Срђа ТРИФКОВИЋ
- У својој мисли и теолошком опусу спајао је Амфилохије искуствену
метафизику владике Николаја Жичког и аве Јустина Ћелијског, али у српској
историји нема личности са којом је он упоредивији од Светога Саве.
У
четвртак 30. октобра навршило се пет година од како се упокојио митрополит црногорско-приморски
Амфилохије, један од најзначајнијих Срба нашег времена. Имао сам част и задовољство да се са
блаженопочившим митрополитом упознам 1996. године и да од тада па све до његове смрти са њим
одржавам редовне контакте. По његовом благослову током година организовао сам низ посета
непристрасних и добронамерних страних гостију Црној Гори, као и академске скупове и друге активности
у САД и Канади које смо сматрали сврсисходним и српским интересима погодним.
Наш последњи сусрет био је на Цетињу почетком марта 2020. године, недуго након величанствене
литије у Подгорици 29. фебруара. „Ђедо“ је том приликом благословио да кренем у САД на десетодневну
турнеју у циљу информисања америчких медија, академских кругова и првака других верских заједница
са проблемима наше Цркве који су уродили литијама. Одмах по мом приспећу на западну страну
Атлантика, међутим, заведене су драстичне мере у циљу контроле епидемије короне. Сви претходно
угоцорени састанци у Њујорку и Вашингтону били су отказани, а у Европу сам могао да се вратим тек
после скоро три месеца. Митрополиту сам се потом у неколико наврата јавио али се више нисмо видели.
Како године пролазе од његовог упокојења, често се питам са којим је духовником из српског пантеона
блаженопочивши митрополит Амфилохије највише упоредив. У својој мисли и у свом теолошком опусу он
је спајао искуствену метафизику владике Николаја Жичког и аве Јустина Ћелијског. Поврх тога био је он
и врхунски практични делатник, како би се данас рекло менаџер: градитељ и обновитељ преко шест
стотина светиња и препородитељ руиниране црквене инфраструктуре у Црној Гори.
Право поређење је ипак са Светим Савом. У српској историји нема личности са којом је покојни
митрополит упоредивији. Живећи попут највећег српског светитеља ангелски живот Христа ради, он је
био не само духовни пастир него и прегалац духовне и моралне обнове народа Црне Горе и Боке после
пола века титоизма.
Попут св. Саве био је Амфилохије и врсни дипломата. Ово је нарочито дошло до изражаја у
претешким временима на Косову и Метохији после НАТО окупације, када је остварио драгоцену
комуникацију са иностраним војним и цивилним функционерима. Попут св. Саве и Амфилохије се старао
да ниједно место не остане без богомоље. Попут св. Саве и он је био плодни писац и полиглота, један од
најобразованијих Срба свог времена.
Митрополит Амфилохије многоструко је умножио свој таленат, оставивши нам у наслеђе трезор у
коме између осталог налазимо и драгоцене путоказе за однос Срба према западном свету. Тај је однос
вазда био проблематичан, а поготву је то данас када су Срби изложени бруталном притиску да се
приклоне царству које је не само овоземаљско него и експлицитно антихришћанско. Како је Митрополит
упозорио на београдском Коларцу још децембра 2009. године, „ми се данас, као Црква, као хришћански
народ, по ко зна који пут у историји налазимо на распућу“:
Ако бисмо хтјели да пронађемо наш аутентични пут и начин на који би требало да одговоримо
на изазове времена у коме живимо, ми то не можемо урадити на прави начин ако се не огледамо
управо у том свједочењу светосавском и свједочењу Косовског завјета… Налазимо се поново пред
завјетним изазовом коме ћемо се привољети царству.“ (Тајна Христа и тајна свијета, стр. 406-7)
Још пре 16 година митрополит Амфилохије нас је упозоравао да је Европа данас „у дубинској духовној
кризи и опасности“ и да „завјетном изазову“ нећемо достојно одолети ако „покушамо да тражимо
идентитет тамо где га наћи не можемо и гдје га наћи нећемо“, на Западу који је у свеколиком духовном и
моралном суноврату.
