Да ли је пандемија омогућила победу виртуелног над реалним светом, шта је „време неизвесности“ и због чега верује да ће безбедност грађана убудуће бити важнија од демократије, за „Слободу“ говори др Рефик Шећибовић
Саговорник „Слободе“ је проф. др Рефик Шећибовић, који је своју богату академску каријеру започео 1986. године на Економском факултету у Београду, на којем је предавао наредне две деценије. Један је од оснивача Београдске отворене школе у којој је водио Центар за развој образовања. Као помоћник министра за средње образовање у Влади др Зорана Ђинђића креирао је реформу стручног образовања у Србији која до данас има свој ток, без обзира на промене влада и промене министара образовања. Отворио је социјални дијалог између сектора рада и сектора образовања и поставио нове основе плани-рања уписне политике у Србији. Био је професор Факултета за економију, финансије и администрацију Универзитета Сингидунум у Београду, а пројекат оснивања Високе школе за туризам и менаџмент у Коњицу у Босни и Херцеговини покренуо је 2011. године. Ово место постало је тада средиште развоја туризма у читавој БиХ, са једином специјализованом школом за туризам у тој земљи. Аутор је 14 књига, бројних радова објављених у еминентним научним часописима.
Промене које нам је корона донела у претходних годину дана, нису жељено, већ наметнуто прво питање у разговору са саговорником чија је каријера доказ да „потрага за оним што је истинито, не значи тражење онога што је за све друге – пожељно“. Највећи пратилац истине је време, а корона је доста ствари изменила, каже др Рефик Шећибовић.
– Корона је мени пуно изменила живот и, на неки начин, у многим стварима чак и помогла да добијем могућност да сагледам како неки системи функционишу. Омогућила ми је да наставим интензивније да се бавим нечим што сам почео 2018. године, а то су – компетенције људи за доба неизвесности. Корона је убрзала тај систем неизвесности и додала му је нове елементе: несигурност – физичку, здравствену, научну… Дошли смо сада у ситуацију у каквој нисмо били никада раније, а то је да ми сада пратимо науку на начин на који никада раније нисмо пратили: да ли су нам вакцине поуздане… Сад су нам у медијима нон-стоп: биолози, генетичари, вирусолози.. Откривамо колико су системи били рањиви кад су у питању истраживања вируса и, уопште, биотехнолошки системи. Кризни менаџменти су од марта прошле године показали своју нефлексибилност и неспремност за овакве ситуације. Кад компаративно посматрате: од скандинавских земаља, преко Француске, Шпаније, Италије, балканских земаља, ви видите да су све политичке елите имале исти проблем – на шта се ослонити? Они који су навикли на устаљене начине функционисања имали су проблем како усагласити устаљени начин размишљања са системом неизвесности. На почетку епидемије код нас, поготово у марту и априлу прошле године, затвореност нам није толико тешко пала. Чак нам је то изгледало као могућност да се мало одморимо од турбулентне 2019. и интензивних послова. Онда смо почели да схватамо да се то неће завршити до лета! Тада се и прочуло да читава Европа не зна много о начину живота за време пандемије. Ми смо последњи велику пандемију у свету имали 1918. године. Била је то епидемија шпанске грознице, а показало се да су и сада, са свим новим технологијама, једино решење физичка дистанца, маске, отказивање масовних скупова! Нама технологија у том смислу није много помогла. Корона је открила да ми немамо системски приступ знању. Наука је била запостављена, али не само наука као генетика, биологија, медицина, него наука о системима. Имамо проблем када говоримо о системима здравства, образовања, социјалне политике. Имате само једну земљу која је системски решила проблем са епидемијом коронавируса – Нови Зеланд. Они су месецима живели изоловано захваљујући томе што су то острва са јаким системом задржавања процеса. Израел је то урадио на примеру вакцинације, али и Нови Зеланд, и Израел, и Сингапур су јако поштовали научне системе.
- Иако Нови Зеланд, како кажете, можда јесте прави пример решавања проблема пандемије, какве је то порука: може ли се у свету данашњице живети изоловано као што може да се живи на групи острва као што је Нови Зеланд?
