Од када је укинута државна комисија, историчари Института за савремену историју наставили су да се баве питањем комунистичких злочина у оквиру редовних делатности. На који начин они то данас чине?
Крајем прве деценије 21. века, Влада Републике Србије основала је државну комисију ’’за откривање масовних гробница насталих после 12. септембра 1944. године’’. Реч је о комисији за утврђивање комунистичких злочина, али то ни влада, ни државни историчари, тада нису могли да назову правим именом. Изгледа да су и данас политичари шкрти по питању терминологије, док историчари све више користе праве речи, нарочито у наступима уживо.
И тако скучени оквир постављен њеним историчарима, држава је саботирала, па је комисија ускоро укинута. Ипак, истраживање је настављено, од стране установе која је за то била задужена од почетка: Института за савремену историју у Београду.
Основицу истраживања представљао је, у ствари, канцеларијски посао: по налогу Владе, БИА је предала Институту документа Озне, односно Удбе, о ликвидацијама ’’народних непријатеља’’. На основу тих докумената, историчари су правили спискове жртава комуниста за територију данашње Србије. Данашње, јер пре комуниста није постојала Република Србија, већ су постојале српске бановине, које су обухватале два пута већу територију: на југу до грчке границе, а на западу дo река Унe и Неретвe. Зато је, дакле, требало успоставити сарадњу са историчарима Републике Српске и Црне Горе, а такође, продужити период истраге до почетка рата, или, још боље, до прве комунистичке жртве (др Милорад Драшковић, убијен 1921. у Делницама).
Поред докумената негдашње тајне полиције, Институт за савремену историју добио је и готове спискове од неких немачких и мађарских организација, тако да су имена припадника ова два народа најчешћа на објављеном списку, са укупно око 60.000 жртава.
Још у то доба, 2009. године, указали смо на проблем што Институт није проверио да ли се на немачким и мађарским списковима налазе есесовци из Баната и стрелаши из Бачке, који се, према пресуди из Нирнберга, не могу рехабилитовати, па тако ни прогласити за жртве, односно невино страдале. Можда је ово формално попис свих страдалих, али, већином се ипак схвата као попис жртава.
Исто тако, док су некритички узети страни спискови, цели посао је системски постављен тако да се умањују српске жртве, просторним и временским ограничењима, као и начином истраживања, који се у основи своди на то да можемо да знамо оно што је некада одлучила комунистичка тајна полиција. Јер, спискови Озне и Удбе, дати Институту, не обухватају области са највећим бројем убијених, попут београдског, крагујевачког или шабачког округа. Опет, и тамо где су спискови наводно потпуни, на њима је вишеструко мање имена него што су их сакупили истраживачи на терену (на пример, у општини Петровац на Млави).
Решење је теренско истражи-вање, али, за тако нешто држава нема воље.
Још боље решење је додатни упитник приликом пописа становништва. Следећи попис планиран је за крај ове године, међутим, можемо бити прилично сигурни да држава опет неће имати добре воље да се употпуни списак жртава комуниста, већ да ће се остати при постојећим ограничењима.
Од када је комисија расформирана, историчари Института за савремену историју наставили су да се баве питањем комунистичких злочина у оквиру редовних делатности. На основу њихових радова, и јавних наступа, видимо да и даље истражују огромну документацију Озне и Удбе коју им је предала БИА – иначе, само њима је то и дозвољено – а изгледа да долазе до докумената и из других фондова. Тако су списак од 55.000 жртава, који је дуго фигурирао, повећали на поменутих 60.000, уз процену да је то приближно две трећине пописаних. Дакле, они сматрају да ће сакупити 80.000 имена убијених од стране комуниста на територији Републике Србије после 12. септембра 1944. године. Достизањем те цифре, најбројнији на овом списку жртава постаће Срби, као што и јесу били. Када је реч о српским жртвама од комуниста, недостајаће још неколико десетина хиљада имена, из периода пре 12. септембра 1944, и из области ван данашње Србије.
Сем тога, недостајаће и имена преминулих од последица мучења и боравка у затворима и логорима под нехуманим условима. Како сада стоје ствари, изгледа да историчари Института још нису спремни да и њих уврсте у спискове жртава.