Једном давно и та Европа је била осољена сољу Христовом, поручује нам Амфилохије, али је кренула
лошим путем. Једном давно „Црква Божија је једним срцем, једном душом и једним умом записивала и
проповиједала учење о Светој Тројици, Оцу и Сину и Духу Светоме”, истакао је Митрополит у манастиру
Дајбабе 11. фебруара 2017, на празник преноса моштију Светог Игњатија Богоносца; али то су радили
свети Божји људи сабрани у име Господње, а не појединци:
„Нажалост, Црква на Западу је то повјерила појединцу. То је римски епископ, римски папа.
Нарочито је то дефинисано на Првом ватиканском концилу 1870. године, гдје је записао тај њихов
сабор да је римски епископ непогрешив сам по себи, а не по сагласности Цркве. То је оно што је
помутило савјест и свијест и што је утицало да се одвоји Црква запада и учинило да то лажно
учење преовлада до данас на западу.”
Митрополит је додао да је на том изневерењу саборног учења Цркве Божије саграђено много чега
несрећнога: „Прије свега, отуђења од изворне вјере јеванђелске, а онда и живљења по Јеванђељу. Црква
православна чува ту изворну вјеру јеванђелску”. Једна од последица овог стања јесте чињеница да, у
перцепцији владајуће елите савременог Запада, нације и културе обликоване православним
хришћанством припадају једној традицији која је њима не само туђа него и злокобно претећа.
Та дубоко усађена предрасуда испољила се у изјави коју је 2014. дао Карл Билт – тада министар
спољних послова Шведске – да православље представља опасност за западну цивилизацију. Од 2022.
године иста зловоља је често испољавана у материјалима Европског парламента којим се осуђује
тобоже штетно деловање СПЦ у „региону“ јер она наводно промовише „малигни руски утицај“ и подржава
српски национализам. Исту зловољу и клевете налазимо и у бројним, истоветно интонираним, медијским
прилозима и квазиакадемским студијама широм западног света који се углавном позивају на
христофобну и србофобну машинерију „невладиних организација“ у Београду и Подгорици која је
плаћена и руковођена са тог истог Запада.
На јавној и политичкој сцени Запада, антипатија према православљу утемељена је на чињеници –
како истиче митрополит Амфилохије – да „Црква православна чува изворну вјеру јеванђелску“. Са
постхришћанске, бриселско-давоске тачке гледишта, ово је уистину опасно и субверзивно деловање
Цркве. Штавише, са становишта западних елита, вековна борба православних народа против
исламизације, а данас и против не мање опасне мигрантске инвазије, представља неопростив грех
против култа „толеранције“.
Ментални склоп припадника савремене владајуће западне елите подсећа нас на однос владара
Запада према православном Истоку током турског продора у Европу. Почетком 15. века животно
угрожене земље ромејских Грка, Бугара и Срба суочавале су са надмоћним османским завојевачима.
Тадашњи западни став био је јасан: помоћи ћемо вам, али само ако се одрекнете Православља. Сабор у
Ферари и Фиренци 1439.-1440. није оставио никакву дилему. Ромејски су делегати на крају подлегли
притисцима, али ни тада помоћ није стигла. У уторак, 29. маја 1453. Константинопољ је пао пред силама
мрака.
И Србе је убрзо снашла иста судбина, али они су поседовали пресудно значајан морални ресурс који
их је одржао у мрачним вековима који су уследили. Као што је митрополит Амфилохије неуморно
истицао, наслеђе и дух Косова и српких јунака-мученика одржало их је у уверењу да силе мрака бивају
на крају побеђене, а да они који се држе светлости и врлине коначно побеђују – чак и када таква победа
делује немогућом – јер има Бога.
Косовски завет је Србе обликовао као једну суштински хришћанску нацију, као што Амфилохије истиче
у десетинама својих текстова. Да наведемо тек један цитат: „Опредјељење за Царство Небеско јесте,
уствари, опредјељење за вјечно и непролазно достојанство људскога бића и људске заједнице сваког
земаљског народа… А нема јачег свједочанства од онога које је крвљу запечаћено“. Митрополит је
спознао да непријатељски однос владара савременог Запада према таквом опредељењу Срба није плод
пуке предрасуде, већ да је узрокован њиховом тачном проценом да православље представља препреку
за остварење њихових политичких и културних циљева.
