Чињеница да су амерички десничари (републиканци) прогласили крај епидемије, на пример у Тексасу, док су с друге стране амерички левичари (демократе), увели ковид пропуснице тамо где они владају, на пример у Њујорку, говори управо о суштини пандемије.
Нити су у Тексасу нестале вирусне инфекције, нити их у Њујорку има више него пре 10 или 15 година, већ је разлика у политичкој одлуци: да ли ће грађани бити слободни, или ће живети по шемама које им наметну тоталитарци?
Фебруара 1943. године, партизански Врховни штаб издао је саопштење да је само једна њихова јединица тога дана убила 400 Немаца.
Провером преко немачких докумената, видимо да Немци тога дана, на том простору, нису имали ни једног погинулог војника.
Од октобра 2021. године, Кризни штаб др Предрага Кона издаје саопштења да сваког дана у Србији око 50 људи премине од короне.
Да ли ће будући историчари веровати саопштењима овог штаба?
Неће, наравно. И они ће укрштати изворе, јер је у историографији, као и у правосуђу, то уобичајени метод за утврђивање чињеничног стања. Правосуђе је овде битно и због прекршаја које Кризни штаб непрекидно чини. По закону, наиме, за лица која су проглашена умрлим од заразне болести, мора се извршити обдукција. Прво ради потврде претпоставке о узроку смрти и друго због извлачења поука, како би се у наредном периоду сачувало што више људских живота.
Будућим историчарима неће промаћи чињеница да обдукција јесте рађена, маја 2020. године, у Институту за судску медицину у Београду. Овде су донета тела 17 особа за које је Кризни штаб саопштио да су преминуле од короне. Још док обдукција није била завршена, Медицински факултет у Београду је, на саопштење Кризног штаба, додао да су све ове особе биле младе и да су преминуле брзо, јер им је корона у кратком року разорила плућа.
Онда је директор Института за судску медицину, др Слободан Савић, саопштио резултате обдукције: Ни једна од 17 особа није преминула од короне, ни једна није била млада и ни једна није преминула брзо. У процесу обдукције виђене су последице деловања короне, али, оне нису биле опасне по живот. Свих 17 особа преминуло је од других, смртоносних, обољења.
Одмах потом, Кризни штаб је забранио обдукције, с образложењем да је то наредила Светска здравствена организација. Овде се бележи још једно кршење прописа, јер Светска здравствена организација не може да наређује државама.
У међувремену, Кризни штаб је забранио објављивање података о тзв. придруженим обољењима преминулих, које су до тада редовно навођене. За једну од првих особа преминулу у Србији од короне, марта 2020. године, била је наведена цела историја болести: имала је 92 године, била је шлогирана претходних шест месеци, тада је доживела инфаркт, а сем тога имала је још једну смртоносну дијагнозу. Да је, поред свега овога, преминула управо од короне, то није звучало превише уверљиво, па је, дакле, Кризни штаб увео и цензуру, што је још један његов прекршај закона.
Ако нема обдукција, како се утврђује узрок смрти? То је јуна 2020. године објаснио министар здравља, др Златибор Лончар. Први критеријум је да је преминула особа била позитивна на тз. ПСР тесту. Ако, пак, нема позитивног теста, примењује се други критеријум: претпоставка лекара да је преминули, поред других болести, имао и корону. Министар је навео и трећи критеријум: изјава родбине да је преминули био у контакту са неким ко је имао корону. Све ово др Лончар је пропратио коментаром да број преминулих од короне, у ствари, нико не зна, јер су критеријуми за утврђивање смрти непоуздани, а Светска здравствена организација не дозвољава обдукције.
Одлуком из марта 2020, Кризни штаб је прогласио епидемију, а тиме и корона вирус типа ковид 19 као најопаснију болест. При томе је прекршен још један пропис: о стопи смртности коју треба да достигне један вирус да би била проглашена епидемија. Ковид 19 је остао далеко од те прописане стопе смртности – четири процента – али и иза смртности од сезонског грипа. У Србији је, примера ради, 2017. године од сезонског грипа преминуло 17.000 људи, а од ковида 19, од марта 2020. до новембра 2021. године, 10.000 особа, рачунато према критеријумима које је навео министар здравља.
