Оспоравали су је и у исто време дивили јој се, читали њене романе јавно, и тајно, памтили заплете и расплете, пратили њен живот, а онда је сви заборавили. Заборав је трајао неколико деценија, а у једном моменту неко се сетио да би “Рањени орао” могао “доћи” на позоришне даске, а последњих година на мале екране стигло је много тога што је некада добило епитет књижевног кича, лаке литературе, женског писма… и репризе њених екранизованих романа су веома гледане – Милица Јаковљевић, далеко познатија под псеудонимом Мир Јам, српска књижевница и новинарка.
Седам је деценија од њене смрти, а вероватно није ни сањала да ће и дан данас својим сентименталним романима побуђивати пажњу, а као и онда када су написани, највише женске читалачке публике. Данас је мање читају, данас је гледају, а млади српски глумци успели су да дочарају Милицине јунаке из романа написаних између два рата… Тако се сазнало за “Грех њене маме”, “Непобедиво срце”, за “Словеначке горе”…. А мало се зна о животу саме Милице, за који су њени савременици рекли да је био богат, испуњен радом и стваралаштвом, а који је нажалост окончан њеним ниподаштавањем и одбацивањем и као књижевнице и као жене. Између осталог, борила се за женска права и родну равноправност…
Учитељица, новинарка, књижевница
Милица Јаковљевић рођена је у Јагодини априла 1877. године, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаша је био удовац са осморо деце, а како је деци била потребна мајка, рођаци и пријатељи су Јаши саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка до тада није имала деце, неће их имати ни убудуће. Јаша је оженио Симку, и већ у првој години брака, Симка је родила кћерку Милицу. Убрзо се породица Јаковљевић сели у Књажевац због потребе Јашине државне службе, и три године после рођења Милице, Симка је родила сина Стевана, а затим прелазе у Крагујевац, где је Симка родила и кћерку Зору. Милица је детињство и младост провела у Крагујевцу, а у Београду је завршила Вишу женску школу, где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. радила је као сеоска учитељица, а прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња. После Првог светског рата, Милица се преселила у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама “Новости”, а кратко је радила и у вечерњем листу “Глас”. Према подацима Удружења новинара Србије, а на основу писма које је Милица Јаковљевић упутила Удружењу, она је своју новинарску каријеру започела јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. Првих 5 година радила је у “Новостима”, а осталих 15 у “Недељним илустрацијама”. За време окупације, коју је Милица у Београду провела углавном у сиромаштву и беди, одбила је позив да сарађује у окупационим дневним новинама “Ново време” и “Обнова”, изговарајући се да је уморна и стара, а све како не би окаљала свој образ и образ брата Стевана, писца, мајора краљевске војске у заробљеништву. Међутим, након завршетка рата 1945. упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у “Гласу”, који је после илегалног ратног периода, наставио излажење у ослобођеном Београду. Пред окупацију, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, а међу њима је било 12 жена. Рат је преполовио чланство, преполовио се и број жена чланица УНС-а. Три новинарке нису дочекале крај рата, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само пет њих је обновило чланство 1945. Међу њима и Милица Јаковљевић. У монографији о два века српског новинарства, од 1791. до 1991. међу сто најзначајнијих новинара су само три жене: Мага Магазиноивћ, Деса Глишић и Милица Јаковљевић – Мир Јам.
