Лазо Кривокапић није био типичан српски досељеник у Америку јер је био образован, говорио неколико страних језика и био власник компаније која се бавила купопродајом некретнина. Да ли би веровали да је Лази узело девет година да нађе још једног брата Србина у Кливланду?
Прво и најважније од свега, многи од ових људи нису имали намеру да остану у Америци. Потичући већином из сиромашнијих крајева бивше Аустроугарске и Србије ови људи су имали намеру да зараде који долар и да се врате кући, а кућа им је била у Европи. Звали су се ’’печалбари’’, сезонски радници што би ми данас казали.
Када сам по завршетку студија у Београду саопштио оцу да се селим у Америку он је био запањен. Уместо коментара само је иииикао и ууукао, а онда ми казао да само сиротиња и сумњиви карактери напуштају своје домове и одлазе у Америку. Морам да признам да су ове речи мога оца још увек одзвањале у мојим ушима сваки пут када бих наишао на неку препреку у првим годинама свога боравка у Кливленду. Напустио сам сигурно запослење као наставник у гимназији у једном славонском граду да би постао пекарски помоћник овде у Кливланду. Али мој случај није типичан па би да пишем о другим људима у њиховој новој домовини.
Шта је понукало првог српског досељеника у Кливланду да се настани близу обале језера Ири? Име му је било Лазо Кривокапић, а ни он није био типичан српски досељеник у Америку јер је био образован, говорио неколико страних језика и био власник компаније која се бавила купопродајом некретнина, са адресом близу Сент Клер улице и Источне 55. улице. Стигао је у Кливланд 1883. године, а пре доласка у Америку био је дипломата и представљао своју земљу у Цариграду. У Кливланду се брзо прикључио Грцима јер је говорио њихов језик и са њима имао заједничку православну веру. Да ли би веровали да је Лази узело девет година да нађе још једног брата Србина у Кливланду? Звао се Граховац а био је фабрички радник. Постали су пријатељи, и тако је настала прва српска насеобина у Кливланду. Треба да се напомене да је Лазо био Србин из Црне Горе, нешто што данашњи премијер Црне Горе, Мило Ђукановић, сигурно не би волео да чује јер би се радо приклонио било коме сем Срба у својој новој држави Црној Гори.
Типичан српски усељеник био је радник, није говорио енглески, а новац је штедео или да доведе још неког члана породице у Америку, или да се врати кући и купи неко парче земље да поправи своје имовно стање. Некада је Кливланд имао преко две хиљаде фабрика и радници су били у великој потражњи. Наш Србин би нашао неку собу са исхраном у близини фабрике у којој је радио, а било је случајева где су њих шесторица или седморица делили једну спаваћу собу, нарочито ако су њих неколико радили другу смену и тако могли да уступе кревет онима из прве смене! Мој таст ми је причао да је раних педесетих година прошлога века стигао у Кливланд и да је много новца уштедео кувајући јефтину храну која би трајала неколико дана како би што више уштедео и бројао дане када ће довести фамилију у Америку.
Црква је била интегрални део живота Срба у овим крајевима новога света. Људи су много жртвовали да би купили или саградили своје богомоље. Сигуран сам да је Америка имала друге планове за своје нове грађане, желела је да их што пре асимилира, али се ипак никада није мешала у њихове приватне животе, ни држава ни послодавци.
„Када је нови контингент Срба кренуо из њујоршке луке у Кливланд, Охајо,“, рече ми извесни Ратко Симић, „држава нам даде сваком по пет долара и посла нас у Кливланд.“.
Чим су стигли у Кливланд челичана Ferro Steel примила је одједном стотину Срба да раде у њиховој фабрици!
Прва црквено-школска општина основана је 1909. године како је све више и више Срба долазило у Америку. Други талас усељеника у Америку стигао је педесетих година прошлога века, пошто је Немачка изгубила рат, и многи Срби ратни заробљеници одлучише да се не врате кући него да имигрирају у Енглеску, Аустралију, Нови Зеланд или Сједињене Америчке Државе.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
