- „У даљини, на мукама, неће српско цвеће нићи, поручите мојој деци, ја им нећу никад стићи“ – само је један од стихова који опомиње са ових споменика – немих сведока српске историје •
Ово је само један од натписа на бројним крајпу-ташима који су широм Србије подизани у знак сећања на оне који се из ратова нису вратили. Mного je, у том злом добу с почетка XX века, било оних који су страдали далеко од родног села, да им се гроб никада не сазна. Овај конкретно, посвећен је Михајлу Б. Лазовићу из села Братљево у ивањичком крају, војнику прве чете, првог батаљона, Четвртог пешадијског пука.
Крајпуташи су постављани покрај пута, па су тако и добили име, јер је остало забележено да је реч „крајпуташ“ сковао песник Бранко В. Радичевић. Крајпуташе још називају и каменим казивањима ратника, каменим књигама предака, немим сведоцима српске историје. Једни у њима виде „срце у камену“, а Тамара Огњевић, историчарка уметности, гастрохеритолог и књижевница – надгробне споменике и крајпуташе назива „каменим селима српских душа“.
Крајпуташи су врста споменика која је почела да се појављује после српско-турских ратова (први је био 1876. године), а онда нагло – после Балканских ратова и Првог светског рата. Породице страдалих желеле су да подсете све у свом селу, али и случајне пролазнике, на своје чланове који су прерано страдали у ослободилачким ратовима, бранећи част отаџбине. Потреба да се, подизањем споменика, обележи последње пребивалиште преминулом претку, схватана је као једна од најзначајнијих обавеза потомства у нашем народу, а подизање крајпуташа носило је још већу одговорност. Сматрало се да је неподизање вечне куће за душу мртвог, чије се тело не може пронаћи како би било сахрањено, велики грех. Веровало се да је душа, која 40 дана после смрти лута да нађе свој мир, без споменика – заувек проклета у беспућу вечног заборава.
„Камена саборишта преминулих, постала на просторима у првом реду сеоских и манастирских гробаља унутар променљиве границе српских земаља кроз време, својеврсно су састајалиште мртвих и живих, место сећања, туговања, практиковања често загонетних обреда, али и тачка на којој се стварају нераскидиве везе међу генерацијама унутар једног народа. Спона између живих и мртвих, између земље и неба“, пише Тамара Огњевић.
ОБЕЛЕЖЈА МЕМОРИЈАЛНОГ КАРАКТЕРА
Крајпуташи су један од најзначајнијих етно симбола Србије, а највише их има у југозападној и западној Србији: око Ивањице, Краљева, Чачка, Бајине Баште. По правилу су једноставног облика, правоугаоног пресека и висине између метар и метар и по. На једној страни је нацртан или уклесан лик или фигура покојника, а са страна су уклесане пригодне речи хвале или захвалнице. Због тога што су обично били споменици подигнути војницима, често су називани и војничким споменицима. Осим поред пута, оваква спомен обележја меморијалног карактера подизана су и на раскршћима или на врло прометним путевима, како би пролазнике изазвали да застану и да се, бар на тренутак сете обичних људи, али правих јунака.
Крајпуташи су обично рађени у камену пескару који је врло лак за обраду. Углавном су их радили сеоски мајстори, па су неки урађени вешто, чак поетично, а други изгледају као да су рађени дечјом руком. На њима је урезивано име погинулог, место рођења, јединица којој је припадао, место погибије, епитаф… Јарким бојама, најчешће плавом и црвеном осликани су ликови војника, у униформи, са пушком, бајонетом, орнаментима цвећа, детаљима који указују на занимање покојника…
УМЕСТО КРАЈПУТАША – И СПОМЕН ЧЕСМЕ
Споменике крајпуташе поред путева и све споменике ратницима у Краљеву и у више од 30 околних села пописао је, описао, фотографисао и у својој књизи „Краљевачки споменици – Солунцима у славу“ публиковао краљевачки хроничар др Милан Матијевић.
Занимљиво је да је велики број крајпуташа постављен на сеоским гробљима, у црквеним портама, а погинулим ратницима подизане су и спомен – чесме.