– Па, може: Финска, Шведска, Норвешка, Данска, свака од њих има своју политику. Рецимо, Финска јасно прати све догађаје, не опструира ЕУ, али има свој систем борбе против коронавируса. ЕУ јесте као јединствена целина, али се свака држава чланица, на неки начин, опет вратила на оквире које је некад имала. Мислим да ће корона озбиљно нарушити систем заједничког решавања неких проблема које има Европска унија. Нико није у Европи задовољан стањем.
- Да ли је, по Вама, то што је у Србији кампања за вакци-нацију, пре свега била политичка, а не здравствена, узрок релативно лошег одзива грађана на вакцинацију?
– Имамо проблем са незна-њем. Озбиљан пад образовања почео је 2007. године. Тада су кренули вулгаризација и медијско уништавање образо-вања, што сада даје резултате. У исто време појавило се нешто друго: друштвене мреже и огроман број портала, па су друштвене мреже почеле да мењају некадашње јавно мњење и да стварају такозване „ехо коморе“ – групације људи на друштвеним мрежама које имају заједничку идеолошку нит. Антиваксери имају своје ехо коморе и читав систем који се развио. Није корона произвела антиваксерски лоби, јер он постоји више од деценије, а настао је на систему непроверених информација. Онда су, у систему демократије, антиваксерски лобији изједначени са неким другим организацијама. Ми смо навикли на теорије завере, али тога има свуда, не само у Србији. Теорије завере направиле су да људи не верују у оно што им се каже. Људи се боје, антиваксерски лобији су створили страх код људи који имају проблем: са једне стране са вирусом, а с друге са вакцином. Кад се ми старији сетимо вакцинисања против великих богиња: за три дана је вакцинисано 18 милиона Југословена, али тада уопште није било ситуације коју имамо сада. Тада је поверење према лекарима, према здравственој струци уопште, било изузетно велико. Постојао је и недемократски режим који је рекао: „Идите сви, вакцинишите се и сви су се вакцинисали!“ Сада су се друштвени односи променили. Такође, потпуно смо сада потценили ниво „знања“, незнања или манипулације које нам иду кроз друштвене мреже. Виртуелни свет о коме ми сада говоримо је много јачи, него што смо знали до короне. Корона је открила колико је јак виртуелни свет! Морамо потпуно другачије да се односимо према њему, него до сада, јер смо га потцењивали. Наставници су говорили да „не ваља ништа на друштвеним мрежама и на порталима, а онда су ученици почели намерно да иду на друштвене мреже, јер им је то скраћивало пут да испуне задатке. Тако смо и даље имали системе који су формални, неприлагођени виртуелном свету и, као алтернативу, виртуелни свет. Виртуелни свет је победио у времену короне и зато имамо проблем са вакцинацијом. Виртуелни свет је јачи, а све то омогућили су паметни телефони.
- Звучи као охрабрење, али научници тврде да ће нови коронавирус који изазива болест Ковид 19 бити као остали вируси са којима ћемо живети и да није далеко дан када ће све ово проћи, али имам утисак да се у јавности недовољно говори о томе како би могао да изгледа свет после ове најновије пандемије?
– Има неколико футуристичких предвиђања. Имате, рецимо, књигу Славоја Жижека о пандемији у којој је дао оцену да се јако боји варваризма у будућности. И ја се бојим тог система варваризма, али да разлучимо неколико ствари. Ово је сада Ковид 19, што не значи да за седам-осам година, нећемо имати Ковид 26, или Ковид 27. Повратак животу уз нову биологију и генетику ће нам бити неопходан. Имаћемо потпуну промену начина размишљања. Хајде да кренемо од глобалних ствари: више информатика неће бити главна делатност, него фармација и биотехнологија. Оне ће постати веома важне, а биотехнологија ће се заснивати на дигитализацији и на очувању здравља и безбедности људи. Променићемо потпуно свој начин живота, почевши од туризма који неће више бити масован, већ такозвани одрживи, безбедносно оријентисани туризам. С друге стране, изгубићемо нека занимања. Преовлађиваће дигитална куповина, смањиваће се градови. Крива урбанизације ће почети да силази, а ми ћемо све више ићи ка начину живота који подразумева враћање у природу. Пре неколико месеци објављен је и један чланак о дуговечности и коронавирусу, јер је интересантно да нису сви дуговечни људи негативно прошли са короном. Имате људе који имају више од 100 година и прележали су корону! Ето, то нам је будућност.