Послератна борба за статус и живот
Према сећањима глумице Невенке Урбанове “Милица Јаковљевић је била лепа, раскошна плавуша, која је на плажи читала Раблеа у оригиналу. Говорила је руски и француски језик.” Изгледа, није Милици то било довољно да у послератном периоду нормално живи. Све се променило, дошле су године, и проблеми. Иако је иза себе имала осам романа и две књиге приповедака, као и двадесетогодишњи новинарски рад, просто није се снашла, није имала снаге, није било разумевања… Према тадашњим правилима Удружења новинара Србије, новинар који је 6 месеци незапослен, губи статус новинара. Милица није успела да задржи статус у “Гласу”, јер од пет новинарки, она је била најстарија, није могла да издржи превелики новинарски напор, који у условима “нема одмора док траје обнова”, није имао ограничење ни норму ни време. Тако је Удружење новинара 1945. из чланства избрисало 22 новинара, међу њима и Милицу Јаковљевић. Милица је остала без посла, а на седници Савеза књижевника Југославије, познати писац, Оскар Давичо, потписао јој је професионалну пресуду, уз образложење: “Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски, сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам…” Тако је Милица одмах одбијена, њена молба је одбачена уз образложење да је имала прекид у раду од 10 месеци, због чега је изгубила статус новинара. Тада је прећутано да је прекид наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи. Милицин брат, Стеван, покушао је да јој помогне, будући да је био лојалан и ангажован у новој власти, и није успео да Милици обезбеди неки сигурнији материјални статус. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. Тако је она до краја живота оскудевала у свему, и беда је ову жену пратила до смрти, јер ју је нова власт одбацила без званичног објашњења.
Ћутање о Милициној смрти
Јавности није познато како је Милица Јаковљевић провела последње године живота. Почетком зиме 1952. добила је запаљење плућа које је имало кобан исход, умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине. За разлику од Џејн Остин, енглеске књижевнице са којом су Милицу својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица живела и умрла, али и написала скоро сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом. Просто незамисливо, Милицин брат Стеван, аутор познатог романа “Српска трилогија” са тематиком Првог светског раста, напредовао је после рата великом брзином на лествици друштвеног успеха, два пута је биран и за посланика у Већу грађана Југославије, али није могао да помогне сестри. Да би преживела у комунистичкој Југославији, сва ауторска права књижевних дела пренела је на београдског књижара Ивана Веселиновића, и то је обелодањено 20 година након њене смрти: “ Године 1972. родбину која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар, Иван Веселиновић, који се појавио са уговором из 1946, којим му је Милица пренела сва ауторска права. На позадини документа Мир Јам се захваљивала “анђелу чувару” Веселиновићу, јер јој је дао новца да купи нешто угља да се не смрзне… У расправу о ауторском праву умешала се општина Стари Град, подсећајући да је својевремено Законом о национализацији, Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир Јам и њених ауторских права од којих је родбина добијала загарантовани део… А Милицина братаница Гордана, кћерка Стевана Јаковљевића, после теткине смрти овако је говорила: “Моја тетка Милица живела је врло бедно после рата, али никада се није жалила. Тата је увек био ту да јој помогне, а после рата је успео да јој изради неку пензијицу, али она није била довољна да се преживи. Једног дана била сам сама у стану, кад звони телефон: “Милица Јаковљевић је умрла”, знате како они то штуро јављају. Када је тата дошао са посла кући и ја му рекла да је тетка умрла, први пут сам видела да тати теку сузе….” Сећала се Милицина братаница, три деценије након теткине смрти.
Књижевно дело
Деценијама су књижевна дела Мир Јам била заборављена, а онда су се одједном вратила на сцену, и то најпре представом по њеном роману “Рањени орао” у Атељеу 212. Од те године, публика поново чита њене романе, гледа филмове и представе написане према њима. Подсетимо, нека од најпознатијих дела поред романа “Рањени орао”, су и романи “То је било једне ноћи на Јадрану”, “Непобедиво срце”, “Отмица мушкарца”, “Грех њене маме”, “У словеначким горама”, ”Самац у браку”, “Мала супруга”, “Дама у плавом”, “Девојка са зеленим очима”, “Тамо далеко”, “Еманципована породица”…. Сви ови љубавни романи настали су у Молеровој улици у Београду где је до краја живота живела Милица, а њене романе су између два рата, кажу, у једном даху читале жене широм Југославије. А њено књижевно дело савременици су овако описивали: “Остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Лаки љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега, сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала уз опаске “књижевни плићаци без имало духа”. Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, па је због тога и имала надимак „Џејн Остин српске књижевности“. Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму “Тамо далеко” која је те године са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена… “Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији, али је после одбачена. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и “стварању новог човека”- она није, иако је имала времена да то уради….” забележили су Милицини савременици. Познато је Милицино залагање за женска права. У време када је већина жена била још увек необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Познат је њен текст под насловом “Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се женама призна свако умеће.