“Јуначки се ми сваки борисмо, тог времена и ја сам стиг’о,
за слободу ја мишицу диг’о, бранећ’ краља, отаџбину своју,
код Космаја дадох главу моју,
ту сам пао, као сваки Србин својом крвљу запојио земљу,
на заклетви отаџбине ја испуних жељу…”
Ово је део текста исписаног на једном од недавно обнов-љених крајпуташа у парку поред Духовног центра „Влади-ка Николај Велимировић“ у Краљеву (рестаурација и конзервација тих крајпуташа потрајаће још неколико месеци, до почетка јесени). Споменик је посвећен Александру Гавриловићу из Дракчића, који је, како пише, завршио Пољопривредну школу и погинуо код Космаја 1915. године. Још се може прочитати да му спомен подиже његов отац Исакије. После две фазе конзервације и рестаурације споменика, део парка постаће права Алеја крајпуташа. Ови специфични облици народног градитељства били су место на коме су породице могле да се окупе, запале свеће и одају почаст ратницима који су погинули далеко од родне груде.
ДЕШИФРОВАНА ИМЕНА СА СВИХ СПОМЕНИКА
Према речима Мирјане Славковић, архитекте конзерватора у Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву, једног од већих у Србији, рад на крајпуташима је врло захтеван и комплексан, јер су споменици у врло лошем стању, пошто су грађени од трошног материјала.
– Радимо педантно и постепено: од чишћења, враћање чврстине структури камена, онда анкерисање, набацивање нових слојева материјала и делова на којима ће делимично бити исписани текстови које смо у могућности да дешифрујемо и вратимо. Наш највећи успех је што ће најзад сваки споменик добити своје име. На сваком крајпуташу успели смо да дешифрујемо име човека коме је посвећен! Поносни смо на то – каже Мирјана Славковић.
О изазовима са којима се извођачи радова на обнављању крајпуташа сусрећу, Зоран Вучићевић, власник предузећа “Рас” из Ивањице које је специ-јализовано за конзервацију и рестаурацију, каже:
– Већина споменика је од камена пешчара и после 100 година доста су оштећени. Томе је допринело то што нису имали “капе”, јер камена “капа” штити споменик. Наш главни задатак је да учврстимо материјал, а онда је лако да уметници на томе раде рељефе или слике. Наше искуство говори да ће овим радовима животни век споменика бити продужен за 50 година, али само ако се редовно буду одржавали и штитили.
За оне који очекују да би крајпуташи могли да забли-стају живописним бојама и исцртаним ликовима, можда мало разочарање. Мирјана Славковић објашњава:
– Морамо поштовати конзер-ваторске принципе. Рестаура-ција иде само до нивоа докле су нам познати архивски подаци, преко тога не. Вратићемо оно што нам је познато, оно што није, остаће празне површине. Покушаћемо да пронађемо репрезентативни споменик коме ћемо вратити аутентичне боје и показати колико су крајпуташи били живописни – каже Мирјана Славковић
Група крајпуташа у краљева-чком парку формирана је 1966. године када су репрезентативни примерци пренети из Дракчића, Цветака, Мусине Реке и других села, а на иницијативу Народног музеја Краљево. Идеја је била да крајпуташи буду својеврсна историјска читанка у центру града. Након ових радова могли би то заиста и да буду.
„РАСУТЕ СУЗЕ РОДИТЕЉСКЕ“ ДОБИЋЕ ИМЕНА
Споменици крајпуташи заслужују да се о њима брине, због пијетета према изгинулим ратницима којима се не зна гроб, због поштовања туге њихових ближњих, али и због тога што су оригинални израз наше народне уметности.
Један од највећих успеха конзерваторско-рестаураторских радова који се обављају на овим споменицима управо је дешифровање имена људи којима је посвећен сваки од њих. Када у септембру радови буду завршени, име ће добити свака од ових суза родитељских која је пре сто година сливена у камени споменик, па постављена поред пута у бројним краљевачким селима. Откад су пренети у краљевачки парк, са идејом да буду нека врста историјске читанке, прошло је – пет и по деценија. Толико да су са прхког камена попут прашине нестала имена људи и текстови који описују њихове животе.