Комунисти су практиковали да измучене жртве пуштају, како би преминуле код својих кућа, у покушају да скину кривицу са себе. То је било нарочито масовно када се у Борском руднику – где су, као и Немци, на принудном раду држали и до 20.000 осуђеника – масовно појавила туберкулоза. Међу тим несрећницима било је много младих Београђана, чијим умрлицама је престоница била облепљена у пролеће 1947. и 1948. године.
Ипак, нису све пуштали, тако да је у њиховим затворима стопа смртности била огромна. Већ у лето 1945. године у затвору у Сремској Митровици преминуо је велики број осуђеника. Приближно прецизни подаци за сада се знају само за Голи оток, на коме је страдало око 400 логораша. Званично, и даље се води да овде нико није убијен, а ових 400 преминуло је јер наводно није било довољно хране и лекова, пошто је несташица владала у целој земљи. То је образложење које су и нацисти давали за њихове логоре, које се, наравно, не може прихватити.
Уз тенденцију смањивања српских жртава, рад Института од почетка прати и релативизација злочина комуниста, која се одвија на више начина.
Прво, они кажу да је тако велики број убистава на крају и после рата ’’наш ексклузивитет’’, јер наводно нигде у Европи тада није било толико убистава као у Србији. При овоме остаје нејасно да ли под термином ’’наш’’ подразумевају комунистички или српски ексклузивитет? Наравно, они ће рећи српски, али, још од 1990. године већина ’’јавних радника’’ не означава себе комунистима, упркос задржавању комунистичког начина размишљања. У најмању руку, реч је о пребацивању одговорности са припадника једне тоталитарне идеологије на цели народ, односно са џелата на жртву.
Ово тим пре јер поменута констатација није тачна. На пример, у Србији је откривено 212 масовних гробница, а у четири пута мањој Словенији преко 600. Словенија је несумњиво земља са највећим бројем масовних гробница, односно убистава, у Европи, на крају и после Другог светског рата. Убијани су заробљени Немци, Руси и Хрвати, италијански цивили који су тамо живели, убијено је и 6.000 Срба, али и 14.000 Словенаца. Словеначки комунисти били су ревносни у убиствима Словенаца, тада и раније, током рата, приближно као и српски комунисти. Оно што је у Србији био Слободан Пенезић Крцун, у Словенији је био Митја Рибичић. Такође, ни власти Словеније нису дозволиле да се убице изведу пред суд, а и даље не дозвољавају ексхумацију жртава.
За разлику од српских и словеначких, хрватски комунисти су били мање ревносни у ликвидацијама припадника свог народа, али јесу били масовне убице. Институт има довољно ресурса да расветли и убиства Хрвата, не само зато што смо били у истој држави и због поређења, већ и стога што се данас у Хрватској ова масовна убиства приписују не само српским комунистима, већ и Србима уопште. Међутим, на основу докумената из јесени 1943. године, када је први пут једна већа територија са хрватским становништвом дошла под контролу комуниста, видимо да је у њиховим редовима постојало правило да српски комунисти убијају Србе а хрватски комунисти Хрвате. На пример, потоњи су у Сплиту убили два брата мајора Марина Студеа, као и њихове жене и децу, а у Каштелу мајку и сестре поручника Мате Амата. Студе и Амат били су Хрвати који су остали верни заклетви Краљевини, ступивши под команду генерала Драже Михаиловића.
Један инострани пример је Париз. У само једном делу француске престонице, комунисти су у кратком року убили око 10.000 цивила, пре него што је Де Гол обновио правни поредак. Занимљиво је да ни починиоци овог злочина никада нису кажњени.
У светским размерама, најкрволичнији су били комунисти Камбоџе: убили су петину становништва, два од десет милиона грађана.
Тезу о ’’нашем ексклузивитету’’ прати она о ’’коренима те мржње’’ у 19-том веку, односно у тадашњој ’’партијској и династичкој подељености’’ српског друштва. Поједини историчари Института иду толико далеко да као узроке комунистичких злочина наводе Милошеве ликвидације неистомишљеника, онда убиство кнеза Михаила па ликвидације његових атентатора, убиство Аписа на Солунском процесу, итд.