Милицин приватни живот
“Била је веома образована жена, течно је говорила руски и француски, а описивали су је као патријархалну девојку из добре куће….” Тако су говорили о Милици у ондашњој београдској чаршији, наглашавајући да се никада није удавала, те се о њеном приватном животу много нагађало. А сви су знали да Милица живи по својим правилима. Тако се када је напунила четрдесет година по београдским кулоарима причало да се у свом стану виђа са глумцем Божидаром Божом Николићем који је био удовац и старији од ње пет година. Кажу, инспирацију за свој јединствени књижевни стил и узбудљиве заплете Милица је проналазила у сопственом бурном животу. Иако је била изузетно лепа жена, у исто време хваљена због своје смерности, љубазности и васпитања, Милица своју десетогодишњу везу са глумцем Николићем није хтела да крунише браком. Забележено је како је Милица била велики љубитељ позоришта и веома је волела глумце, али и они њу. Била је чест гост на представама, и увек је слала цвеће главним глумцима . Али, један глумац је увек добијао посебан поклон. Божа Николић је после представе увек добијао необичну корпу од белог плетеног прућа са дршком у облику срца, украшену црвеном машном, у којој су биле црвене руже. Сви су знали да то шаље књижевница Милица Јаковљевић… Ипак, њих двоје никада се нису у Београду појављивали заједно, путовали су заједно, Божа је долазио у Милицин стан, али се кажу кратко задржавао… Радознале комшије из Милицине улице обично би пронашли неки разлог да прошетају испод њених прозора када би дошао познати глумац Божа. Једном приликом запрепастило их је да чују жустру расправу, и да су чак летеле шерпе, те су забринуте комшије позвале жандарма да извиди ситуацију…. Пар је објаснио да су само увежбавали позоришну представу… касније се није поновила ситуација, а комшије су тврдиле да глумац чак никада није ни преспавао код своје драге. Ова велика и необична љубав завршила се тихо и готово неприметно. Није било трачева који су најављивали крај, а једно је остало запажено да корпа са ружама која је десет година пратила глумца Божу, после једне премијере изостала је. Милица је била у публици као и увек, али ружа није било. Остало је непознато како се и зашто окончала ова љубавна романса, остале су само гласине и нагађања. Поред глумца Боже Николића, важно место у Милиицном животу имао је и Словенац Витој. Њему је посветила роман “У словеначким горама”, а како је сама забележила, са њим се први пут пољубила: “Другог дана ја и Виталиј изашли смо у шетњу. Водио ме у парк Тиволи. Како је то диван парк, пун цвећа, покрај једног малог језера. Сели смо на клупу. Причали и заћутали. Птичице су цвркутале око нас, деца се у долини играла. Сенке дрвећа покривале нас, језеро је било мирно, а моја душа усталасана. Виталиј се наједном наже ниже, обгрли ми рамена и пољуби ми усне….” Написала је Мир Јам у својој аутобиографији.
Мир Јам данас
Прву екранизацију дела Мир Јам урадио је редитељ Милош Радовић 1991. када је снимио филм “Брод плови за Шангај”, а према Милицином роману “Самац у браку”. Велики успех телевизијских адаптација Милициних љубавних романа стигао је три деценије касније. Редитељ Здравко Шотра предложио је продукцији “Кошутњак” екранизацију романа “Рањени орао”. Дуго времена се није радило серија из епохе и на телевизији је постојао отпор према томе, али је захваљујући тадашњем директору РТС Александру Тијанићу, серија “Рањени орао” снимљена, објаснио је Зоран Јанковић, власник ове продукцијске куће. После тога је још пет телевизијских серија снимљено према романима Милице Јаковљевић: “Грех њене мајке”, “Непобедиво срце”,” Самац у браку”, и “Једне летње ноћи”. Све серије су наишле на одличан успех код публике, а “тајна успеха ових серија је у начину писања Мир Јам, “пошто њени романи већ имају постављену драматургију и поседују све елементе мелодрамске приче, а гледаоцима данас у Србији, очито прија приказ златног доба између два рата, узлет нове заједничке државе, зачетак грађанског друштва”, објаснио је Драган Илић, тв критичар, новинар листа “Време”.