Ипак, све до данас, односно више од годину и по дана, здравствени систем Србије прилагођен је одлуци Кризног штаба из марта 2020. У појединим моментима, и до 70 посто болничких капацитета, као на пример у Крагујевцу, било је претворено у ковид амбуланте. Тако је дошло до запостављања других болести.
Пре короне, у Србији је дневно умирало око 280 људи. Узрок смрти у половини случајева биле су кардиоваскуларне болести, док су на другом месту била канцерогена обољења. Проглашење короне, која је до тада сматрана вирусом прехладе, опаснијом од кардиоваскуларних, канцерогених и других смртоносних обољења, имало је тешке последице: У Србији је 2020. године преминуло 14.000 особа више него 2019, а од јануара до септембра 2021. године, 12.000 особа више него у истом периоду претходне године.
У односу на доба пре короне, то је повећање од око 30.000 умрлих, за годину и девет месеци. Према подацима надлежних, узрок смрти у 8.000 случајева је корона, а у 22.000 случајева срчана, канцерогена и друга обољења.
Према изјави др Мирослава Живковића, највећи пораст смртности током 2020. године забележен је код срчаних болесника. Њих је преминуло 5.000 више него 2019. године. Листе за уградњу стентована битно су повећане, ’’због изузетне редукције постојећих капацитета’’, тако да ’’многи пацијенти нису ни стигли до здравствених установа’’, рекао је др Живковић.
Према речима проф др Петра Оташевића, управника Клинике за кардиологију на Институту за кардиоваскуларне болести Дедиње, срчани болесници могу очекивати само ’’повећање компликација’’, све док се ’’не нормализује рад’’.
Зашто се, онда, инсистира на епидемији од короне, када се донетим мерама изазива већа смртност од осталих болести?
У Србији, као и у свету, постоје две групе лекара: они који подржавају причу о епидемији, и који имају медијски монопол, и они који кажу да епидемија не постоји. Потоњи су свугде цензурисани. Најдрастичнији пример је цензура два нобеловца, Омуре и Монтањеа.
Цензурисани лекари кажу да треба укинути пандемију и држати се ранијих протокола. У основи, ко се прехлади, не треба да иде код лекара ако температура падне за три дана. Треба укинути тестове, јер, како је рекао италијански лекар Стефано Монтанари, ако би тестирали све Италијане, тест би код половине показао да имају корону. ’’Смртност од вируса је веома ниска и вероватно непостојећа, али бити болестан и уз то имати вирус је нешто друго’’, рекао је Монтанари. Зато треба лечити болести, и, у случајевима фаталних исхода, њих уписивати као узрок смрти, како је то и чињено у доба пре короне.
Лек од пандемије није, дакле, у медицинским уџбеницима, већ у делима попут књиге ’’О тоталитаризму’’ Слободана Јовановића. Јер, овде је реч о борби за контролу над људима. У тој борби, страдају хронични болесници широм света, зато што им је отежан приступ медицинским установама. Речником Новог поретка, они су ’’колатерална штета’’.
Као и увек кроз историју, тоталитаризам лако налази своје перјанице. У Србији то су нарочито др Кон и др Шеклер, ветеринар из Краљева. Према речима његових колега, Кон се још од студентских дана истицао деловањем у комунистичким организацијама, више него знањем. На Гуглу се не могу наћи његова стручна и научна дела, али могу написи о учешћу у аферама. Шеклер је, с друге стране, запрепастио лекаре – оне који су цензурисани – изјавом да људе треба шприцати као пилиће. Лекари кажу да стручњак из једне нехумане области не би требало да се меша у ова питања, јер је реч о другачијем начину размишљања. Дословце, кажу, нега пилића подређена је року од шест месеци, када долазе на трпезе, док се код људи гледа период од 100 година.
Прича о епидемији је светска, али, ипак, дужност државе Србије је да заштити своје грађане. Неке државе су то успеле, попут Данске или Шведске у Европи, или попут републиканских држава у Америци. Чињеница да су амерички десничари (републиканци) прогласили крај епидемије, на пример у Тексасу, док су с друге стране амерички левичари (демократе), увели ковид пропуснице тамо где они владају, на пример у Њујорку, говори управо о суштини пандемије. Нити су у Тексасу нестале вирусне инфекције, нити их у Њујорку има више него пре 10 или 15 година, већ је разлика у политичкој одлуци: да ли ће грађани бити слободни, или ће живети по шемама које им наметну тоталитарци?
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