Последица дехристијанизације јесте колапс западне културе и цивилизације који је у пуном јеку.
Митрополит Амфилохије, међутим, никада није одбацивао могућност дијалога, па и сарадње, са
западним традиционалистима који су свесни да имамо заједничког непријатеља у култури и идеологији
постхришћанског нихилизма. Он је знао да у круговима пре свега католичких конзервативаца постоји и
струја оличена у једном броју мојих колега и пријатеља из Америке који познају балканске прилике и који
у Србима виде природне савезнике у борби са злим духом постмодерније.
Један од њих је гвардијан норбертинског манастира светог Архангела Михајла у Силвераду у јужној
Калифорнији о. Хју Барбур (Hugh Barbour). У два наврата сам организовао његову посету Црној Гори,
- и 2003. године. Оба пута отац Хју је пружио подршку Митрополији изјавама медијима да не постоји
никаква „црногорска православна црква“. Потом је Амфилохије у више наврата пред мој повратак у
Америку слао поздраве за „нашег доброг оца Хуга“, са ким је водио разговоре на италијанском. Јануара - године, за ручком са гостом из Калифорније, он је рекао да – суочени са бештијом адском на
сваком кораку – западни и источни хришћани треба да се боре али и да чувају скрушену свест о
сопственој грешности. Пар година потом, када сам посетио његов манастир, о. Хју ми је уручио дар од
2.000 долара Цетињској богословији; тадашњи ректор, о, Гојко Перовић, узвратио је срдачним писмом
захвалности.
Амерички католик кога је митрополит Амфилохије посебно уважавао је мој колега и пријатељ др
Томас Флеминг, бивши уредник часописа Хронике. Он по питању односа католика и православних следи
јасан став: „Ако се не држимо заједно, висићемо раздвојено“. Тај стриктно прагматични став, наравно,
нема везе са екуменизмом. Др Флеминг је, по благослову митрополитовом, на енглеском написао и
објавио књигу Црна Гора, располућена земља (Montenegro: The Divided Land, 2004.). Она је по први пут
западном читаоцу на приступачан и сажет начин изнела чињенице о историји, култури, вери и идентитету
Црногораца. Флемингов закључак је недвосмислен: „Црногорци који кажу да нису Срби тиме и нехотице
признају да више немају никакав стварни идентитет“.
Исход губитка „стварног идентитета“ евроатлански интегрисаних народа наговештава и крај западне
културе као једног интегрисаног система знања, веровања и понашања. Митрополит Амфилохије био је
свестан да секуларизам, замењујући хришћанску веру као темељ идентитета Запада, одбацује и концепт
специфично европског друштвеног, географског и културног простора. Европа је зато данас на путу
историјски невиђене демографске и културолошке самоликвидације. Био је свестан да ће, без обнове
вере у Христа, крајњи исход тог процеса бити демографски и сваки други крај Европе. Знао је да
брислески поглед на свет почива на патолошкој негацији вредности и легитимитета сопственог наслеђа и
културе. Притом је у српским земљама, у сада већ четврт века дугој пропаганди тзв. ,,европског пута”,
замагљена чињеница да Србе у кључним земљама ЕУ напросто не желе да прихвате. У Бриселу,
Берлину, Паризу… виде их као потенцијалну руску пету колону, као хронично реметилачки фактор према
коме треба гајити цивилизацијски и културолошки отклон. Ова чињеница није подложна ревизији.
