Историјат Домова Српске Народне Одбране у Чикагу
Прва Српска народна одбрана је основана за време Првог светског рата у Њујорку, јула месеца 1914. године на челу са првим председником, чувеним српским родољубом и научником светског гласа Михајлом Пупином. Ова СНО је за кратко време успела да организује 83 месна одбора по целој Америци. Обзиром да је то било за време Првог светског рата, када је 17 хиљада српских добровољаца ишло на Солунски фронт, да се бори за ослобођење Српства, Централни одбор СНО у Њујорку су помагали издашно све до тада постојеће српске установе и организације на челу са дотадашњим црквено-школским општинама и свештеницима. Тада није постојала српска Епархија и српска црква у Америци је била под покровитељством Руске цркве у Америци.
Ова прва Српска народна одбрана у Америци, са седиштем у Њујорку није имала свој дом.
Свршетком Првог светског рата и стварањем државе СХС, Српска народна одбрана у Америци је сматрала да је извршила своју дужност, да је њена улога престала и расформирала се до времена злу не требало.
Обнова Српске народне одбране у Америци
Догађаји у Отаџбини априла 1941. године, пропаст Југославије и почетак невиђених страдања и геноцида над српским народом од стране хрватоусташа, комуниста, Шиптара, Мађара и окупатора Немаца и Италијана, изазвали су потребу за оживљавањем Српске народне одбране у Америци. Доласком песника и амбасадора Јована Дучића 1941. године, оснива се СНО састанком у црквеном дому на Шилер улици у Чикагу 13. новембра 1941.
За првог и привременог председника је изабран Михаило Дучић.
Обиман рад Српске народне одбране захтевао је посебне просторије, које би омогућавале обављање свих послова на време. Употреба просторија цркве Св. Ђорђа у Индијани Харбуру, као и просторија на Шилеру цркве Васкресења Христовог, пружале су само уточиште и обављање послова под нужним околностима. Потреба посебне зграде за Српску народну одбрану се осећала акутно од самог њеног поновног оснивања и на томе се систематски радило. Истоветна, ако не и много страшнија ситуација српског народа, као и концентрација свих напора око помоћи, како за време Првог тако и Другог светског рата око помоћи борцима за слободу, а и ратној сирочади и заробљеницима, одложили су куповину дома за каснија времена.
Куповина првог Дома у Чикагу
У Споменици СНО, која је иза-шла 1961. године, на дан прославе 20-годишњице оснивања обновљене Српске народне одбране у Америци, изванредно богата подацима националног и хуманог рада СНО око довођења ДП из Европе, не помиње постојање Дома СНО, нити акцију за његову куповину. Међутим, у Споменици цркве Васкресења Христовог на Шилеру, која је штампана поводом 30- годишњице, у чланку о раду Месног одбора СНО говори се о одлуци 14. конгреса СНО 1955. године, који је донео коначну одлуку да се приступи прикупљању материјалних средстава и купи Дом са канцеларијама за све потребе СНО. Узимамо овај преостали писмени податак као датум којим је почела акција за куповину Дома, јер је већ следеће 1956. године најмљена зграда за Дом СНО у непосредном центру Чикага, којој је требало доста поправки. Зграда се налазила на Чикаго улици близу језера и била је на три спрата. Ова зграда је купљена и у њу су смештене све канцеларије, а служила је и као прихватилиште политичких избеглица из Европе, који су емигрирали у Америку. Тиме је овај Дом постао српско национално Посланство у слободном свету. Ту је смештена и штампарија званичног органа СНО листа „Слобода“, као и канцеларија Радио-часа СНО, који су тада били гласноговорници српског мишљења и акција Чикага и околине и целе српске националне емиграције.
Међутим, велике оправке које је зграда изискивала и велики издаци учинили су да је овај Дом продат 1965. године и купљен други на Норт улици, у северо-западном делу града, са много већим просторијама и становима, који су обећавали смештај целог радног особља, што је увелико смањивало и онако велике материјалне издатке Централне управе.
Полугодишња Скупштина, ванредно сазвана по питању куповине новог Дома на Норт улици, одржана је 16. јула 1966. године у сали цркве Старог Васкресења Христовог на Кедзи улици, у централном делу Чикага.