Апсурдност овога најпре доказују бројке: не може се као узрок преко 100.000 убистава током и после Другог светског рата навести ликвидација неколико десетина особа у доба кнеза Милоша, убиство једног кнеза, стрељање десетак атентатора, или неколико судских ликвидација на Солунском фронту.
Никада раније власт у Србији није толико масовно убијала своје грађане. За време Краљевине Југославије, од 1918. до 1941, држава је укупно убила неколико десетина грађана. То су биле на смрт осуђене убице или преступници у бекству. После ослобођења 1918, уопште није било убистава због колаборације, већ су колаборанти остављени да живе у њиховој срамоти. Најпознатији међу њима, књижевник Бора Станковић, жигосан је због писања за новине које су излазиле под окупацијом, при томе не хвалећи окупатора (писао је јер није могао да се прехрани на други начин). Такве писце, и новинаре, али и глумце, комунисти су масовно поубијали. Карактеристично је убиство рођеног брата Милке Минић, Душана, кога су у зиму 1944/45. убили у Београду јер је писао за лист намењен пољопривредницима, који је излазио у ’’Недићевој Србији’’. У Удружењу књижевника Србије у Београду постављена је спомен-плоча са подужим списком књижевника које су ликвидирали комунисти.
Према томе, узрок комунистичких злочина нема везе ни са чим из српске историје, већ искључиво са том идеологијом. То није био ’’међусобан обрачун’’ Срба против Срба, већ злочин одрођених Срба. Следствено, у Другом светском рату није било ’’поделе Срба’’, што је омиљена теза историчара Института, већ отпадништва једног дела народа од матице. Реч ’’подела’’ у српском језику макар приближно имплицира однос ’’пола-пола’’. Примарна документа, како српска тако и окупаторска, казују да комунисти нису били ни близу половини. Њихових присталица било је међу Србима приближно 2,5 посто. Друга тема су присилна мобилизација на крају рата и потоња масовна индоктринација становништва комунизмом.
Зато отпада још једна теза историчара Института за савремену историју: потреба за ’’националним помирењем’’? Кога са ким? Изгледа да они желе да се цели наш народ помири са следбеницима комунистичке идеологије, што је апсурдно. Ако би се спровео један такав политички чин, он би значио не само задржавање имовине и повластица стечених у тоталитарном систему, већ и неговање комунистичке идеологије. Обратно, циљ сваког друштва требало би да буде искорењивање тоталитаризма.
Уравниловка која прати ове ненаучне тезе, боље рећи политичке пароле, најчешће се види кроз став ’’сви су били исти’’. Пре двадесетак година, историчари Института за савремену историју су писали: ’’Ни партизани нису много заостајали у злочинима’’. Нису заостајали за четницима, тј. тада су тврдили да су четници били већи злочинци од партизана.
Данас, њима је јасно да би их јавност исмејала на једну овакву констатацију. Зато су се повукли на још једну линију одбране комунизма, покушавајући да по овом питању изједначе партизане и четнике.
Међутим, нема изједнача-вања, нису сви били исти. Треба рећи прецизно ко је какав био и шта је радио, при томе остављајући политику политичарима.
Политичка је и теза којом историчари Института за савремену историју карактеришу покушаје четника да одбране Србе од комунизма: ’’братоубилачки рат’’.
Ту тезу, односно паролу, измислио је Троцки у борби против царске Русије. Циљ пароле је убедити непријатеља да је брат и на тај начин га паралисати, како би се лакше ликвидирао. Комунисти у Југославији користили су једно време, на почетку рата, ову паролу против четника, али су је брзо одбацили, јер се показала као неефикасна. Разуме се, ни у ком облику је нису употребљавали у сопственим редовима. Напротив, своје припаднике су наводили и на ликвидације чланова сопствених фамилија, укључујући и браћу.
Данас је, захваљујући Институту за савремену истори-ју, као и појединим полити-чким партијама, парола ’’братоубилачки рат’’ веома распрострањена у Србији. Већина је прихвата у наивности, али, без обзира на то, она једнако делује: паралише другу страну. У наше време, то паралисање омета разумевање догађаја из Другог светског рата, у корист очувања комунистичке пропаганде, односно, у крајњем, њихове идеологије.
