Васкрс на православном Истоку, као и кад се 31. марта славио на хришанском Западу, Света Земља у којој се Христос родио и у којој је провео свој земни живот, дочека је у ратном страдању и патњама у којима је у Гази убијено само за последњих шест месеци више од 30.000 људи, од тога 13.000 деце.
Патријарх Вартоломеј је крајем марта, честитајући Васкрс “браћи на Западу”, најавио да ће највећи хришћански празник свих хришћана ускоро славити заједно, не само спорадично, кад се “поклопе” датуми, иако је та вишедеценијска иницијатива Цариграда и Ватикана и даље на “дугачком штапу”. Шта више, мира и слоге нема ни на православним просторима – почетком Страсне седмице кад је писан овај текст ратни сукоби у Украјини, чија је црквено-канонска димензија прекинула црквене везе Цариграда и Москве, нису губили на интензитету, разарању, плановима на нове акције. СПЦ, за чије је поједине владике у Страсној седмици највећа брига била близина прославе Међународног празника рада и Васкрса – “1. Мај или Велика среда”, средином маја очекује редовно пролећно заседање Светог архијерејског сабора. Једна од главних тема требало би да буде питање статуса СПЦ на КиМ. Врућа тема о којој у Српској патријаршији влада тотални мук. Изузетак у СПЦ је недавна Резолуција Црквено-народног сабора Епархије новограчаничко средњезападноамеричке која је прва показала снагу и срце да јавно изнесе став о актуелним процесима од КиМ и најављене резолуције УН о Сребреници до Газе и Украјине. Пред Васкрс у косовским медијима појавиле су се приче о “православним Албанцима на Косову које Србија истребила, посрбила и преотела им цркве”…