Куповина другог Дома СНО
На поменутој полугодишњој Скупштини, после свестране дискусије о положају зграде и цени, као и осталим преимућствима над ранијим Домом, одређена је Комисија, која је са Скупштине отишла и извршила инспекцију предложене зграде и о своме налазу известила Скупштину. У Комисију су изабрани: Владика Дионисије, др Урош Сеферовић, Тодор Полић, прота Милан Радојевић, Тихомир Топаловић и Никола Степановић.
Комисија се по повратку сложила са предлогом који је Скупштини дао председник др Урош Сеферовић и предложила да се зграда купи по цени од 90 хиљада долара. Обзиром да се у каси Централне управе налазила сума од преко 60 хиљада долара од продатог Дома на Чикаго улици, то је решено да се цела сума одмах уплати, а ресто да се месечно отплаћује док се не отплати.
Пресељење у нови Дом је ишло брзо. Одмах по пресељењу отпочео је рад на свим пољима делатности Српске народне одбране. Купљена је и нова штампарија, јер ранија, поклоњена од организације војводе Момчила Ђујића, на њихов захтев њима враћена.
У сали Дома одржавани су сви каснији конгреси и седнице Централне управе, све до његове продаје.
Да би СНО могла да одговара свим својим обавезама, уобичајена материјална средства, која су долазила од чланства месних одбора, нису била довољна још и за редовну отплату Дома и дуга држави, кога је СНО позајмила за довођење наше браће из ДП логора. Несебичним заузимањем, само њему својственим начином, Вељко Рад Радовић је успео да сакупи сав дуговани новац и отплатио Дом Српске народне одбране.
Уз захвалност Вељку Радовићу и свој браћи који су се одазвали његовој акцији, њихова имена се налазе на специјалној плочи, која стоји у данашњем, трећем Дому CHО у Чикагу.
Куповина трећег Дома и освећење
После учињеног злочина у просторијама Српске народне одбране на Норт улици, убиством техничког уредника „Слободе“ Драгише Кашиковића и мале Иванке Милошевић, појавила се оправдана жеља чланова и пријатеља СНО да се прода овај Дом и да се купи нови у бољем крају који би, за једно дуже време, задовољавао потребе рада СНО. Ова идеја је спроведена у дело 1986. године, када је продат Дом на Норт улици. Канцеларије су рентоване у једној згради у непосредној близини, док се не учине све припреме за куповину новог дома.
На 46. конгресу, врло позната Српкиња и неуморна радница на њиви СНО, госпођа Десанка Зиндовић, делегат MO СНО „Дража Михаиловић“ из Њујорка је одлучно захтевала од делегата да се стави у дужност новоизабраној управи, да до следећег Конгреса нађе и купи нови Дом у Чикагу, за смештај канцеларија СНО.
Трећи дом СНО налази се у веома угледном крају града (5782 N. Elston Ave. Chicago) и својим просторијама омогућава редовно обављање сложених послова СНО, како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану. Без ових просторија тешко да би се могао замислити рад СНО какав је данас.
Дом је купљен заједничком акцијом месних одбора СНО и њених пријатеља, уз употребу новца који је преостао од продаје бившег дома на Норт улици. 178 хиљада долара је била велика сума, али је свесним заузимањем српских родољуба била превазиђена.
Жеља Одбора за куповину Дома, на челу са председником др Рајком Томовићем, била је да се Дом купи и освети пре 47. конгреса, тако да би делегати СНО из целе Америке и гости са свих страна света могли да прегледају Дом и да се увере да њихове материјалне жртве нису биле узалудне.
Освећење новог Дома је заказано за суботу 4. јуна 1988. године. Већ од раног јутра, ближи чланови и пријатељи СНО су пристизали да разгледају просторије новокупљеног Дома, канцеларије, библиотеку, салу и остале уређаје, као и штампарију листа „Слобода“.
У 11 сати ујутру све су просто-рије биле препуне гостију, тако да је кућа личила на кошницу. Мора се признати да се на лицу свакога видело изненађење и радост, видевши овако лепо уређене просторије новога Дома. Приспели су и свештеници протојереј Живан Стефановић, протојереј Милан Радојевић и протојереј Александар Ивановић, који су извршили чин освећења Дома. Прота Живан је овом приликом одао признање за прегалаштво СНО на челу са др. Томовићем.
