Стање на терену не обећава, посебно на већински српском северу КиМ који је месецима на удару насилне приштинске албанизације. Нема дана без хапшења и саслушавања Срба, инцидената, експлозија, уклањања српских и постављања јавних ознака на албанском језику у већински српским местима, политичких провокација и подизања тензија спекулацијама о будућности српског здравства и просвете у јужној српској покрајини
Тек што је у првим данима октобра италијански министар одбране Ђузепе Крозето у Парламенту Италије упозорио на развој догађаја на Балкану, по њему, потенцијално експлозивном фронту као што је Блиски исток, на Косово и Метохију стигао је 29. командант Кфора од увођења протектората УН на КиМ 1999. генерал-мајор Енрико Бардуа. Он је 14. Италијан на челу НАТО мисије на КиМ, а на дужност коју преузима од турског генерал-мајора Озкана Улуташа, званично ступа 11. октобра у седишту Кфора у Филмском граду у Приштини. Иако су се због вишевековног искуства са Албанцима на југу своје отаџбине, посебно на Сицилији, Италијани на челу Кфора у протеклих четврт века добро показали, само Бог зна да ли ће једногодишњи мандат генерала Бардуа, стручњака за политичка и финансијска питања при војсци, проћи без ризика на које Рим указује.
Стање на терену не обећава, посебно на већински српском северу КиМ који је месецима на удару насилне приштинске албанизације. Нема дана без хапшења и саслушавања Срба, инцидената, експлозија, уклањања српских и постављања јавних ознака на албанском језику у већински српским местима, политичких провокација и подизања тензија спекулацијама о будућности српског здравства и просвете у јужној српској покрајини. Иако се зна да су српско школство и здравство “црвене линије” за готово све Србе на КиМ, решења која форсирају како Београд, захтевима за заједницу српских општина, тако и Приштина агресивном косовизацијом, воде ка њиховом стављању под капу самопроглашене косовске државе у оквиру чијег се територијалног интегритета воде преговори у Бриселу.
Косовски премијер Аљбин Курти тврди да су “акције владе на северу неопходне за успостављање реда и закона, као и контроле над областима са српском већином и њихову пуну интеграцију у правни и финансијски систем Косова”. Званични Београд, а и ЕУ и САД као посредници и гаранти преговора ништа суштински и конкретно не предузимају против те “самовоље” Приштине.
Брисел и Вашингтон су за наставак бриселског “дијалога”, али Курти сад има нови услов. Док једини Србин у његовом кабинету Ненад Рашић, министар за заједнице и повратак, најављује укидање забране увоза робе на КиМ из остатка Србије, Курти повратак за преговарачки сто условљава предајом Милана Радоичића, контраверзног бизнисмена и бившег потпредседника Српске листе, који је јавно преузео одговорност за оружани инцидент у Бањској у септембру 2023. у коме је погинуло троје Срба и један припадник КПС.
Курти на Западу где год стигне јавно стрепи од “агресије Србије”, а његов “партнер” са друге стране бриселског преговарачког стола Александар Вучић, председник Србије, узвраћа да се “Куртију неће остварити жеља да глуми ‘малог Зеленског’ на Балкану”. Тешко је рећи ко све и шта овде глуми. За 30. октобар најављена је редовна седница СБ УН о стању на КиМ. Званични Београд је још за време владавине коалиције помирења ДС и СПС престао се противи присуству Приштине на њима.
Где су у свем томе Срби са КиМ?
Српска листа као продужена рука СНС у Покрајини, захваљујући договорном “гласачком инжењерингу” са Приштином и Западом, до повлачења из косовских институција држала је све већински српске локалне самоуправе и у српском и косовском систему на КиМ. То у пракси значи егзистенцијалну контролу над грађанима, јер је званични Београд постао такорећи једини послодавац. После инцидента у Бањској, Листа је доживела кадровске промене, а Вашингтон је покушао да међу њеним функционерима пронађе сараднике за будуће интеграције и спровођење споразума.
Иако реално иза ове листе Срби са КиМ не стоје, Одбор за КиМ Скупштине Србије 30. септембра састао се први пут од оснивања почетком априла и то иза “затворених врата” да би, како је наведено у саопштењу, “пружило пуну подршку српском народу и политичким представницима српског народа – Српској листи да се на миран и демократски начин боре за своја људска права и безбедан живот и опстанак”. А онда се Златан Елек, председник Српске листе и директор Здравственог центра у северном делу Косовске Митровице нашао у ситуацији да мора јавно да негирају тврдње шефа косовске полиције Џељаља Свечје да “косовско министарство здравља већ води разговоре са српским здравственим институцијама”.
