничном манипулацијом. Они страхују да неке нове интервенције Запада неће бити, пре свега зато што ни САД ни ЕУ немају ресурсе, а на врху државне структуре ни политичке воље, да таквим интервенцијама прибегавају. Кристијан Шмит прети празном пушком, а Срби у Републици Српској морају да сачувају живце и да учврсте још увек лабаво јединство.
У предстојећем периоду потребно је да сви српски представници у заједничким институцијама на сваком кораку делегитимизују мртваца који хода званог Босна и Херцеговина. Скоро 28 година после потписивања Дејтонско-париских споразума ово је савршено прецизан опис државе која нема сопствену снагу опстанка, већ вегетира искључиво вољом својих иностраних ментора. Постоји низ историјских паралела.
На балканским просторима ХХ века, по много чему адекватно је поређење Босне и Херцеговине са Независном Државом Хрватском. Обе те државе настале су и опстајале – ова друга још увек опстаје – вољом агресивних, Србима непријатељских западних сила, које су у време њиховог настанка и постојања имале доминантни положај на европском југоистоку.
Обе су творевине настале флагрантним кршењем уставно-правног поретка претходне државе у хаотичним условима, путем насилног стварања фактичких стања која су касније бивала ретроактивно „легализована“. Ни НДХ – проглашена 10. априла 1941. – као ни „Република Босна и Херцеговина“ – проглашена 1. марта 1992. – нису биле легалне нити легитимне творевине. Ни у једној ни у другој Србима није била зајамчено чак ни право на физички опстанак.
Правни аргументи, међутим, у целини не утичу на питање ефективног постојања неке државе. Премда НДХ није била де јуре држава, она је имала значајне атрибуте де факто државности. Са друге стране, БиХ јесте држава де јуре, али она поседује чак и мање атрибута де факто државности од НДХ! Посланик Великонемачког Рајха у Хрватској Зигфрид Каше, или опуномоћени немачки генерал у Загребу Глез фон Хорстенау, никада нису уживали формалне прерогативе директног интервенисања у политичким питањима усташке државе, какве већ деценијама ужива Високи представник у Сарајеву и какве је Кристијан Шмит покушао да наметне ових дана.
Дејтонска БиХ сада већ постоји преко три године дуже него што је трајала Краљевина Југославија. Она, међутим, може само да прижељкује чак и онај никада сасвим задовољавајући степен унутрашње стабилности који је владао – примера ради – од конституисања владе споразума Цветковић-Мачек и проглашења Бановине Хрватске августа 1939. до немачког напада априла 1941.
Пре или касније, империјални Вашингтон и амерички сателит Брисел изгубиће вољу и интересовање да држе укљученим апарат за реанимацију БиХ творевине. Када се то деси, а десиће се, њена судбина биће слична судбини Улбрихтове и Хонекерове „Немачке демократске републике“, након што је Михаил Горбачов ту невољену креатуру препустио сопственој судбини у јесен 1989. Трајала је мање од 24 сата.
Још увек је присутна склоност западног спољнополитичког естаблишмента – као и њима блиских актера медијске, академске и аналитичке сцене – да заговарају унитаризацију Босне и Херцеговине и радикалну ревизију „Дејтона“ зарад постизања тог циља. Они су, међутим, мање утицајни него ранијих година.
Док је украјинска криза у пуном јеку, ни са источне ни са западне стране северног Атлантика нема политичке воље (нити војних ресурса) за грубо сламање једног осмишљеног српског отпора даљем сечењу остатака Дејтона на шните, нити једнодушном српском противљењу увлачењу БиХ у НАТО.
Да ли ће Срби ову чињеницу напокон сагледати и да ли ће се сходно њој понашати још није сигурно. Поборнике принудне унитаризације дуго је охрабривало нејединство српских политичара и спремност утицајних снага на политичкој сцени Републике Српске да зарад својих личних амбиција и страначке острашћености иду на руку поборницима ликвидације „геноцидног ентитета“.
Уз све своје недостатке и бројна сакаћења, дејтонски модел је успео да Србима пружи оквир за макар привремено подношљив опстанак у оквиру једне суштински апсурдне и дугорочно неодрживе државне творевине. Као што поменусмо на почетку текста, БиХ нема спонтану унутрашњу динамику опстанка, јер су исте силе распада биле у њој присутне у још израженијој форми него у СФРЈ; ту се ништа није изменило за скоро четврт века. Она ће пре или касније завршити на сметлишту историје, као и НДХ, „Немачка демократска република“ итд…
Способност опстанка једне државе – а ово важи и за „ентитет“ РС са де факто атрибутима државе – у условима ненаклоњеног окружења, увек је био крајњи тест њене виталности у хобзовском свету међународних односа. Да би Република Српска тај тест издржала, да би се политички консолидовала и за сваки облик отпора адекватно припремила, за почетак она мора бити свесна да је монолитно јединство у одбрани основних интереса и осмишљеном наступу – у Сарајеву и свуда – буквално предуслов српског опстанка. Прво политичког, потом и физичког.
Одбијање неких политичких актера у Републици Српској да се ова чињеница спозна – и да се сходно њој поступа у отпору диктату Кристијана Шмита – може бити условљена само идиотизмом или издајништвом. Мотивација је ионако небитна, али плодови јесу. Како нас учи Свето писмо, „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт 7, 16; 7, 20).
