Четврт века ова тема је забрањивана, а када је најзад дошла на дневни ред, обрађена је према класичним комунистичким матрицама
Прошло је 76 година пре него што је снимљен први играни филм о неком концентрационом логору у Независној Држави Хрватској. И то је највећа похвала за ’’Дару из Јасеновца’’. Дело режисера Предрага Антонијевића остаће уписано у историји као први филм о страдању Срба у хрватским логорима смрти. Мада је више аутора покушавало, (нео)комунисти су то тек сада дозволили. И снимили су филм најбоље што могу, у оквирима њихових бројних фракција, које и данас контролишу пројекте из области културе у Србији.
Идеологија српских комуниста уоквирила је филм од самог почетка. Одмах је приказана нека врста извињења Хрватима, у сцени када се две Хрватице згражавају над усташама и спашавају српску бебу. То је плод старе пароле, коју су комунисти лансирали још лета 1941: ’’Нису сви Хрвати усташе’’. Зато се увек понављало да су геноцид у НДХ извршиле усташе, а да су Србе у Крагујевцу, на пример, стрељали Немци.
Сцена у којој Хрватице осуђују усташе и спашавају српску бебу је, како се данас каже, политички коректна, али, њоме филм из домена уметности одлази на терен политике. Уметник не би гледао пропаганду КПЈ, већ би настојао да уђе у дубину приче. Онако, рецимо, као што је четнички омладинац Димитрије Ђорђевић описао варошицу Маутхаузен, кроз коју је са колоном сапатника пролазио до истоименог концентрационог логора: Мештани су видели и знали, а већина је, пише Ђорђевић, одобравала оно што се дешавало у логору.
То је логично, јер је већина веровала Хитлеру, као и целој тој нацистичкој причи. Зато у филмовима о холокаусту нема извињења Немцима, нити вређања интелигенције гледалаца сугестијама да је то све радила извесна фанатична мањина.
Креатори ’’Даре из Јасеновца’’ држе се, међутим, комунистичког концепта нације, који гласи: Сваки народ је добар, али, истовремено, сваки народ има једну мањинску групу лоших. Тако су у Антонијевићевом филму добри и Хрвати и Срби, међу којима се, неколико пута, у афирмативном контексту помињу комунисти. Њих, у стварности, лета 1941. није било на Козари, већ су ту и даље постојали српски устаници. Тек од јесени 1941, Комунистичка партија, не Југославије, већ Хрватске, почеће да их ставља под своју команду, изазивајући тиме грађански рат против оних који су се томе одупрли, а које историја памти под именом четници. Грађански рат омогућиће Независној Држави Хрватској да оствари своје планове више него што би то иначе успела. Зато је помињање комуниста у афирмативном контексту, у причи о Јасеновцу, у најмању руку неумесно.
Дакле, у филму је само један део Хрвата лош – усташе. Они су лоши су зато што су фашисти. Овом сугестијом, Антонијевић још више улази у комунистичку матрицу. Комунисти су, од Стаљиновог доба, почели да означавају све своје непријатеље, чак и све неистомишљенике, фашистима, како би скренули пажњу са термина нацизам, који у себи садржи и реч ’’социјализам’’. Национални социјализам – нацизам, био је једно крило екстремне левице, а интернационални социјализам – комунизам, њено друго крило. То што су Хитлерову социјалистичку радничку партију, са све црвеним заставама, друговима и другарицама, паролама о радном народу, итд, комунисти у међувремену успели да пребаце на десницу, спада у један од највећих успеха њихове пропаганде.
Једини фашисти на тлу окупиране Краљевине Југославије били су Италијани. И управо ти фашисти су, у једном њиховом часопису који је излазио у Милану, први осудили хрватске покоље Срба, лета 1941. године. На терену, они су затварали хрватске логоре и војнички спречавали злочине над Србима, Јеврејима и Ромима.
Међутим, у филму ’’Дара из Јасеновца’’, фашисти су не само усташе, већ и Немци, а у Јасеновцу се не вијори хрватска, већ застава нацистичке Немачке. Та застава поручује гледаоцима да су врхунски кривци за геноцид у НДХ – Немци, што, опет, одудара од историјских чињеница. Немци, мада и сами огрезли у злочинима, толико су били згрожени виђеним, да су тражили укидање НДХ. Тај захтев, који је на крају формулисао командант Југоистока, генерал Александер Лер, у јесен 1941, одбио је лично Хитлер.
Негде до пада Берлинског зида, 1989, југословенски комунисти су тврдили да њихови филмови описују истините догађаје. Ово се односило на око 600 партизанских филмова које су до тада снимили, што је било 60 посто филмске продукције у социјалистичкој Југославији. Прилагођавајући се новим условима, од пада Берлинског зида 1989, истакли су паролу о уметничким слободама. Што је, наравно, било цинично, јер су они сами велики противници уметничких слобода. Та парола се временом модификовала у следећу: Ово је уметност, а ако вас занима историја, узмите књиге. Чак и ако је нешто у филму историјски нетачно – а код комуниста је углавном нетачно – они тврде да је то у ствари добро за утврђивање тачних чињеница, јер ће филм заинтересовати гледаоце да колико сутра оду у библиотеке и почну да проучавају историографска дела. Разуме се, то се никада није десило. Остаје факат да се гледаоци филмова мере милионима, а читаоци историографских књига хиљадама. Укратко, јавност доноси суд о историјским личностима и догађајима највише на основу играних филмова и ТВ серија. То је, узгред буди речено, ноторна чињеница у светској теорији филма. Нема сумње да је позната и домаћим (нео)комунистима, али они на сваки начин бране апсурдну ситуацију да у Србији упорно репризирају, па још увек и снимају, антисрпске филмове.
