И градови у Србији ће се зажелети дечје граје, а у
селима је то одавно случај, иако је село без ње, као кућа без душе
Испод текста са опомињућим насловом „Школско звоно звони за узбуну: гасе се сеоске школе“, који сам недавно објавила на једном локалном порталу у Србији, коментар је оставио један од оних који су још Прометеји знања у српским селима – учитељ Радивоје Матовић:
„Радим у школи у једном селу крај Пожеге 31 годину. Када сам дошао овде, имао сам, заједно са учитељицом, више од 40 ђака. Сада их имам шест. Село је мртво, а и ја заједно са њим…“
Нису то, сигурно, најјаче речи које можете употребити како бисте онима који нису упућени у размере које бела куга оставља у још увек лепој Србији, објаснили да је, када школско звоно утихне, то сигуран знак да се гаси и живот тог села. Нису најјаче, али овде се и не такмичимо у описима похаре која празни српска села која имају све мање деце. А и тамо где их има, има родитеља који бирају да им дете похађа школу у граду.
Зашто, објашњава Горан Мијаиловић из Тавника.
„Ја свог сина возим 17 километара од нашег села до школе у граду. Немамо вртић у селу, па смо дете три претходне године возили у Краљево у вртић. Потом је, такође у град, годину дана ишао у предшколско и сада би требало да га одвојим од те деце да би био једини дечак у првом разреду у сеоској школи, у којој су у први разред јесенас кренуле само три девојчице. Жао ми је да нема другара. Није то ствар престижа, већ основне потребе и социјализације деце у већи колектив.“
Краљево је ове школске године изгубило још једну сеоску школу, али слична је ситуација и у свим другим српским општинама и градовима. У краљевачком селу Дракчићи угашено је истурено одељење ОШ „Браћа Вилотијевић”. Претпрошле године без школе су остала села Закута и Предоле, затварањем истурених одељења ОШ „Бранко Радичевић” и ОШ „Милун Ивановић” Ушће, иако школе нису само установе за стицање знања, јер оне представљају и живот једног места. У Краљеву, дакле, за три године затворене су три сеоске школе. Овај тренд ће, нажалост, по свему судећи, као и у целој Србији, бити настављен и наредних година, јер у многим, тзв. „ истуреним“ одељењима у малим сеоским школама има тек по неколико ученика.
У селу Дедевци, истурено одељење похађају свега два ђака, у Буковици сеоска школа има три ђака, у Драгосињцима у два комбинована одељења – укупно 13 у четири разреда.
Једна од најстаријих основних школа на територији Краљева је школа у Врдилима. Она је 1969. године, приликом обележавања 150 година постојања, имала 60 ученика, а ове године у први разред кренуло је свега осморо ђака.
„Укупно, у два одељења у Врдилима имамо 16 ученика. Приметно је да се број ученика из године у годину смањује. Поред тога што је све мање младих који се одлучују да остану да живе на селу, много њих који живе на селу раде у граду, па због продуженог боравка децу уписују у градске школе“, потврђује за „Слободу“ и Миливоје Поповић, директор школе „Јован Дучић”.
Према подацима Школске управе Краљево, број ђака у сеоским школама последњих година смањен је за 64.
Негативан природни прираштај, али и миграције, главни су разлог што је у сеоским срединама све мање ђака у школским клупама.
Краљево је између два пописа становништва изгубило 14.000 становника. Према подацима пописа из 2022. године Краљево је имало 111.491 становника, а према попису из 2011. године -125.488 људи.
Према подацима Републичког завода за статистику, школске 2023/2024 у целој Србији уписано је 62.516 ученика, док је тај број 2014/2015 био 66.276. За девет година то је за око 4.000 ученика мање. Ове школске године број првака на територији Краљева, у односу на прошлу годинину мањи је за око 10 %.
За две године у Србији затворено око 150 сеоских школа
На крају школске 2020/2021. године у Републици Србији радила је 3.241 редовна основна школа. Од тога 1.136 матичних и 2.105 издвојених одељења. У школској 2022-2023 години било је 3.206 редовних школа, односно 1.135 матичних и 2.071 издвојено одељење.
У последње две године, према подацима Министарства просвете, у целој земљи затворено је око 150 сеоских школа. Ова затварања су углавном резултат смањеног броја ученика, што је последица демографских промена и миграције становништва.