ТАЈНА МИХАИЛА – ЧЕДОМИРА
Ко зна какво је све зло током Првог светског рата погодило Гавриловиће из села Дракчићи! Остао је тужни Александров отац Исакија и без брата, и без синовца, па је и синовцу подигао споменик. То је оно што се може прочитати, али откривање имена синовца потрајало је више месеци. Тиме се, између свега осталог, бавила Мирјана Славковић, архитекта-конзерватор у краљевачком Заводу за заштиту споменика културе, која води стручни надзор над радовима:
– Трагали смо у Дракчићима, у Музеју, у Архиву, безуспешно. Виде се само прва два слова имена “М” и “И”, Један стари господин из Дракчића, потомак, каже ми: “Не, госпођо, нисте у праву, наш предак се звао Чедомир!” Ја сам му рекла да имам два почетна слова “Ми…”. Трајала је та загонетка скоро три месеца, тај “Чедомир” је подсвесно радио… И онда сам се одједном сетила да у једној дивној брошури “Крајпуташи Краљева” постоји издвојена плоча за коју нисам знала којем споменику припада. Отворим књигу и пронађем натпис на коме пише: “МИХАИЛО звани ЧЕДОМИР…”! То је за мене било невероватно откриће и радост – приповеда Мирјана Славковић.
„Спомен овај што на брегу сија и овде се диже, браћо, сестре, приђ’ те мало ближе, ово је спомен Михаила, званог Чедомира Гавриловића из Драгчића… војника 3. чете, 4. батаљона, 12. пешадијског пука другог позива који поживе 38 година…”
Од 14 споменика тренутно за једног војника недостаје презиме. Име је Стеван. Власник предузећа “Рас”, које другу годину заредом изводи радове на крајпуташима у Краљеву, каже да нема одустајања:
– Још једном ћемо очистити површину, а онда ћемо покушати да специјалним светлосним ефектима дешифрујемо слова. Тако смо прочитали две римске стеле у Негришорима – оптимистичан је Вучићевић.
Посебне емоције изазива последња групација споменика у којој су два крајпуташа за по двојицу изгинуле браће. Ови споменици пренети су из села Цветке и на једном су Стеван и Милосав Сретовић, а на другом Јован и Светозар Сретовић.
ВИДАЊЕ ОКАМЕЊЕНИХ РАТНИКА
Нарочито је тужна судбина два крајпуташа која су, сећају се старији Краљевчани, годинама била прислоњена уз Господар Васин конак. Онда је те усамљене камене ратнике неко положио у траву поред других споменика. Време и људи су ова два крајпуташа оставили само у фрагментима, поједини делови налажени су којекуде у парку.
Мирјана Славковић каже да су их прошле године током прве фазе радова, подигли, конзервирали и рестаурирали и тиме је добијена још једна група споменика. Тако сада у алеји има три групације по четири крајпуташа и једна са два.
Зоран Вучићевић истиче да су споменици били у врло лошем стању. И заиста, кад човек погледа поједине на којима су радови у току, кад види колико се материјала уклони да би се дошло до здравог дела, пита се да ли је могуће да ће бити враћени у првобитни облик.
На питање како су како су наши средњовековни манастири, од којих су многи такође грађени од сиге и пешчара, опстали толике векове, Вучићевић објашњава:
– Ту је градња камен на камен, тако да камен трпи споља-шње утицаје само са једне стране. Споменици су на удару са све четири стране. У овом случају, томе је нарочито допринело што нису имали камену капу, која штити и до 50% споменика – објашњава Вучићевић и истиче да и после ових радова на споменицима мора на сваких пет година да се ради заштита да не би пропадали.
“МИ НЕМАМО МИКЕЛАНЂЕЛА, АЛИ…”
Да би споменици били под званичном заштитом, Завод за заштиту споменика културе прошле године је покренуо поступак за утврђивање Алеје крајпуташа као споменика културе:
– Поступак траје три године и за то време ми скупљамо податке, правимо документацију, исцртавамо… Када се заврши тај процес, ови крајпуташи ће бити трајно заштићени у облику у каквом су сада – каже Мирјана Славковић.
Зоран Вучићевић каже да се о крајпуташима води рачуна само тамо где има потомака, мада је питање колико су и они вични заштити ових споменика. Где нема потомака, ту крајпуташи пропадају, па врло често бивају и срушени приликом изградње путева.
– Држава и локалне самоуправе би требало да воде рачуна о овим споменицима и због тога што су оригинални израз наше народне уметности. Ми немамо Микеланђела у својој историји. Ми имамо само манастире из средњег века и народну уметност – закључује Вучићевић.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