Зато је најскандалознија сцена у филму ’’Дара из Јасеновца’’ она када један Немац повраћа видевши усташки злочин, на што му други Немац каже: „Добро дошао на Балкан“. Порука ове сцене гласи: На Балкану су сви злочинци, сви су једнако злочинци и сви су већи злочинци од немачких нациста, који су за свет оличење монструма. Другим речима, и Срби су гори од нациста.
Филмска прича је, дакле, морала да крене од Ватикана и Католичке цркве. Давних дана, један хрватски научник, Виктор Новак, доказао је да је католицизам узрок онако масовном геноциду. У Централном националном комитету Краљевине Југославије, чији најважнији људи су се налазили уз Дражину Врховну команду, налазио се и католик Ђуро Виловић из Сплита. Он је пре рата у ствари био католички свештеник, али је скинуо мантију. Као теолог, одлично је познавао политику Ватикана према Србима. Његов савет Дражи био је да будућа српска федерална јединица, у оквиру Краљевине Југославије, буде ’’тера инсиделијум’’, односно земља без икаквих права за Католичку цркву.
Током Другог светског рата, у Хрватској се повампирила средњевековна католичка инквизиција, у свом најодвратнијем облику. Преко 1.000 хрватских свештеника учествовало је у злочинима, што је несхватљиво висок проценат. Италијани, као католици, то никако нису могли да разумеју. Вероватно зато што нису познавали тај део историје: Ватикан је вековима код Хрвата, као најисточнијег народа у овом делу света, стварао и ширио мржњу према православнима. Када су се стекли услови, та мржња се претворила у велики злочин.
Неколико деценија касније, на концилу (сабору) римокатоличке цркве, одржаваном од 1963. до 1965, неки ставови према православнима, и другим религијама, су ублажени. На пример, православне земље више нису означене као ’’тера мисионара’’, дозвољени су мешовити бракови, итд. Али, и на почетку 21. века, реформе проглашене на том концилу, од свих католичких земаља, најтеже се примењују у Хрватској. Јер, оно што је стварано вековима, не може се променити за неколико деценија.
Дакле, велики злочин није последица ни фашизма, па чак ни нацизма, већ једне велике и дугорочне злоупотребе религије, у доба када готово да није било атеиста. Квази нацистичка – а не квази фашистичка, јер Италијани нису имали логоре смрти – религија, несумњиво је учинила своје. Али, права катастрофа настала је тек у споју те квази религије са вековном ватиканском пропагандом.
Уместо дубље приче, филм ’’Дара из Јасеновца’’ покушава да импресионира публику – па чак и холивудски жири за награду Оскар – експлицитним сценама покоља једне групе психопата над једном групом људи. Другим речима, Предраг Антонијевић покушао је да се такмичи са Квентином Тарантином. И изгубио је са нулом.
На интернету се може наћи трејлер за мађарски филм ’’Саулов син’’. Можда је могуће наћи и цели филм. ’’Саулов син’’, који се бави холокаустом у Мађарској током Другог светског рата, је пре четири године награђен Оскаром за најбољи страни филм. Зато су аутори ’’Даре из Јасеновца’’ морали добро да га анализирају и уједно да виде где су.
На жалост, много су испод.
Прво, у ’’Дари из Јасеновца’’ није постигнут ефекат ужаса као у ’’Сауловом сину’’. Из више разлога, од прејаког светла – уместо, дакле, полумрака, до превише нормалног мизансцена, тј. сцене. Не само што Јасеновац није изгледао онако питомо, него се и у мађарском филму радња одвија у цигланама. То, аутоматски, подразумева клаустофобични ефекат, док је у Антонијевићевом филму превише простора.
Постоје документарни филмови и фотографије из Јасеновца, на којима се види да су и деца и остали логораши били живи костури. Док су у ’’Дари из Јасеновца’’ готово сви буцкасти, и деца и одрасли. Требало је, дакле, расписати кастинг за мршаве, или чак екстремно мршаве, глумце и статисте. Када је реч о деци, онако језиве сцене могу се постићи само коришћењем лутака и компјутерских анимација. Избезумљена деца костури у документарним филмовима из Јасеновца спавају на слами, док у Антонијевићевом филму спавају на креветима. И чак три пута, у три сцене, играју фудбал!
Сем тога, Мађари су ефектно приказали масовност злочина, док ’’Дара из Јасеновца’’ није. Само према именима са спискова убијене деце, било је 20-30 убистава дневно, а имена свих се не знају. Одрасли су убијани много више. У филму, међутим, као да у целом логору има свега по неколико десетина деце и одраслих.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