Председник др Рајко Томовић, по завршеном освећењу, поздравио је све присутне одабраним речима и између осталог рекао: „Хоћу најпре да вам пожелим добродошлицу у овај наш српски Дом, и да се захвалим нашим свештеницима на извршењу чина освећења и благослова, јер се у српску кућу не улази без освећења.
Драга браћо и сестре, Срби и Српкиње, ви данас имате прилику да видите да наша обећања нису остала празна и да смо све учинили да се нађемо у својој кући, како је то одлучио прошлогодишњи 46. конгрес СНО. Ми смо ту одлуку извршили како смо најбоље знали и умели, а на вама је да донесете свој суд.
Захвалност припада вама – члановима СНО, пријатељима и приложницима који су се одазвали на наш Апел за скупљање новца. Ваша је помоћ била изванредна и нама који радимо у СНО је била велика подршка и снага да идемо напред, да би се извукли из онога краја у коме смо се налазили. Ми са вама дочекујемо овогодишњи 47. видовдански конгрес са радошћу, јер можемо нашем чланству и делегатима да покажемо да нисмо седели залудно и да смо њихов прошлогодишњи налог извршили“.
По завршеном поздраву председника др Томовића, присутне госте су поздравили председници и представници наших националних организација: брат Томица Иванчевић у име Организације српских четника „Равна Гора“, брат Душан Мирковић у име СИКД „Његош“, брат Момир Матић у име СБП, брат Жарко Kopaћ у име СБ „Дража Михаиловић“ као и уредник часописа „Равногорска Мисао” сестра Милка Радосављевић; потом председници месних одбора, оближњих црквено-школских општина и КСС, и делегати српске омладине. На крају су одана признања браћи: Милошу Станковићу, Стојану Радићу и Свети Гајићу за изванредне напоре око уређења зграде и припреме за ову свечаност.
Обнове Дома СНО
Многе године су чланови СНО провели у овом дому и стално су вршили мање поправке, које су задовољавале потребе одржавања. Међутим, свеукупно реновирање Дома на Елстон улици обављено је 2005. године, када је на иницијативу тадашњег председника Славка Пановића, радна екипа коју су сачињавали чланови СНО, извршила корените промене у распореду просторија и сређивању сале у којој се данас одржавају разноразне приредбе и свечаности као и многи конгреси СНО.
Шездесет четврти Видовдански конгрес Српске народне одбране у Америци 2005.г отпочео је једном дивном свечаношћу – освећењем обновљене сале и већине просторија Дома СНО у Чикагу. Уз присуство свештеника проте Аце Ивановића и ђакона, Његово Преосвештенство епископ Лонгин, осветио је обновљене просторије и салу, а потом и честитао на великом успеху СНО. Владика је тим поводом рекао да овај дом треба да буде, као што је и до сада био, “место збора и договора, место разумевања и братске љубави, место где се доносе добре и важне одлуке за наш српски народ”.
Кум освећења обновљеног Дома СНО био је г. Дејан Вуксановић, члан Извршног одбора СНО и вишеструки помагач у многим активностима, а посебно се сећамо израде неколико вредних старих слика са почетних конгреса, које данас красе зидове Дома новим генерацијама на увид. Уз кума, сијасет добрих и вредних чланова СНО дало је свој велики допринос обнови и својим радом су заслужили специјално признање своје матичне организације. На лицима делегата придошлих за овај 64. конгрес, осећала се радост и понос завршеним делом.
Није одавно било лепшег почетка конгреса СНО, него овог којим се још више осветлило лице наше организације. При овом чину освећења, уз речи захвалности Њ.П. епископу Лонгину, проти Александру Ивановићу, проти Урошу Оцокољићу и ђакону, председник СНО Славко Пановић је рекао да “ова српска кућа неће бити кућа само чланова Српске народне одбране већ свакога Србина путника и добронамерника”.
Прошле, 2016. године, свесрдним залагањем председника СНО Небојше Живковића, Генералног секретара Петка Петровића, благајника Радета Раковића, потпредседника Душана Стојковића и појединих чланова Извршног и Централног одбора СНО, Дом СНО изнова је реновиран и дат му је нови садржај – читаоница, библиотека и књижара. Уз то, извршене су и многе додатне промене које су Дом учиниле савременим стециштем српске националне мисли и културе.
Специјално издање Слободе, јун 2017.г, стр. 10.