Данас, као и у годинама пред нама, Србима прети двострука опасност. Прети им даље сужавање
матичне територије. Прети им истовремени захтев даљег кротког приклањања културним обрасцима
Запада, оличеним у парадама срама у Београду и Подгорици, да би доказали своју зрелост за бескрајни
и савршено безизгледни процес „евроинтеграција“. У томе је митрополит Амфилохије видео продају вере
за неку крајње неизвесну вечеру. Како је рекао октобра 2010, девијације скривају кризу морала и смисла
живота:
„Занимљиво би било открити психолошки и антрополошки шта се скрива иза самог назива
парада поноса. Не скрива ли се, уствари, иза тог вербалног тријумфализма и разметљивости
јавног наступа геј парадера унутарња мука, очај и јад, кловновски крик због изгубљене моралне и
духовне равнотеже и егзистенцијална несигурност? Здрава и истинска љубав никада није имала
нити има потребу за таквом спољашњом разметљивошћу, наметљивошћу и ефектима.
Подсвјесно осећање да овакав јалови ерос води у смрт и ништавило, да му је природа самоубилачка
и ишчашена, не нагони ли геј парадере у бјекство од себе, са руба провалије над којом играју танац
смрти?“
Мотивација спољних ментора политизоване хомосексуалности није у потврди некакве „толеранције“.
Њихов циљ је трајно преваспитавање Срба, сходно идеолошким стандардима постмодерног,
постхуманог Запада. Ти су стандарди очигледни у упорном захтеву Србима да се одрекну Косова, као и у
хистеричном демонизовању Русије и хитлеризацији њеног лидера. И једно и друго одражава онтолошку
нетрпељивост западне елите према Србији и Русији као таквима – независно од њихових поступака.
Том се злу приклонити,“жртвовати своју жилу куцавицу за европску чинију сочива или за европске
интеграције“, како се митрополит Амфилохије изразио, значило би „продати и образ и вјеру за вечеру – а
да ни те чиније сочива више нема на столу“.
Митрополит је био свестан основне лажи на којој савремени Запад почива: да Бога нема па је стога
све допуштено; да је човек способан да ослонцем на сопствену амбицију и разум реши сва питања свога
постојања, да нађе есхатолошку пречицу ка крају историје, овоземаљском крају. Познаваоци поп културе
препознали би рецептуру Џона Ленона из преко пола века старог хита Imagine: без раја, без пакла, у
свету без нација и без вере, у којем сви живе само за данас. Следећи ту матрицу, и Америка и бриселска
Европа данас показују колико се одмакло на путу остварења сатанске либерално-демократске нирване.
Она почива на истим идеолошким премисама као и ранији материјалистички утопијски пројекти, од
Робеспјера, Лењина и Хитлера до Јосипа Броза, Кастра и Пол Пота.
Самомржња западних елита на обе стране Атлантика, реторика тобожње слободе без стварне
одговорности према ближњем, хедонизам и безверје, подрили су темеље западних друштава. Да би
опстали, Срби морају да се клоне тог пута и да следе пут који непрекинуто води од св. Саве до
митрополита Амфилохија. То конкретно значи да одоле притисцима Запада коме не припадају и који им
не жели добро – и да се држе по страни од евроатланских механизама за млевење идентитета, културе,
традиције и морала европских нација. Морају остати верни свом наслеђу, вери, српским светитељима и
мученицима, али и одбрани прагматично сагледаних националних интереса.
Како је Митрополит упозорио још јануара 2011, пре скоро 15 година, улазак у ЕУ којим бисмо изгубили
свој јерусалимско-источни, изворни европејски идентитет, своју православну културу, обичајност, језик,
писмо и Цркву, представљао би пуко продавање вјере за вечеру, „сједање убогог просјака за трпезу
богатог Гавана“. (Разговори о духовном животу, Цркви и друштву, стр. 165).
Мудре и проницљиве спознаје у делима митрополита Амфилохија и његово свеукупно наслеђе
помоћи ће српском народу и Цркви да остану на висини овог задатка. Упркос свим изазовима, тежња ка
очувању вере, националног, културног и духовног идентитета, природне породице, територијалног
интегритета и суверености, имају стамену подршку огромне већине Срба, са обе стране Дрине и од
Хоргоша до Бојане.
Митрополитов аманет јесте да останемо верни себи. Само тако – и свим изазовима и искушењима
упркос – на будућност нећемо гледати са стрепњом, већ са надом, вером и радошћу. Нека му је слава и
хвала!