Постоји и један сјајан текст, објављен пре око пола године са предвиђањем да ћемо имати такозвану „безграничну каријеру“. Радник ће постати страшно важан фактор: ево, видите сада како су информатичари свуда потребни због дигитализације послова. Техничке науке потпуно потискују друштвене науке. Некада су економија, право и медицина били главни, а сада се враћају машинство, технолошке дисциплине. Тај чланак говори о рођенима 2020. и каже да, кад се усагласимо са вирусима, кад будемо научили да живимо са њима, човек ће моћи да живи између 120 и 150 година. Аутор тог текста каже једну феноменалну ствар: „Ове године су рођена деца која ће, можда, имати стогодишњу каријеру!“ Биће луксуз да будете пензионер. Изгубићемо пензионере као део друштва, а имаћемо људе који раде 60 до 70 година дуго. Имаћемо људе који ће живети после осамдесете године у домовима, јер неће више бити исплативо да стари људи живе сами са 80 година у својим становима. Имаћете комплетне службе које ће се бавити старима, а социјална политика, здравство, медицина и фармација ће доживети свој прави велики бум. Једина струка која не говори да јој пандемија штети је фармацеутска индустрија. Они знају шта их чека и имају велику будућност.
- Да ли је погрешан утисак да је данас корона и политичко питање?
Све је политика. Трамп је пао на корони. Корона је систем који је отворио политичко одлучивање и довео је у сумњу демократске принципе које ми сада знамо. На изборима у Америци није изгубио Трамп због дигитализације и Твитера. Он је изгубио тако што је активност на терену против њега била јача у индивидуалном приступу бирачима, а онда су друштвене мреже то само појачавале. Дигитализација открива проблеме који су некад били покривени велом тајне у политици, то су афере, неспособност политичара, договори њихови, прегласавање. Мобилна телефонија је, у ствари, дала највећи подстрек развоју друштва. И Тесла је говорио да ће народ једном лако бирати према информацијама када њихово преношење буде лако. Мислим да су дигитализација и корона дошле у спрегу. Политичари и економисти су у озбиљном проблему да глобалне финансије и глобални свет укрсте у складу са новим дешавањима. Мислим да је демократија у великој кризи и да ће безбедност грађана бити важнија од самог демократског процеса. Људи су уплашени од короне, од начина преживљавања… Изгледа да демократија неће бити пресудан фактор у развоју одређених система и да ће грађани бити свесни да им је важније да чувају своје здравље, живот и економску сигурност, него да се боре за демократске идеале. Бојим се да је овде политика добила на фактору индивидуализације знате, јер се људи овде не опредељују за Српску напредну странку, већ за Александра Вучића. То исто имате у Америци, у околним земљама.
Ви више нисте тај који може да каже: „Ја могу самостално да живим како ја хоћу“. Та слобода је, мислим на заласку и верујем да ћемо слободу тражити у неким дигиталним системима, опет у оном виртуелном свету о којем сам на почетку говорио.
- Србија има све краће периоде између избора. Шта то значи?
– Уместо некадашњих анкета о вредности неких политичких фактора лакше нам је сада, када дигитализација буде укључена у изборни систем, да то буде још чешће. На неки начин то јесте систем демократизације, али с друге стране нам доказује да власт има проблем са својим кадровима. Имаћемо озбиљан проблем кроз можда три-четири године да неко прихвати политичку функцију, јер ће му бити много сигурније да буде у неком државном предузећу и неком систему који му неће тражити да се експонира. Имамо велики дефицит политичких кадрова, и у власти, и у опозицији у целој регији. Ви данас не можете да нађете, на пример 16 до 17 научника који могу да познају глобалне токове у једној држави. И то није само проблем само Србије! Мораћемо много да учимо свакодневно да бисмо могли да опстанемо и избори ће нам се онда појављивати уместо излазних анкета, све до оног тренутка док не будемо схватили да нас више не занима ко нам је на власти.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