На све мањи број ученика у сеоским школама утиче и тренд уписа деце из сеоских средина у градске школе. И поред свих услова које имају за похађање наставе у школама у свом селу, родитељи радије бирају да им деца похађају школу у граду. Зато, док са једне стране имамо затварање сеоских школа, са друге стране рађа се проблем превеликог број ученика у појединим градским школама.
„Раније није било тако: ђаци су уписивани у основне школе према територијалној припадности. Од 2005. године родитељи имају могућност одабира, по сопственом избору, основне школе коју ће њихово дете похађати“, каже Бојана Маринковић, начелница Школске управе Краљево.
Годинама се говори о томе да села полако одумиру, да су у појединим, поготово удаљенијим селима, остала само старачка домаћинства, а гашење школа највећа је потврда ове тужне реалности.
Финансијске мере нису довољно мотивишуће да се млади одлуче за родитељство
Прошле, 2023. године, у Србији је рођен најмањи број беба од 1900. године – 60.813. Према најновијим подацима Републичког завода за статистику, од јануара до августа ове године рођено је 998 беба, односно – за 2,2 одсто новорођенчади мање него у истом периоду, по наталитету „мршаве“ 2023. године. У исто време – за 1,9 одсто, порастао је број преминулих у односу на исти период прошле године. За првих девет месеци ове године преминуло је 73.278 особа, а у истим периоду прошле – 71.881.
То што су покушаји државе и њених мера популационе политике примарно усмерени на финансијске мере, младима очигледно није довољан подстицај за формирање породице. Да финансијске мере нису довољно мотивишуће да се неко одлучи за родитељство, показује и чињеница да повећање једнократне материјалне помоћи за рођење првог детета од 2006. до 2022. године са 240 на 3.000 евра, није имала резултате, јер је тих година растао број и жена, и мушкараца без деце. Ово су подаци истраживања репродуктивног понашања жена и мушкараца на основу података добијених последњим Пописом становништва (2022).
Усвајањем измена и допуна Закона о финансијској подршци породицама са децом, повећан је и родитељски додатак за прво, друго, треће и четврто дете, али ни то младима није довољан подстицај за формирање породице.
„Нећу да „правим“ дете у држави у којој не функционише ништа. Ми немамо систем, институције више као да не постоје и не бих желела да и моје дете одраста у условима у којима смо одрастали мој момак и ја. Обоје се спремамо за пресељење у Норвешку. Ја сам завршила медицину, а мој дечко је софтверски инжењер, обоје имамо тражене послове. Градићемо живот, нажалост, далеко од Србије, јер не желимо да и наша деца дочекају да их неко за посао условљава учлањењем у партију и радом за странку. И некако ми се чини да је све већи број људи у Србији који говоре како нешто „морају због посла“. Не морају, а то што пристају – њихов је избор“, сматра Јована Марковић (31), која је за шест и по година од завршетка факултета „укњижила“ тек неколико месеци радног стажа „на заменама“.
Пад броја рођених у Србији траје још од педесетих година ХХ века, а негативан природни прираштај од 1992. године. Све то, како наводе демографи, променило је старосну структуру нације, јер „ниједна генерација жена које су рођене после Другог светског рата није обезбедила просту репродукцију становништва”.
Просек броја година жена које први пут постају мајке сваке године је све виши. Такође, повећава се и број жена у оптималном репродуктивном периоду које – немају децу. У исто време, наравно, и број мушкараца који ниједном нису постали тате. Мере популационе политике су добре, али материјални услови, очигледно нису погодак и када демографи иза којих је велико истраживачко искуство, наводе да већина младих људи у Србији машта о породици са децом – треба им веровати.
Проблем је што млади, због свега наведеног, годинама одлажу стварање породице а онда дођу у ситуацију да, кад се за родитељство одлуче, њихова жеља да имају више деце – буде неостварива, јер биолошки сат откуцава.
И градови ће се зажелети дечје граје, а у селима је то одавно случај. Вреди сваког дана опомињати да су сеоске школе више од учионица; јер су оне срце целе заједнице и не само места где се учи, већ и стварају пријатељства, гаје снови и чува традиција. Зато је гашење сеоских школа – гашење будућности. Не кажу узалуд да је „село без деце као кућа без душе“, јер без смеха, игре и дечје граје, оно постаје само сенка некадашњег живота и бледа успомена на неке боље, прошле дане.
Фото: Једна од сеоских школа у Србији која има само три ђака – Рудно, 28. март 2024. – фото Марина Дабић