Због катастрофалног стања на терену средином прошле године обновљен је рад Српског националног већа Косова и Метохије. Реч је о надстраначкој организацији, чији је циљ останак и опстанак Срба на КиМ. Основана је 1999. у манастиру Грачаница, а њен први председник био је тадашњи епископ-рашко призренски Артемије (Радосављевић). У обнови рада СНВ учествовали су њен тадашњи председник Драган Велић, Српски национални форум, чији је председник Момчило Трајковић, Покрет Срба са КиМ “Отаџбина” на чијем је челу Славиша Ристић, а члан Председништва Марко Јакшић. Актуелни председник СНВ КМ је Момир Стојановић, пензионисани генерал-мајор Војске Србије и Црне Горе. Са изузетком Стојановића, који је бивши члан СРС и СНС, остали су стари опозиционари, а сви заједно критичари Вучићеве косовске политике.
Пошто Србија нема никакву државну и националну политику према КиМ, идеја ове три српске организације јесте да се створи национална стратегија која би омогућила да се заустави исељавање Срба и нађе модел за њихов одржив опстанак на КиМ. Представници све три организације до сада су разговарали са члановима САНУ, Покретом “Проглас”, а на округлом столу 28. септембра у Београду окупили су такорећи комплетну српску опозицију. Тај за српске (не)прилике невиђени успех окупљања српских опозиционара показао је да је КиМ и даље најважније државно и национално питање. Домаћини скупа, СНВ КиМ донели су и документ “Оквир економско-социјалне стратегије за опстанак Срба и другог неалбанског становништва на КиМ“, који је био основ за конструктивно бављење темом. На њима је задатак и да формулишу закључке са овог скупа који ће бити “црвене линије” будућег заједничког деловања у «заустављању демографског инжењеринга који се тренутно дешава на КиМ“.
– Ми смо народ који тамо нестаје. Сви ћуте, власт у Београду као да за навија за оно што Приштина гура, а међународна заједница посматра. Несрећни Срби одлазе са КиМ заувек. Албанци одлазе и враћају се да граде неко своје Косово. Очекивали смо да власт у Србији реши косовски проблем. Све власти у Београду само су симулирале борбу за КиМ, биле су или незаинтересоване или су га злоупотребљавале за своје интересе. Ми смо злоупотребљен народ, сносимо за то одговорност и тражимо да активно учествујемо у процесима који се нас тичу. Желимо да будемо политички субјект и равноправни политички фактор, а од опозиције тражимо да нас подржи и да нам помогне у храбрењу народа који је изгубио наду. Тражимо решење у коме ћемо на КиМ остати ми који тамо живимо. Нећемо решење у коме ћемо ми да нестанемо, а да дођу неки други Срби – рекао је Момчило Трајковић на састанку са опозицијом, чији се највећи део изјаснио за Устав Србије као „црвену линију“ политичког деловања у јужној покрајини.
Разлике постоје кад је реч о стању на терену наметнутом понашањем међународне управе, званичне Приштине и Београда, као и њихових споразума, посебно Француско-немачког предлога и Охридског документа. Међу опозиционим политичарима нема јединственог става ни кад је реч о проглашењу привремене окупације КиМ, (не)учешћа Срба на косовским изборима и институцијама самопроглашене косовске државе.., док Срби са КиМ упозоравају да следе напади на Приштински универзитет са седиштем измештеним у северни део Косовске Митровице, чије се „исељење у Крушевац већ планира у Београду“.
Оно што је очигледно, опозиција је у овом тренутку спремна само за вербалну подршку Србима на КиМ, не само зато што нема механизме извршне власти, него и зато што јој фали политички програм и визија, без којих у нормалним земљама нема озбиљног страначког ангажмана. Део опозиционара склон је и да у СНВ КиМ види „заметак“ алтернативе Српској листи мада све мучи дилема да ли је могуће сачувати Србе и државу Србију на КиМ док је Вучић на власти и да ли КиМ има времена да чека на смену власти на Андрићевом венцу. Срби на КиМ и даље остају „прва линија“ одбране државних и националних интереса између „приштинског чекића и београдског наковња“ уз све изазове предизборне кампање за предстојеће косовске парламентарне изборе.
Понашање „врха“ СПЦ
У време писања овог текста СНВ КиМ је, у оквиру дефинисања нове стратегије за борбу за опстанак Срба на КиМ, затражило и научну и интелектуалну помоћ од Приштинског универзитета са седиштем у северном делу Косовске Митровице. Позиве СНВ за помоћ у спречавању потпуне државне и националне трагедије на КиМ одбио је само „врх“ СПЦ. Патријарх Порфирије није чак ни одговорио на више писама која су му упућена са молбом за разговор, док се надлежни епископ рашко-призренски Теодосије (Шибалић) оглушио о захтеве верника о сазивању црквено-народног сабора у Грачаници. СПЦ је прекинула то ћутање само због реаговања Епархије рашко-призренске на тврдње Момира Стојановића да се припрема потписивање „темељног споразума“ између СПЦ и Приштине, као и да се „врши притисак на за КиМ надлежног владику Теодосија и митрополита Јоаникија, као егзарха пећког трона, да ставе своје потписе на тај документ“, иако би то могло да отвори простор за стварање „косовске православне цркве“.
